Приповјетке Светозара Ћоровића

Богојављенска ноћ (1899), Пријатељи (1901), Под пећинама (1902.), На води (1903.), На Васкрс (1909.)

понедељак, април 30, 2018 / 09:44

Богојављенска ноћ (1899)

Слабо је шта овдје модернистички. Изузев теме, која је сад социјална, индивидуална, мала. Чиста људска судбина. У самом језику, атмосфери, а посебно стилу приповједања, осјећа се тврди реализам са оним мрским дидактичким цртама.

Са становишта драматике дјело је пропало, јер нам писац свезнало наговијести да је дијете крај постеље болесне жене "у задњим часовима".

Но, ни ово није претјерано неопходно, будући да дјело има врло формулативну композицију. Почев од контрастирања да наш дјечак у разговору са седмогодишњим вршњацима у школу не жели сабљу од алмаза, каруце или златна коња; већ просто: Да му оздрави мајка.

Већ тад се зна да ће му мати уснути сном вјечнијем. Изузев, што сам ја још очекивао да он буде свјестан како је заспао, и да осјећа кривњу што је пропустио прилику Богојављенске ноћи.

Овдје дјечак, уснивши, добије утвару од свјетлости у којој узвикне жељу, а ујутру живи у убјеђењу да му мати спава. Пази да је не пробуди, док га комшиница води код себе кући. На превару, док се мати пне пробуди…

Инсистирањем на дјечаковом враању да матери љуби руку, вјероватно се тада повећавала осјећајност, а данас баналност.

Пријатељи (1901)

Опет социјална тема, и опет везана за смрт.

Стигне глас Петру Ламбети, да је умро Марко Мирковић. И то га плахо растужи. Већина приповијести из 1901. године се бави описом Петрове велике жалости. И то прилично аутентично, да се баш осјећа стогодишња дистанца. Но, то је све само да би се што више контрастирало.

По завршетку сахране, газда-Томо нуди Маркову земљу Петру. Жене и дјеца не могу је више добро обрађивати. Послаће их "на другу страну".

Петар се нећка, али остави могућност отвореном. Кући разлаже ствар жени, говорећи да и они имају дјецу. "Па су дража од туђе и треба се бринути за њи’… – Треба, – потврди жена."

Баш та сурова натуралистичност је оно што је модерно код Светозара Ћоровића.

Под пећинама (1902.)

Ћоровића у овом случају, као и Бору Станковића, привлаче људи са дна. Описује амбијент пећина које се налазе поиздаље од града. Њих су сада, након зечева, лисица и одбачених паса, населили људи.

Комуна просјака, коју предводи најстарији. Уз описе њихове свакодневице, која је у то доба могла бити и забавна, издваја се главна нит. Они просе и заједнички дијеле све, скупљајући паре у касу. Њом господари Јован, и редовно је празне о празницима. Васкрсу, Богојављењу, Божићу.

Једне такве прилике, Тодор се побуни кад Јован каже да пара више нема. Јован плане, и замахнувши штапом падне мртав. Хотећи да га сахране у нову, тј. бољем одијелу, они нађу замотуљак пун пара. 40 форинти.

"Пуних 10 дана "нико није видио ниједнога пећинара у чаршији".

Главни комични лик је малоумни Васо, млад међу старкељама. Његовим мамурлуком се и завршава прича.

На води (1903.)

Ово је, вјероватно, најсавременија од прича у избору.

Тодор, Мара жена му, те Митар љубавник јој, лове рибу остима по мраку. Осјећа се онај тиходоновски шолоховски приступ, који ће доћи доста касније.

Но, ту је реалистичко-романтичарско убадање стихова народних пјесама које допиру "однекуд из даљине…"

За вријеме риболова, Митар попипава мало и мјерка Мару, а Тодор је озбиљан и лови. То се прекида када у мраку, док Митар стеже Марину мишицу, до њих доплута трупло.

На обали препознају утопљеницу (уз детаљан опис отпалог носа, огуљеног чела) коју је муж бацио "живу у воду", јер је ухватио у прељуби.

Тодор би је бацио назад, а Митар и Мара не би. Да би је сахранили, требају отићи по мотику до првих кућа. Подалеко. Мара не смије, а Тодор не да Митру, јер је неодговоран.

Одлази он, а Митар лагано и уз њен протест полагано обаљује "на пржину, готово више главе утопљеницине".

Оваква сцена, мужа и љубавника заједно у послу пред женом која их веже, појавиће се касније код Меше Селимовића у Хасановом питању дервишу док је посматрају. Дервиш и смрт.

На Васкрс (1909.)

Готово потпуно, изузев празника, иста приповјест као и "На Богојављење".

Овдје брат и сестра стоје у цркви уз просјаке. Дјечак је млађи и много се боји да га "Бого не кара". Људи понављају стално, и он то слуша, како су све недаће које су им се десиле – Божја казна.

Отац није да им се руши кућа, како би се проширила улица. Узме сјекиру, те га жантари зато утамниче. У тамници поболи и умре. Тад дође до суноврата породице.

Све вријеме, Бог и његова строгост, пореде се са црквеном раскоши. Мали поставља питања, која су из данашње перспективе готово па дидактичка у социјалној ангажованости. "-Бого је газда! … Има пуно пара!". Долази до закључка, будући да његова сестра говори да Бого тражи паре, да би себи купио још "златније’ хаљина"; да му они дају своја два једина шарена јајета под икону, и они то учине. Углас завршавајући причу са: – Бого… Врати нам бабу!

Језик дијалога, тј. управни говор, дат је аутентично. Тако неколико пута у издању Матица – СКЗ из 1970. године, појављује се појам "љуцки".

Чини ми се, помало, да је летирни избор прича учињен мало социјалистички, тј. антицрквено. Нема потребе за "На Васкрс". Лошија је од На Богојављење.

Језик којим је ово писано, а посебно ликова у управном говору, мени је данас, мислим, далеко неразумљивији него у дјетињству.



Оставите одговор