Прилози за извјештај о раду представништва Српске у Београду
Саопштење преносимо у цјелости и без интервенција. Тако је најслађе, јер аутор овог извјештаја такође мисли да се Њујорк тајмс или Хералд трибјун не смију нипошто писати српским писмом, док лист као Политика може…
У сомборскoj гимназији "Вељко Петровић", јуче је (уторак 29. августа у 16 сати) промовисана књига Рајка Игића "Лази Костићу из Чикага – песме и записи о Сентивану, Сомбору и Чикагу”. Говорили су: проф. др Ранко Шкрбић, декан Медицинског факултета у Бањалуци, др Ладислав Фекете, директор Гимназије у Сомбору, Светлана Лазић, ликовни уредник књиге и проф. др Рајко Игић.
Говорећи у својству уредника ове књиге, у коју је аутор укључио преводе пјесама које је објавио у САД на енглеском језику, пјесме које је публиковао у "Књижевним новинама” (Београд) и пјесме које је недавно написао на српском језику, проф. др Ранко Шкрбић је рекао:
"Мало је научника с наших простора који су оставили значајан и незаобилазан траг у недицинској науци, а да су се у исто вријеме одважили да ућу и у свиjет лингвистике и књижевности. Проф. др Рајко Игић је несумњиво један од таквих. Можда је та научна радозналост уједно и основна карактеристика његове личности која која га тјера да завири и у друге сфере људског битисања. Иако је то право сваког од нас, ипак, мало је оних који се усуђују да о лингвистичким питањима аргументовано бесједе или иступе с новим ставовима. Мало је и оних који би се одважили да своје осврте, запажања и есеје објаве у новинама као што су Политика, New York Times или Chicago Tribune. Ријетко ко би се ‘изненада’ одлучио да своје прве лирске записе и пјесме објави, ни мање ни више, него на енглеском језику у далекој Америци, а тек онда да их преведе на српски. Ипак, у основи свега лежи његова посвећеност, истрајност и ријешеност да се сваком изазову несебично, до краја и у потпуности преда, а радозналост, која га прати још од раних Сентиванских дана, представља покртетачку снагу."
"Тај књижевни искорак, у вријеме док је најпродуктивније радио и публиковао научно-истраживачке чланке у међународним часописима, био му је као неопходна храна за душу и подстрек за сљедећа истраживања. Слично као што је писао у осврту о Чехову, кaд истиче симбиозу музе и ескулапа која је Чехову повећала способност писца, исто тако је несумњиво да је осјећај и љубав за књижевност повећавао способност Игића као научника. Чехов је писао свом пријатељу: "Медицина ми је законита супруга, a литература љубавница. Када се уморим од једне, проведем ноћ с другом. И ниједној није досадно нити пате од неверства". Услиједили су текстови у којима је Игић анализирао дјела Дантеа, Толстоја, Љермонтова, Неруде, али и текстови о нашим познатим научницима као што су Лаза Лазаревић, Иван Ђаја и Павао Штерн са жељом да их отргне од заборава и да свјетској јавности објасни ко су, одакле долазе, и шта су као залог дали свјетској науци и будућим поколењима. Из ових приказа искрено проговора Игићев патриотизам и осјећај припадности свом народу; бунт против неправде и потреба да се ријечју супротстави свјетској сили која дави његов народ и његово биће. Поред тога, он у чланку "Making sense of death: Chekhov, Tolstoy, and Dante" предвиђа да ће се једнога дана појавити личност која ће "извести незамисливо и наћи начин да нас инспирише да кренемо у битку речима, уместо топовима".То најављујеи у пјесми "Лепо је живети", кад храбри ненаоружане:
"…да крену речима у бој
за истину и правду, jeр
речи су најбоље оружје!"
Послијератно избивање с наших простора ивишегодишњи боравак у Чикагу су све више будили чежњу за отаџбином и родним крајем, па су тако истраживачки радови и научне публикације полако уступале мјесто књижевним освртима и лирици. То унутрашње стање душе, и стално размишљање о дјетињству у Сентивану,о Сомбору, о отаџбини,испричао је кроз пјесме: Пролеће у Сентивану, Црвене руже, Ханс, Маришка, Сомборске руже, и друге сентиванске слике.
Живот у далеком свијету који је истовремено помијешан са жељом да се врати кући, и да на тренутак бар мислима буде у свом родном крају сликовито је приказан у пјесми "Раздвојеност":
"Мисли ми сваки дан прелазе Атлантик,
моја га писма повремено пређу,
а и сам га двапут годишње прелетим.
Кад дођем у отаџбину,
нађем своју прошлост,
у садашњем тренутку".
Проф. Игић је несумњиво испунио своју мисију; газећи неутабаним стазама, био је и остао у служби човјека. Он је поред значајног научног доприноса свим својим бићем подстицао хуманост. А хуманост, односно човјечност, је врлина великих људи, врлина од Бога дата – рекао је проф. др Ранко Шкрбић.
У наставку програма говорио је др Ладислава Фекете, директор Гимназије:
"Да су речи спона међу људима, вековима, градовима – доказ је и наше данашње окупљање под кровом сомборске Гимназије, која носи име великог писца, Вељка Петровића, који нас је данас све повезао, и Лазу Костића и Петра Кочића, и Чехова, Љермонтова, Неруду, као и све нас присутне. Повезао је свој родни Раванград, преко Сентивана, Бачке Паланке, Београда, Тузле, Сарајева, преко Змијања и Стричића, Ковиља, Бања Луке – до Чикага. И све то под истим небеским сводом под којим су сневани и писани стихови ,,Санта Мариа делла Салуте".
Знамо да нашег уваженог академика и Изузетног пријатеља Гимназије "Вељко Петровић" за Сомбор вежу многе нити – отуда не чуди његова инспирација и повод да се из једне од тачака његове животне путање, Чикага, мислима лако пребаци и врати у Сомбор, а да онда из ретроспективе која је прошла аутоцензуру, искрсну стихови ,,Санта Мариа делла Салуте" – као метафора ауторове повезаности са Сомбором.
Зашто је ово обраћање насловљено именима Петра Кочића и Лазе Костића?
Један од разлога је тај што је књига др Рајка Игића насловљена као апострофирање Лазе Костића, и то што наш данашњи драги гост, Зоран Пејашиновић, директор бањалучке Гимназије пише књигу о Петру Кочићу. Имамо, дакле, пред собом два писца, којима то није основно занимање, који су инспирацију пронашли у великанима наше књижевне традиције.
Иако су били савременици, жанровска опредељења Кочића и Костића различита су, а ипак постоји и оно што их умногоме спаја. Њихово најмоћније оружје била је реч. У њиховим делима препознајем судбине људи, уздизање из обичног и малог живота и успостављање филозофских начела о смислу и суштини живота. Петар Кочић пише из дубине крајишке душе и сања о слободном и праведном друштву. Био је народни трибун, ангажовани интелектуалац који је изабрао сатиру као основно средство свог изражавања. Како је основно средство изражавања сатире иронија, у том смислу би требало и схватити Кочичеве речи из болнице ,,за ума сисавше": ,,овде живим у слободи!" – У спољашњем свету те слободе није било, а за њега је слобода била врхунски идеал : ,,Онај ко искремо и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас", пише он у свом ,,Јазавцу пред судом". Иако му је слобода била идеал, за живота је није имао прилике осетити; ,,У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех."
Тајна књижевности је да се не може написати оно што је најважније, а да се ипак, и поред тога хиљадама година пише о Богу, човеку, љубави, истини, слободи, правди….На најпотреснији начин знао је то и Лаза Костић. Одговор је тражио у старогрчком јединству истине, лепоте и доброте. Питање над којим бдије сва књижевност и сви њени иоле достојни тумачи јесте – где је оно чега нема? Свега што постоји у књижевности заправо нема, али баш то чега нема, важније је од свега онога чега има било где другде. Свако ко зна, или верује да зна, тајну велике литературе, помисли: дајте нам баш то чега нема. У овоме чега има, нема велике, праве и потпуне среће за човека распетог у свим својим немоћима. А Кочић и Костић, својим делима, дали су нам, сваки на свој начин, баш оно чега нема, а за чим се вечно трага: истину, правду, љубав, тежњу за узвишеним. Наравно да је овај низ далеко дужи од наведеног, али, и поред тога што смо, нажалост, ограничени временом, ипак морамо поменути још једну важну чињеницу везану за ова два књижевна великана: они су од оних писаца који су поставили темеље Андрићеве поетике, мисаоности и животно дубоких реченица уско повезаним са људским судбинама.
Андрића нисам случајно поменуо. Наиме, већ за месец-два, дакле у веома блиској будућности, ученици бањалучке, ваљевске, филолошке и наше Гимназије, срешће се у Београду и том приликом ђаци наших четирију Гимназија извешће драматизације Андрићевих текстова – рекао је директор сомборске гимназије и потом са проф. Зораном Пејашиновићем, директором бањалучке гимназзије, потписао споразум о сарадњи двије угледне школске установе.
Промоцији су допринијели и ученици гимназије читањем пјесама и записа које је за ову прилику изабрала др Лидија Наранџић-Чанде, професор и водитељ овог програма.