Реинтеграција Косова или дезинтеграција Србије

На данашњи дан је проглашена нелегална независност Косова. Такође, на данашњи дан животе је изгубило осам младих особа у пожару у клубу Лаунџ у Новом Саду. Шта је већа трагедија?

На данашњи дан, прије три године, Косово је прогласило независност. И ове године, на улицама ћемо гледати протесте, на телевизији одлучне изјаве вођа а свуда око себе људе испуњене емоцијама и сузе на дјечјем лицу. На исти датум десио се догађај који нико не помиње а који заслужује већу пажњу од једностраног проглашења независности јужне српске покрајине. Тог истог, 17. фебруара 2008. године, осам младих људи у животној доби од двадесетак година изгорило је у пожару у клубу Лаунџ у Новом Саду а још толико их је тешко повријеђено. За судбину нашег народа тај догађај представља већу трагедију него губитак Косова.

Пише: мр Предраг Раосављевић

Кључно питање на које се своди дебата око независности Косова је питање суверенитета. О суверенитету, међутим, постоје различите теорије у науци. Према класичним теоријама, национални суверенитет подразумијева да онај народ који је створио државу треба да одлучује о судбини те државе. У савремено доба, овакав традиционални приступ губи на значају. Примјера ради, економски суверенитет подразумијева способност субјекта да контролише своју економију, што опет подразумијева контролу извоза, увоза, засебну монету, непостојање иностраних дугова. Са овог аспекта, мало која држава би се могла назвати истински сувереном. Надаље, политичка сувереност подразумијева доношење одлука у свим областима политичког живота независно од утицаја било којег спољашњег фактора. У ери међународних организација, глобализације и наддржавних структура каква је Европска унија, евидентно је до које мјере је овај традиционални принцип обезвријеђен.

Коначно, традиционални концепт суверености подразумијева и контролу граница, достатност хране, воде, енергената и са ових аспеката уочљиво је да се неке од најмоћнијих држава свијета не би могле назвати потпуно сувереним.

У суштини, питање суверенитета једне територије или једног дијела територије данас има мањи практични значај јер је прије свега предмет академске расправе а свакако је нешто о чему просјечан протестант или патриота има веома ограничено сазнање!

Насупрот томе, трагедија која је споменута у уводу није појединачан инцидент него показатељ дубоких и урођених проблема који доводе у сумњу претпоставку о државотворној способности нашег народа.

У конкретном случају, није битно то да поменути објекат никада није обишла противпожарна инспекција, да се (лажно) водио као стамбени а не пословни објекат у катастарским књигама, да се ни у једном надлежном органу није могло утврдити да је наведени објекат имао дозволу за рад и да туристичка инспекција није утврдила минималне техничке услове за обављање угоститељске дјелатности, што је све утврђено у поступку истраге након што се трагедија десила.

Овај инцидент је само илустрација проблема и малигних појава карактеристичних за наше друштво а које доводе у питање наш опстанак због непостојања свијести о потреби поштивања закона односно правила која једнако вриједе за све, и због чега наше стање често флуктуира од урушене до окупиране државе током историје.

Иако постоје примјери негативних појава и у другим друштвима, међу нашим народом они попримају морбидне облике и у одређеној мјери могу објаснити многе историјске недаће које су нас задесиле. Примјер да љекар одбија да лијечи дијете јер му није понуђен мито, није само појединачан случај којим ће се бавити надлежни органи него указује на вишеслојне и урођене аномалије у систему, јер се поставља питање ко га је образовао, ко га је запослио, какви су му надређени и какви ће бити они које он обучи за рад. Примјер да професор продаје испите или да је преписао докторат доводи у сумњу не само квалитет наставног особља, шире академске заједнице, научне мисли, него и вриједности генерација студената којима тај професор усађује основе знања и етике. Иако би се о сваком проблему ове врсте могла написати књига, нашу реалност најбоље осликавају примјери гдје се због мањка казнено-поправних установа, кревет у затвору тражи преко ‘везе’ или уз понуду новчане накнаде, а због недостатка гробних мјеста, један од уноснијих послова је постала куповина истих од стране зеленаша уз могућност вишеструке зараде када се за њима појави потреба.

То је будућност коју смо обезбједили истој тој дјеци коју са симпатијама гледамо како носе националне боје, заставе, мајице и узвикују пароле које се тичу наше вањске границе или неког, за њих, једнако апстрактног питања.

Ако смо већ немоћни да их заштитимо од горе описаних хорора одрастања у друштву какво је наше, било би нехумано размишљати о наметању оваквог дегенеричног уређења било којој другој националној групи.

Неспособност друштва или појединаца одговорних за стање у друштву да се суоче са описаним аномалијама очекивано проузрокује мањак лојалности и код најпросвећенијих слојева аутохтоног становништва, што је било видљиво током деведесетих година када су најобразованији слојеви напустили земљу у броју од пар стотина хиљада. Исте те аномалије ће, што је природно, проузроковати вишеструко већу одбојност према држави код оних група које дијеле донекле другачије етничко или вјерско наслијеђе.

Што је још погубније, у очима свијета стварамо слику о себи која у историјском сплету околности може опредијелити политику према нашој земљи и дати повода другима за незаслужен осјећај супериорности, како данас, тако и у прошлости. Тако на примјер, у Другом свјетском рату је за убиство њемачког војника стрељано 10 италијанских а 100 српских цивила, крајем деведесетих година је судбина цијелог народа била жртвована ради прикривања приватног скандала у Бијелој кући а данас се земље из региона у свим областима економског и технолошког напретка налазе испред нас иако историја не оправдава такав резултат.

Чињеница је да се историјске околности мијењају, да понекад знају бити неповољне по судбину нашег народа на шта не можемо утицати, али и да се знају промјенити нама у корист што би мала земља по територији а још мања по духу требала искористити да побољша свој положај и квалитет живота својих грађана. Док се, међутим, не обезбједи превага разума и правде у нашем друшву путем институција система, сви су изгледи да ће се процес дезинтеграције неминовно наставити без обзира на промјену историјских околности.

У недостатку доминантне идеологије, одговорност за избјегавање неминовног трагичног исхода лежи првенствено на личној визији и одлучности руководства државе.

Истовремено, на личном плану, треба бити свјестан да у оној мјери у којој наше дјеловање иступа из оквира врлине и морала на начин како је то горе описано, у тој мјери саучествујемо у убиству трогодишње Милице Ракић из Батајнице, носимо крв једанаестогодишњег Драгише Николића из Шумарица на рукама и недостојни смо да се називамо припадницима истог народа дванаестогодишње Александре Зец из Загреба.