Шамачки ловци на вјетрењаче

Босански Шамац је мало мјесто смјештено у троуглу између ријека Саве и Босне. Пише Дубравко Галешић Градић је сумњиву медијску славу стекао током и послије рата 1990-тих. На власти је до 2008. године била „десна коалиција“ предвођена СДС-ом. Данас је на власти „лијева коалиција“ на челу са СНСД-ом. Слично осталим индустријским градићима из периода СФРЈ […]

субота, март 16, 2013 / 06:50

Босански Шамац је мало мјесто смјештено у троуглу између ријека Саве и Босне.

Пише Дубравко Галешић

Градић је сумњиву медијску славу стекао током и послије рата 1990-тих. На власти је до 2008. године била „десна коалиција“ предвођена СДС-ом. Данас је на власти „лијева коалиција“ на челу са СНСД-ом. Слично осталим индустријским градићима из периода СФРЈ Шамац, данас готово да нема привреду. Економска криза и приватизација су оставиле споменике у виду напуштених и руинираних привредних објеката.

Но тема којом се бавимо није строго политичка. Ради се о групи младих ентузијаста који сивило свакодневног живота замјењују бављењем комедијом. За разлику од већине вршњака која у недостатку посла свакодневно рјешава Хамлетовску дилему да ли да стави „кеца“ на Реал или Барселону ови (углавном) момци пишу и глуме уносећи зрнце оптимизма у иначе потпуно учмали градић.

Да одмах разјаснимо да није у питању група адолесцената која у склопу школских активности организује представе којима задивљује родитеље. У питању су младићи стари између 20 и 30 година који се баве „озбиљним“ послом. Група има своје име „Сатирично позориште Бибац“ и постоји од 2009. године.

Алфа и омега састава је Дарко Вујичић. Друштво му обично прави Драган Гвозденовић, који одлично глуми борговску радилицу. На већину питања одговара лаконски: Нисам ја ту да мислим, ту је Дарко, он је паметан.

Дарко нема озбиљније формално образовање али то надокнађује талентом и самоедукацијом кроз читање и праћење електронских медија. Истиче да нема неких значајнијих узора, иако у разговору повремено спомиње Монтипајтоновце, Џорџа Карлина и Радоја Домановића. У основи сваштари учећи без система што за овакву врсту изражавања представља предност.

Оно што Бибца издваја од других комичарских група је форма. Дарко артикулише властите и идеје осталих чланова и публици их представља у облику комада. Група уживо не ради стенд ап наступе нити класичне скечеве. Наступају искључиво на даскама по потреби ангажујући већи број сарадника аматера. Комади обично имају од 3-5 чинова и снажно су локалистички обојени што им даје посебну драж. Дарко, успјешно критикујући локалне проблеме увесељава публику али и разоткрива шири друштвени контекст.

Иако момци нису дворске будале које лакрдијашењем просто увесељавају публику, деградација читавог друштва огледа се и на пољу хумора. Стално присуство плитког, стеротипног хумора курсаџија и сличних комичара одразило се на укус публике. Стога момци из Бибца морају правити компромисе и по властитом признању често им успијевају лаки увесељавајући гегови док они озбиљнији понекада промакну публици или наиђу на неразумијевање.

Момци критикују различите манифестације друштвених проблема. На мети су примитивизам, себичност, наркоманија, материјализам вјерских службеника, корупција, полиција и неизбјежни политичари. Публика нарочито воли исмијавање „ситних“ слабости локалних политичара којима су због могућности тужбе имена „вјешто“ промијењена, тако да је свакоме јасно о коме се ради.

Активност Бибца у почетку је створила невоље члановима групе јер некима у власти није био најјаснији концепт цивилног друштва. Данас група нема проблема са политичарима, већ са недостатком простора и новца. Просторију кино-сале у Шамцу, коју повремено користе, општина је додијелила шамачкој Просвјети, тако да Бибац зависи од добре воље Просвјете.

Нажалост, монопол на културу у Шамцу има Просвјета често намећући садржаје сумњивих естетских и научних квалитета. Није у питању само недостатак новца. Култура се схвата као чувар националних вриједности у најконзервативнијем смислу.

С времена на вријеме, наравно, у госте „залутају“ и квалитетнији аутори, нарочито ликовни, али то не ублажава генерални утисак. Између „Бибца“ и Просвјете било је трзавица, које нису посљедица генерацијског јаза, већ различитог погледа на свијет.

Дарко и момци из Бибца нацију схватају историјски а не органски. Визија културе као чувара вриједности више не задовољава потребе младих људи који немају посла и углавном размишљају о пресељењу у страну земљу. Све више се шири провалија између традиционализма који слијепо робује ауторитетима из прошлости и младих који инспирацију црпе из савременог живота.

Иако недостатак новца мучи Просвјету, мучи и Дарка који нема стални посао осим што повремено врши ситне поправке електронских уређаја. На крају треба рећи да без обзира на квалитет Бибца постоје и слабости. И поред великог труда, ослањање на аматере доводи до осцилација у квалитету извођења.

Такође, ограниченост оваквог изражавања на крају постаје примјетна. Хумор је веома важан вентил којим људи каналишу фрустрације. “Бибац“ прецизно идентификује извор проблема, али препознати проблем представља само први корак ка рјешавању. За многе младе људе још нема видљивог рјешења. Отуда помало горак окус у устима на крају представе.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор