"Не можете отпутовати негдје, ако не знате да то мјесто постоји.”

Може се рећи да сви ми, мање или више, знамо да постоји земља Румунија, Може се рећи да сви имамо опште и чак формирано мишљење о њој, али се ни у ком случају не може рећи да је оно тачно.

То да је поменута држава по броју становника и територији само нешто мало мања од упокојене СФРЈ, да је нација постала мјешањем прастановника Дачана и досељених римских војника, те је стога румунски језик из оне породице у коју спадају француски, италијански, шпански и португалски; те друге опште податке; зна сваки образованији човјек, или бар општа енциклопедија.

Ја, такође, можда никада не бих сазнао шта је заиста та земља, да нијесам држављанин једне друге. На помен чијег имена они из нешто западнијих крајева, заколутају очима много одлучније, него што је то случај на помен пута у инкриминисану Румунију.

Не може више ни код Мађара

Иако сам добио италијанску визу, пут који је зацртала агенција из Новога Сада, ишао је кроз Мађарску. Захваљујући томе, ја сам се као и сви они који посједују плави пасош на којем пише “БиХ, РС” неугодно изненадио, сазнавши да више нијесмо добродошли ни код колега Угара.

Нељубазна службеница амбасаде у Београду, обавјестиће вас да добивање транзитне визе није никаква формалност, него је за двије потребно 210 КМ + пет фотографија.

Уколико не знате да летите, или за исто немате новаца, изаћи копном из своје земље (а да се не понижавате у вјековним редовима за визу) од сада можете једино у: Хрватску, однедавно Македонију (ваљда због рата), Румунију, и ако то неко сматра иностранством, Србију и Црну Гору.

Тако отприлике изгледа отворено друштво из наше перспективе.

Страх од непознатог

Искрено, на помисао да ћу заиста путовати тамо, све оно што је у мом мишљењу обиљежавало ту земљу: Дачани, латинично православље, Константин Бранкуши, ушће Дунава, гроф Дракула; уступило је мишљење једној увријеженој слици: прљавштина, циганолика лица склона крађи, биједа на којој пише Чаушеску, и надасве, страх од непознатог.

Када натоварени толиком количином предрасуда дођете на пуст гранични прелаз, гдје вам друштво праве торбари-пјешаци из оближњег пограничног насеља, све сте само не одушевљени.

Након детаљне провјере граничара, изненађених што сте се упутили баш на њихово море, читавих двадесетак километара кроз румунски дио Баната се упињете пронаћи било шта од онога што сте очекивали. Али се то, иако ви не одустајете, не појављује.

Уколико вам је иза леђа остала Српска Црња, испред вас је само раван, изузетно квалитетан пут, и уређена поља. Први већи град на овом друму је Темишвар, гдје доста људи разумије српски, и који је нешто као Нови Сад са трамвајима и тролејбусима.

Дракула и само Дракула

Купујући аутокарту, упутили су нас да тражимо замак Влада Тепеша у мјесташцету Бран, пар километара од Брашова. Вративши се до аутомобила, просто смо се изненадили што до сада није обијен, и отпочели да се лијечимо од параноје коју нам је наметнула наша заједница.

Што смо више одмицали на Исток, то је осјећај лагодности и задовољства виђеним бивао све јачи. Мало-по мало, испоставило се да су сепети овдашњих увријежених предрасуда – једна грдна превара.

Бун друм

Оно што једном путнику мора одмах пасти у очи, јесте неочекиван квалитет путне мреже. Постоји само један аутопут (Букурешт- Питешти), али је и поред тога путовање задовољство. Сви путни правци, ма којом бојом и дебљином црте на карти означени, за наше прилике су изузетно добри.

Хоризонтална сигнализација је много детаљнија него наша, а сваки километар са стране пута је камен обојен пола црвено, пола бијело. На горњем, црвеном дијелу, пише број километара тог путног правца. На доњем, црним словима на бијелом, пише број преосталих километара до прва два предстојећа мјеста.

Друмови су укљештени између два дрвореда топола, до метар у висину обојених бијелим, што је изузетно корисно. Дању за хлад, ноћу за видљивост. Сваки, што национални, што европски пут, има своју ознаку. Уредно су уписане на сваком путоказу, па се никако не морате мучити да прочитате румунски изговор одређеног мјеста, и, што је најбитније, нема рупа.

Неком невозачу ово може изгледати небитно, али након 2000 километара кроз једну земљу, оно у шта сте највише зурили – јесте цеста.

Нема границе до Црног мора

Првих двјестотињак километара, имали смо осјећај да и даље идемо кроз Војводину, јер су предјели и архитектура врло слични. Отомански утицај се осјећа неочекивано мало, скоро никако, па је упутније рећи да је он више на страни Русије и Аустро-Угарске.

Прошли смо кроз многе велике градове, и лагано се стицао осјећај огромности; који у нашој, сецесијама уситњеној географској свијести, буди дивљење. Румунија је толико велика, да на својој аутокарти одбацује мјеста сасвим пристојне величине. Што ће рећи да можете возити читав дан, а да не пређете ни једну границу.

Прва 24 часа би се дала свести на превладавање предрасуде, и усхићење њеним обезврјеђивањем. Одмах по преласку границе, човјека напрасно нападне неки детаљ, који покушава да уопшти на читаву земљу. Па се поред неких успјешних, појаве и неки доцније смијешни, нпр. да све Румунке имају добре ноге или велике груди.

А немају.

То је неки вид ограниченог утиска, који има за циљ да нас напрасно одомаћи и улагоди у страној средини. Тек неки од наредних дана, доноси поглед који престаје у свему да тражи нешто румунско.

Престанете да гледате врапце, како се ваљају по румунској прашини и имају некако румунски шарена пера. Трава покрај тротоара престане да буде кржљава, туђа, можда и опасна трава; која расте у нахалабученој и неразумљивој Румунији, па је самим тим због нечега и битна.

Тада сте способни да уистину видите једну земљу.

Дракула и само Дракула

Румунија је земља са далеко љепшом унутрашњошћу, него морском обалом. Трансилванија је предиван предио усталасаних брда, која наизмјенце простиру поља, пашњаке и шуме. Румунски најпознатији топоним, захваљујући злехудим филмовима о крвопијама устрашеним од дневне свјетлости.

Влад Тепеш, познатији као гроф Дракула, апсолутно је небитан лик румунске историје, од којег је романописац Абрахам Стокер направио интернационални мотив.

Бран, мјесто са истоименим замком, још је једно од разочарења у предрасуде. Наиме, замак је основао Мирчеа Стари, а Влад Тепеш је био владар сусједне покрајине, Влашке. Његов замак није очуван, и са поменутим нема, ама баш никакве везе. То не смета тезгарима да на улазу у замак продају сувенире са његовим ликом, а ни вама да их купите, јер то код куће од вас сви очекују.

Најљепша мјеста су она за која никада нијесте чули. На Трансилванским алпама су живописне ваздушне бање, са изузетно очуваном старом архитектуром и природним окружењем. Куда год кренули, код нас не можете срести мјеста са толико много очуваних, и одржаваних старих кућа. Рађених у карактеристичном румунском стилу.

Куртеа де Арђеш

Румуни су, као и Срби, јако поносни на своје манастире. Смјештене или далеко на сјеверу у Молдавији, или у Влашкој на југу. То је, свакако, оно што у Румунији вриједи видјети.

Нешто најокозабавније што смо ми успјели видјети је Куртеа де Арђеш. Некадашња престоница Влашке, чији први писани помен датира још од 1330. Он је средиште округа, иако се недалеко налази неколико пута већи Питешти. Ту се налази и Епископална црква, понос средњевјековне румунске архитектуре. Због њене љепоте постоји и легенда, која је својеврсна комбинација српске предаје о зидању Скадра, и градњи џамије Ферхадије.

По предаји, Неагое Бесараб, или Црни Принц, довео је из грчке неимара Манола да му сагради цркву. Међутим, као и у зидању Скадра, у темеље је морала бити узидана људска жртва, односно онај ко први наиђе.

Била је то Бесарабова жена, те су тек тада више силе дозволиле да се градња оконча. Затим је он затворио Манола на кров цркве да тамо умре, како не би никоме другом саградио љепшу. Исто као зидари “власи”, у легенди о Ферхадији, он је себи начинио крила и полетио. Пад недалеко одатле, условио је да се ту створи извор, зван Манолеов.

Та црква је очекиваног православног облика, али по спољним декорацијама превазилази канон на који смо свикли. Ни једна розета или неки други дио фасаде није исти, него се на китњастој шароликости инсистирало до непоновљивости. У свим старим црквама натписи су ћирилчни, јер су Румуни тек релативно недавно прешли на латиницу.

Куртеа де Арђеш, је град дословце натрпан црквама, старим грађевинама, споменицима, музејима и парковима. У близини је још један град, Рмнику Влчеа, једнаке битности за румунску историју и занимљивости за туристе, али ми за њих (макар за себе сматрали да смо добро информисани и образовани) никада нијесмо чули.

Нема града преко 500.000

Румунија је једна од ријетких постсоцијалистичких земаља, која је успјела да се спасе националних сукоба и сецесија, што је чини релативно стабилном. Изузимајући инфлацију, која је тамо још увијек општеприхваћен систем разрачунавања државе са грађанима.

Тврди централизам стаљинистичког типа, видиљив је у чињеници да ова земља, изузев Букурешта, нема градова преко 500.000 становника. Сем очекиване двомилионске чари својствене сваком велеграду, престоница натрпаног центра нуди више приказ бетонских кошница за људе, него традиционалне градње. Што посјетиоцу из некад такође социјалистичке земље и није претјерано интересантно.

Дух некадашњег реал-социјализма, видљив је на улазу у сваки од већих градова. Гдје вас чека обелиск, урађен као покушај неке апстрактне, трендовски престарјеле конструктивистичке скулптуре, која настоји да у себи сублимира дух града који је уз њу потписан.

Румунија има много градова величине Бање Луке, којима то не смета да сви одреда имају тролејбусе, трамваје и друге особине развијенијих градских средина. Што ће рећи да смо ми имали централизам републичког типа.

Море и кукурузи

Са друге стране, када пређете на балканску страну Дунава, у Добруџу, немате осјећај да се приближавате мору. Све до саме обале су оранице. Нема ништа од онога, на шта смо ми навикли при помену на море.

Највећи град на румунској обали Црног мора, Констанца, нешто је као приморски Нови Београд. Сав у знаку монструозно велике луке, која се простире докле год сеже поглед. Са интересантним акваријумом, који иако препотопног интеријера, због дивовских јесетри и моруна свакако треба посјетити.

Ми смо за бањање одабрали Костинешти, мало мјесто које је по ријечима ондашњих становника, у сезони "резервисано за младе". Да, и они користе те глупе термине.

Мјесто је истинског социјалистичког контраста. Са једне стране пруге је право село, а са друге мамутски хотелски комплекси. Сеоска страна пруге у постсоцијализму, наравно, послује боље. Село је право село, са коњима, магарцима, свињама и кокошкама; и уколико не желите да бирате између хотелских насеља и кукуруза покрај мора, за вас Румунија и није неко мјесто за брчкање.

Угођај медитеранских градића у камену, овдје потуно изостаје. Црно море је мање слано, и нешто хладније од Јадранског. Смјештај није скуп (нама су наплатили 6 КМ за ноћ, почетком јула), а цијене у кафићима су нешто ниже него у онима у Бањој Луци.

Енглески не причамо

Не пију страна пива, јер имају широк спектар домаћих од изузетног квалитета. Иста ситуација је и са цигаретама, које ако нијесу домаће, онда се лиценцно производе у самој Румунији, те је појава оних без монополске маркице ријетка.

Љубазни су, трудећи се око максимума своје понуде, са једином маном –нико вас не разумије. Границе вашег свијета, јесу границе разумијевања језика. Те је знало бити и поприлично напорно, уколико тражите нешто што не можете показати прстом.

Послије дужег времена у којем вас нико не копча, почнете уживати у нечему што сам крстио "погана наслада неразумљивошћу". Односно могућност да некога ко никако да вам да најобичније врхње, опсујете без икаквих посљедица, само уколико и даље задржавате смјешак на лицу.

Стога што смо били једни од ријетких странаца, сама неуобичајеност нашег изгледа и језика, узрокује третман једнак Енглезима и Швеђанима. А то некад зна бити и досадно.

Поред очекиваних услуга, могу вас понудити и сводничким, или чак да уз накнаду лажирају избор за мистера вечери у дискотеци “Крејзи”.

Дизелаш или шмекер

Музика коју сте већином у прилици да чујете, она је за коју су нам два студента из Букурешта рекли да је "сељачка". Опет иста матрица, јер то није ништа друго, до најпознатији српски извозни артикал: турбо фолк.

Утисак је да и ти који се згражају “народњацима”, имају слабији увид и склоност ка данас истицаним етикетама, највећих свјетских музичких компанија, него што је то случај са истим профилом линости код нас. Атмосфера у којој дјеца купују и вежу мараме са америчким и енглеским заставама око главе, и у којој се можете подсјетити старих ствари од Драгане и Цеце (препјеваних на румунски дакако), неодољиво је налик на наше друштво нетом прије и током рата.

Скоро да не можете купити пешкир, шешир или мајицу; а да на њој не буде нека од икона потрошачке културе. Без обзира што су исти домаће или кинеске производње. Тек тада можемо увидјети, колико ћемо сами себи изгледати јадно кроз десетак година, када се осврнемо на своје данашње подражавање западне, и дегенерисање домаће културе.

Оно што румунску варијанту препјеваваних грчких и турских хитова разликује од наших, јесте (судећи по марљивим преводима колеге Џимија) то што у центру глорификације нијесу луд провод, младост, секс и опијати; него управо јак, немилосрдан мушкарац, новопечени богаташ. "Шмекер" – како Румуни кажу, или "дизелаш" – како су говорили Срби.

Текстови иду нешто као: пун сам пара, могу да имам сваку дјевојку, побићу све своје непријатеље, молићете ме за милост… што ће рећи да се социјални зјап настао пропашћу идеје о класној једнакости, у Румунији уопште не скрива, као што је то чињено, и и даље се чини код нас.

Шта је битније: Застава или робна марка?

Путујући, некада учите много више о самоме себи. Па се намеће закључак, како и даље живимо на ловорикама периода од прије једне деценије. У коме смо себи, сви ми јужни Словени, уобразили да смо генетски напреднији од остале источноевропске браће.

Институција државе много је јача у Румунији, него уз већини земаља насталих од СФРЈ. Примјерице, полицајци су нас зауставили само два пута кроз читаву Румунију. Једном када смо ушли, и једном када смо изашли. Исти третман са страним таблицама код нас, било гдје “код нас”, није апсолутно могућ.

Више од 80% аутомобила на цестама су њихове “дачије”, у безброј варијанти и годишта, или један старији тип “Даевуа” који има фабрику у Румунији. Они своју аутоиндустрију штите много ригорозније него нпр. Србија.

Нико вам из руке неће узети њемачку марку. Нешто зато што се као наднационално средство спаса од инфлације користи амерички долар, а већином зато што је тај вид пословања прилично стран широј популацији. Бар у поређењу са свакодневним новчаним трансакцијама код нас.

Црна Гора – Молдавија

Поменути студенти из Букурешта, Андреј и Џими, испричали су нам како у бившој совјетској републици Молдавији (они је зову Молдова), постоји закон по којем се најмање 60% програма на државној телевизији мора емитовати на "молдованском језику".

Неки њихов друг, студент права, написао је писмо Влади Молдове, у којем захтјева да она тај свој закон спроведе и према румунској државној телевизији, која се такође гледа у тој земљи. И онда су се они смијали, напомињући да је у питању један те исти језик (Молдавци су Румуни који су нешто више радног стажа одрапили под Русима). Једина невоља је што ми долазимо из земље, у којој има далеко више весељака склоних том виду политичко-лингвистичке перверзије. То им већ нијесмо успјели јасно растумачити, али су се смијали.

Научивши да је Румунима наш језик груб (руски им је једнако "груб", као и њемачки), одмах се присјетите свих наших испуцалих улица, спонтаних депонија смећа покрај њих, полицајаца који само што не пљачкају странце, ружичастих кућерина овдашњих шмекера, паркираних крава и коза у градским парковима, измучених лица уличних продаваца иза камп-столића, и схватите да ми ни у ком случају нијесмо оно што мислимо о себи самима.

Шта ћеш тамо?

Када су ми по повратку многи узвикивали "јеботе, па шта ћеш тамо?", дјеловали смо ми, овако сви заједно, као уображени идиоти из Енглеске који су ме једном питали: "имате ли ви тамо телефон?". Проблем је, што ми за такве изјаве немамо подлоге.

На концу, никада ствари нијесу баш онакве каквим их телевизијске станице приказују. Нити је сад тај Чаушеску био толики злотвор (сјетимо се, био је то Титов најбољи друг), нити су сви Румуни налик на гастарбајтере које можемо срести код нас. А није да и њима цвјетају хризантеме. Џими и Андреј се жале, како полицајци једнако примају и траже мито. Ми смо се можда, допуштам, провукли захваљујући статистици и фактору изненађења.

На реду је Авганистан

Једном приликом, путовавши у Бугарску прије него нам је увела визу, спознао сам да она већ одавно није земља ружа, него више сунцокрета и магараца. Сада сам склон да више никоме не вјерујем, док се сам не увјерим у особине једне земље и народа.

Већина људи и земаља на овој планети су сасвим нормални, а предрасуде су ту да робујемо интересима неких, чији су путеви далеко од интересовања човјека који би да за мало пара, види пуно свијета.

Инат Мађарима се по мом мишљењу ипак исплатио. Сада мислим да ни они дечки из Авганистана, нијесу тако опасни момци како се прича.

Мулцумеск.

Дани(ј)ел Симић

Јул, 2001.године