Путнички триптихон (из приказа књиге "Хаџилук племенитом сну")

Дио из приказа "Путнички триптихон" Горана Дакића, објављен у бањалучком књижевном часопису "Путеви".

Антички човјек је путовао и путујући је живио. Када је божански творац старе грчке поезије, пише Апулеј, хтео да прикаже најмудријег човека, он није без разлога у својим стиховима говорио о њему да је највеће врлине стекао посећујући многе градове и упознавајући разне народе! Путописни, авантуристички карактер књижевности готово и није потребно доказивати – на почетку бијаху Апулеј и Петроније, након њих Рабле и Сервантес. Ако роман јесте рођен из хумора, ваља додати да је зачет – на путу. Путовање је апсолутно читање, могућност упознавања другога, потврђивање сопственога у судару и сусрету са страним. Млади бањалучки ахасвер Борис Максимовић пропутовао је до своје 26. године више (и квалитетније) него што то многи учине за живота; но, то није било довољно – сам чин путовања остао би тренутна, краткотрајна импресија, довољна да хербаријуму успомена придода још једну страницу. Будући и филолог, Максимовић је своје луталачко житије оплеменио вишим постојањем и на свет издао путопис чији је наслов – Хаџилук племенитом сну – „украден“ из Селимовићеве Тврђаве; синтагма је то којом се описује искуство истинског путовања и интелектуално и културно узбуђење које настаје у додиру са другачијим. Севиљски тргови, тетовирани Берлин, бескрајне љепоте града свјетлости, грешни сокаци холандске престонице, свеци и имигранти са југа Италије, римска туга у камену, комади македонског солнца, од петроварадинског стејџа до петроварадинског стејџа, ходочашће српским манастирима – све то, али не само то, видио је и описао Максимовић, описао у духу најбољих путописаца, често призивајући неке од њих, попут Џумхура, Дучића и Капора, оплемењујући путописну прозу стиховима Мике Антића, Ђорђа Балашевића, Виљема Блејка, Добрише Цесарића.

Максимовић математички прецизно гради свој путописни мозаик: испрва су ту, на почецима поглавља, кратки пасажи о самој природи путовања и путописа, својеврсне философеме, односно аутопоетичке и аутореференцијалне биљешке који покушавају дефинисати буквалну и литерарну суштину лутања. Шта је уопште путовање? – пита Максимовић већ у првој биљешци и множином одговора наговјештава свеукупност овог јединственог догађаја. Путовање је богатство које не труне, не пролази, блиједи, али никад не нестаје. Путовањем се враћаш у хармонију са свијетом, излазиш из своје мале љуштуире и ступаш на широку позорницу свијета, а тамо, на тој позорници, дешава се несвакидашње – под табанима, дакако босим, успијеваш да осјетиш кардиограм Севиље! Јединствено искуство! У Максимовићевим репортажама градови и поднебља су доживљени на непоновљив начин, без високих фраза и јефтиних емоција, без цитирања џепних бедекера и позивања на музејске водиче, са осјећањем за мјеру, тим почелом умјетничког стварања. Једна од путопишчевих философема, која не припада нужно уводним разматрањима, закључује да се идентитети градова не крију у музејима и галеријама, већ на пијацама и у кафанама; истина је то коју је могао да осјети само дисциплиновани литерата и осјећајни читалац. Друга, пак, вели да путовање почиње тамо гдје престаје удобност; то је Максимовићева луталачка максима којом се обиљежавају чистокрвна путовања у којима сви снови нису исцрпљени у удобностима хотелских апартмана и барокним шведским столовима. Иако често евоцира одређене мисли других путописаца, Максимовић није под њиховим импресијама; он гради сопствени ахасверско-литерарни витраж, претаче дошљачке импресије у естетске медаљоне препуне финог, урбаног хумора, хумора у траперицама. Често те Максимовићеве досјетке ничу из његових наизглед баналних ламентирања, па се тако у књизи постављају нимало наивна питања, попут онога Како гријешити у граду гријеха.

У најбољом традицији онога што Французи означавају изразом – фланеур, изразом испрва негативне конотације, а данас термином којим се означава луталачка меланхолија и контемплација, Максимовић своја путничка искуства обликује у записе у којима је могуће осјетити нешто од аутентичности сваког поднебља којим је наш писац ходио. На концу, Максимовић не бјежи ни од озбиљнијих, промишљенијих рефлексија о чињу путовања: …а путовање је у ствари лирски поступак онеобичавања којим се ми сами одричемо устањених призора, мијењамо угао гледања, трампимо их за нове и неистражене да бисмо се вратили оним првим и угледали у изнова пронађеној љепоти. Ако ти се у повратку ћошак на путу до твоје куће обрати на новом језику, тад знаш да је путовање имало смисла, небитно колико далеко си ишао. Другим ријечима – у повратку је, заправо, путовање. Максимовићева путовања су судар стереотипних модела овдашњих живота са егзотичним, не увијек нужно и буквално страним, у којем се рађа нова слика сопственога. Али, није Максимовић идеалиста који је слијеп за све путничке демоне који опсједају оне жељне других обала у Босни и Херцеговини; у далекој Данској он ће се сјетити дневно-политичких ужаса, медијске хоботнице, страначко-патријско апологетског отпада којима су преплављени наши животи; посебно ће тај осјећај ниже вриједности и беспомоћности експлодирати у запису О фрустрацијама и паралеленим димензијама, у којем се говори о босанскохерцеговачком путнику који је заробљен између административне Сциле и бирократске Харибде, о сновима који чекају десетинама сати пред страним амбасадама, конзулатима и границама да буду остварени. Плочници Торонта, очи боје фронта – лозинка свих нас, вели у пјесми Живети слободно Максимовићу (и аутору овог текста) интимно драги панонски лирик Балашевић. И цијела се ова књига може описати стиховима ове пјесме, јер Максимовић не дозвољава, упркос жуто-ружичастој свакодневици „бољег од два ентитета“, да му младост као ситан кусур изброје, иако око тебе комшије подижу бедеме једа и презира; он је окићен пером сокола за урок против окова, а његов мото је: …нек булевари света памте музику твојих корака!

Коначно и идентификација. Пруст вели да је свако читање у ствари читање самога себе, то јест да је читање апсолутни емпатски чин. Ни 16 година након што сам из славонске равнице дошао међу крајишка брда не успијевам да овдашњем човјеку, љутом Крајишнику поносном на неравнине завичајне географије, објасним љепоту панонске низине. Она је у потпуности скривена и откривена у Балашевићевим и Антићевим строфама, али мала је то и недовољна утјеха. Бескрајно равни сокаци, непрегледна житна поља, широки тргови, читав галиматијас различитих идентитета… Славонија и Војводина, ријетко када племенитошћу узоране равнице, за неравничарског човјека су нерјешива енигма. Максимовић је у путовањима превладао ту стереотипну слику о војвођанској, равничарској монотонији и упознао њену тројчину љепоту – препознавши је у пјесмама Мике Антића, културно-цивилизацијском шаренилу и дивоти фрушкогорског маратона – те раблеовске институције пјешачења и жеђања. У биографској биљешци Максимовић је записао како се нада да ће једнога дана живјети од путовања. Потписник овога текста се нада да ће у том животу Борис Максимовић ишпартати Војводину уздуж и попријеко и још једном га истински, на начин дјечачки, обрадовати.

‘‘Хаџилук племенитом сну’‘ је прва књига Бориса Максимовића, путописца из Челинца. Промоција аудио-издања, које је прочитао сам аутор, одржана је у петак у Специјалној библиотеци за слијепа и слабовида лица РС. Том приликом, Горан Дакић је из свог приказа Максимовићеве књиге прочитао одломак који на овом мјесту објављујемо.