Пише: Марко Шикуљак

Иако није јасно у чему се Србија до сада могла ослонити на прва два стуба, због друга два су се на Тадића обрушили они који су Милошевића критиковали да није видио пад Берлинског зида и тадашње геополитичке промјене. А промјене у значају кине су више него евидентне. Већина српских медија била уздржана и не претјерано одушевљена на вијест да ће Србија уз политичку подршку Кине по питању одбране Косова, добити и економку сарадњу са овим економским џином. Медији блиски мањинској опцији тзв. "друге Србије", подсјећајући на коб "несретних" Тибетанаца, Тајванаца и Ујгура, видјели су у посљедњим догађајима "јасан наставак Милошевићеве политике", односно у маниру наслова овог текста – Тадића приморали на напоран маркетиншки кунг-фу.

Актуелна Влада Србије је једино у области спољне политике остварила одређене успјехе (случај "Косова" пред међународним судом, гасни споразум са Русијом, најава улагања Турске на подручју Рашке, сада споразум са Кином) али је пала на плану економије, рјешавања социјалних проблема и борбе са економском кризом.

Политика се своди на ходање по свијету и призивање страних инвестиција и кредита, сакупљање новца да би се покрпиле зјапеће буџетске рупе, не би ли се издржало док се не виде први ефекти страних улагања. Утом би требала попустити свјетска економска криза, па би се могли упустити (значи не прије 2011.) у нову трку за власт са Српском напредном странком, која је послужила разбијању некадашњих највећих ривала Радикала, али се у међувремену популарност СНС умногоме отела контоли.

Ипак не би требало занемарити ефекте које статус повлашћене нације са Кином може донијети. Сликовито: ако на преговоре са ЕУ идете са рукама у џеповиима, не можете очекивати да ћете добити услове боље од најгорих нити убрзање у прооцесу прикључења. Али кад као аргумент имате гасовод који ће Европу снабдијевати гасом, онда на преговоре идете да преговарате, а не да просите. Дакле, одлука да Србија од јануара (можда) буде на бијелој шенген листи, а БиХ још не, није посљедица европске жеље за гетоизацијом БХ муслимана, нити посљедица магичних моћи преговарања Божидара Ђелића, већ управо уговор о градњи гасовода кроз Србију. О користи сваког појединачно успјешно реализованог економског пројекта за грађане Србије, не треба ни говорити.

Шта се (г)ради с Кином?

Тако је Србија постала пета земља која је постала стратешки партнер Кине, а прије ње су то биле Сједињене Америчке Државе, Русија, Бразил и Јужна Африка. Први резултат ове сарадње биће отварање кинеског Културног центра у Београду, планирано за септембар ове године. Како ће се развијати "конкретна сарадња" зависиће од спремности и стратегије Србије да се економски повеже са Кином.

На састанку кинеске и српске делегације српски политичари и привредници изнијели су на сто пројекте пет мостова, лучких капацитета, специјалних зона, обилазнице око Крагујевца, спајања Шапца са Коридором 10, улагања у Икарбус и ФАП… Постигнути су споразум о економској и технолошкој сарадњи у области инфраструктуре и стратешко партнерство ВМА и Санитетске службе кинеске армије, док су Кинези најзаинтересованији за изградњу моста Земун-Борча, кои је пресудан за развој "трећег Београда", тј. дијела града на лијевој страни Дунава. Тај мост биће први ‘кинески’ мост у Европи и премоштаваће највећи европски пловни коридор.

Србија је од домћина такође добила позив да као стратешки партнер учествује на Свјетској изложби транспорта и комуникација ЕXPO 2010. која се одржава у Шангају, коју је Тадић прихватио.

Гледајући стратешке партнере Кине, види се да је Србија прва на европском тлу, за што је заслужна позиција Србије, која још увијек није у Европској унији. Кина са ЕУ већ дго има проблеме. У покушају да заштити своје тржиште од јефтиних кинеских производа, уводи строге услове кинеској роби и капиталу који она жели инвестирати. Инвестицијама у Србији Кина ће покушати да се докаже као партнер прихватљив и за ЕУ. Не треба подсјећати да Кина од почетка има јасан став по питању независности јужне српске покрајине, као и да са друге стране цијени што принципијелан став у признавању "једне Кине" има и Србија.

Има нека тајна веза

Кина и земље бивше Југославије повезане су мало знаном нити: Када је КП Кине одлучила да након смрти Мао Це Тунга скрене са његовог пута на коме су људи умирали од глади, одлучили су да као транзициони модел у коме кроз промјене не би одустајали од комунизма, буде управо југословенски економски модел.

Броз је био први државник који је након Маове смрти посјетио до тада самоизоловану Кину. Таква политика отворила је пут југословенским привредницима ка кинеском тржишту, али су они углавном гајили нереалне амбивције јер ни сами нису знали у шта се упуштају, не познајући кинеског друштво, економске потребе, традицију и пословни менталитет.

Најдубљи пробој на кинески простор имао је Велимир Бата Живојиновић, глумац који у Кини због улоге у филму "Валтер брани Сарајево" и дан данас има статус полубожанства у овој земљи. Филм се и данас приказуе у кинеским биоскопима, и вјероватно нема Кинеза који га није бар једном погледао. Култни статус код кинеске публике доживјела је и серија "Отписани", која је у Кини приказивана под именом "Црна листа".

Контакте са Кином успостављао је и Милошевић деведесетих година, што је тада од неких оцјењивано као "ретроградно и неприхватање глобалних геополитичких чињеница". Тадашњи медији наглашено нису покушавали да јавности натукну, како је кинеска четврт у готово сваком већем европском граду, цивилизацијско достигнуће попут Мек Доналдса. А Београд је свих ових година имао управо то. У посрнули Енјубов тржни центар у Блоку 70 на Новом Београду, уселили су се кинези. Њихова јефтина роба је убрзо постала веома популарна и продавана, тако да је данас изграђен четвороспратни тржни центар, тик до "старог" из којег је све почело. То, малопродајним језиком, најбоље говори о велетрговачкој моћи Народне републике Кине.

Отварањем Кине она је постала привлачна страним улагачима који су видјели интерес у радној снази, која је због потцијењености јуана толико јефтина, да је пресељавање производних погона из западних земаља у Кину постало итекако исплативо. Тиме је Кина постала велики извозник, и ријетке су земље са којим има трговински дефицит.

У Кину не можете увести ништа од робе широке потрошње, што Кинези не могу да направе брже и јефтиније. Изузетак је једино енергија, које земља у галопирајућем развоју не може да се засити. Када је довољно ојачала да зависност од увоза енергената може да јој буде омча око врата, Кина се одлучила за тактику инвестирања и кредитирања у руднике и налазишта нафте по Азији, јужној Америци и нарочито Африци, чиме ствара сигурније партнере за набавку сировина и енергената.

У азијском региону Кина представља најзначајнијег спољнотрговинског партнера Србије. Вриједност робне размјене у 2008. години, према подацима Министарства спољних послова Србије, износила је око 1,25 милијарди евра, од чега је извоз из Србије око 3,9 милиона евра.

Према подацима Привредне коморе Србије, у 2008. години, Кина је по вриједности трговинске размене, у износу 1,8 милијарди долара, била четврти спољнотрговински партнер Србије. Прошлогодишњи извоз српске привреде у ту земљу износио је 2,2 милиона долара, а увезена је роба у вредности 1,8 милијарди долара.

Нема сумње да ће се бројке још мало помјерити у корист Кине, јер ће у духу добрих односа Кинези вјероватно тражити царинске олакшице (дажбине десет пута веће него у Мађарској) и олакшице за добијање боравишних виза, што су два највећа проблема које истиче кинески амбасадор у Србији.