Рајко Швајцарац

Чудни смо људи. Сјећам се, још док сам клинац био, нису око мене биле ријетке сјетне реченице "ех, благо Швајцарцима, они уопште и не знају ко им је предсједник". Пише: Милко Грмуша Била је то реакција на јасно изражену тенденцију опште тоталитаризације наше заједнице, а коју су, прије свих, спроводиле политичке странке и њихови (харизматични) […]

четвртак, април 1, 2010 / 16:22

Чудни смо људи. Сјећам се, још док сам клинац био, нису око мене биле ријетке сјетне реченице "ех, благо Швајцарцима, они уопште и не знају ко им је предсједник".

Пише: Милко Грмуша

Била је то реакција на јасно изражену тенденцију опште тоталитаризације наше заједнице, а коју су, прије свих, спроводиле политичке странке и њихови (харизматични) лидери. Већ тада ми је била чудна јасно уочљива контрадикција: с једне стране, људима су се били згадили политичари, с друге су малтене доживљавали сладострашће кад би видјели и чули неког партијског бају како виче да ће он ово, оно…

И онда се чудо десило-добили и ми предсједника Швајцарца, предсједника Рајка. Ако ћемо поштено, најмање половина грађана Републике Српске никад није чула за Рајка прије него што га је кандидовао зна се ко. Ни данас они аполитични и који не гледају дневник РТРС, вјероватно не знају за Рајкана. Рајко им у томе помаже-човјек се претјерано не мјеша у свој посао, тих је, интровертан, не воли шаторе, пише радове из уставног права. Мени лично, скоро па идеалан предсједник.

Рајко кандидат

Какогод, са мном се вјероватно, изузев професора Рајка, нико не слаже. Његово име нико не спомиње у контексту могућих кандидата за предсједника Републике Српске. А човјек предсједник. Образован. Културан. Васпитан. Није склон криминалним аферама. Не смета.

Заправо, ово посљедње је кључни његов квалитет у мојим очима. Не ради брате човјек ништа. Тако треба. Једина мана му је што није отпустио све своје сараднике, савјетнике, чланове кабинета и остале паразите. Који ће му мој. Да је то учинио, стекао би пуни легитимитет да покрене иницијативу за отпуштање и осталог бирократског талога, који успјешније гуши Српску од Рафија, Суље и Пакове заједно.

О томе се ради. Република Српска је жртва свог бирократског апарата. Он просто исисава друштвена, односно индивидуална средства, идеје и енергију. Бирократија је и иначе омча око врата сваком човјеку и заједници, а код нас је то у радикалној мјери.

Једини излаз из катастрофалног стања у коме се налазимо јесте сјеча бирократије. Српској не треба више од 300 чиновника. Све преко је не само луксуз, него и безобзирна пљачка грађана.

Затворите очи

Замислите сљедећу ситуацију: више од трећине јавних средстава, која иначе иду на подмирење бирократије, преусмјеримо..у своје џепове. Дакле, управо тамо гдје су прво и била. Док нам их нису отели. Рекли су да ће нам држава помоћи, да је то добра ствар, што нам отимају. Господо пензионери, да ли је то заиста добра ствар? Јесте ли задовољни својим пензијама? Да можете вратити вријеме, и да вам се понуди опција да држави не дајете ништа изузев сувог шипка, него да дио своје ЗАРАЂЕНЕ плате оставите у штедњу, било под сламарицом, било у некој респектабилној банци, шта бисте учинили? Да ли бисте опет поклонили свој новац највећем криминалцу на свијету? Исто питање може се понудити и корисницима здравственог (наравно, државног) осигурања, као и свима онима који дају своје паре држави, да ова не учини ништа. Осим, да простите, да их заје….

Поштоване даме и господо, сљедеће је питање које у овом моменту треба да себи поставите: шта сам ја то конкретно добио од државе? Они који нису на државнм јаслама, који нису добили посао преко штеле у јавној администрацији (каква безвезна синтагма) имају само један реалан одговор на располагању. Добили су врло опасног рекеташа, који узима, а не даје ништа.

У свим развијенијим и хуманијим заједницама основна политичка тема јесте како ограничити овог зулумћара. Како му што мање дати. Јер, искрено, није способан да много шта учини. Преведено, држава може да пружи, какву такву, услугу одржавања јавне и личне безбједности. Правосудни систем. Крупни инфраструктурни пројекти. Монетарна стабилност. И то је то.

Ове услуге фино јој се плате. Остале њене надлежности лијепо јој се одузму. Као што их је и она, уосталом, претходно одузела од грађана. Врло је проста та логика-плаћам ону услугу коју добијам, а од државе желим да добијам што мање услуга.

Зашто?

Зато што држава, ма и она најбоља, једноставно ограничује човјекову слободу. Што јача држава, то слабији појединац. Они који траже од државе ово или оно, они или имају непосредни интерес да управљају јавним средствима, или су кукавице које бјеже од личне одговорности. Не треба мени држава било шта да даје или омогућује, она треба да се склони и да не смета. Сам ћу ја да учиним што ми је потребно.

Да ли сте у овој предизборној кампањи чули било ког политичара да тражи смањење утицаја државе? Наравно да нисте, чули сте само супротно. Сви потенцирају да ће, дођу ли на власт, заправо јачати државни механизам, који се суштински заснива на присили. Битне разлике међу њима нема. Њихова политичка перцепција оптерећена је кобним поставкама комунистичке и(ли) неолибералне догме, које обе заправо утичу пут владавини привилеговане елите над већином, и то коришћењем државног механизма.

То је и разлог због кога се неће ријешити кључни проблеми незапослености, сиромаштва, функционалне неписмености, примитивности и корумпираног правосуђа, ко год сутра дошао на власт. Наравно, уколико не промјени односну перцепцију. Зато јер је основни предуслов рјешавања тих проблема еманципација појединца. Који мора да учи, да научи да сноси одговорност и да схвати да нема бесплатног ручка. А све то може једино сам, без патерналистичког државног тутора.

И зато готивим Рајка. На правом је путу. Понављам, да је више сјекао, био би идеалан.



Оставите одговор