Прилози за извјештај о раду представништва Српске у Београду

Саопштење преносимо у цјелости и без интервенција. Тако је најслађе, јер аутор овог извјештаја такође мисли да се Њујорк тајмс или Хералд трибјун не смију нипошто писати српским писмом, док лист као Политика може…

петак, септембар 1, 2017 / 09:37

У сомборскoj гимназији "Вељко Петровић", јуче је (уторак 29. августа у 16 сати) промовисана књига Рајка Игића "Лази Костићу из Чикага – песме и записи о Сентивану, Сомбору и Чикагу”. Говорили су: проф. др Ранко Шкрбић, декан Медицинског факултета у Бањалуци, др Ладислав Фекете, директор Гимназије у Сомбору, Светлана Лазић, ликовни уредник књиге и проф. др Рајко Игић.

Говорећи у својству уредника ове књиге, у коју је аутор укључио преводе пјесама које је објавио у САД на енглеском језику, пјесме које је публиковао у "Књижевним новинама” (Београд) и пјесме које је недавно написао на српском језику, проф. др Ранко Шкрбић је рекао:

"Мало је научника с наших простора који су оставили значајан и незаобилазан траг у недицинској науци, а да су се у исто вријеме одважили да ућу и у свиjет лингвистике и књижевности. Проф. др Рајко Игић је несумњиво један од таквих. Можда је та научна радозналост уједно и основна карактеристика његове личности која која  га  тјера да завири и у друге сфере људског битисања. Иако је то право сваког од нас, ипак, мало је оних који се усуђују да о лингвистичким питањима аргументовано бесједе или иступе с новим ставовима. Мало је и оних који би се одважили да своје осврте, запажања и есеје објаве у новинама као што су Политика, New York Times или Chicago Tribune. Ријетко ко би се ‘изненада’ одлучио да своје прве лирске записе и пјесме објави, ни мање ни више, него на енглеском језику у далекој Америци, а тек онда да их преведе на српски. Ипак, у основи свега лежи његова посвећеност, истрајност и ријешеност да се сваком изазову несебично, до краја и у потпуности преда, а радозналост, која га прати још од раних Сентиванских дана, представља покртетачку снагу."

"Тај књижевни искорак, у вријеме док је најпродуктивније радио и публиковао научно-истраживачке чланке у међународним часописима, био му је  као неопходна храна за душу и подстрек за сљедећа истраживања. Слично као што је писао у осврту о Чехову, кaд  истиче симбиозу музе и ескулапа која је Чехову повећала способност писца, исто тако је несумњиво да је осјећај и љубав за књижевност повећавао способност Игића као научника. Чехов је писао свом пријатељу: "Медицина ми је законита супруга, a литература љубавница. Када се уморим од једне, проведем ноћ с другом. И ниједној није досадно нити пате од неверства". Услиједили су текстови у којима је Игић анализирао дјела Дантеа, Толстоја, Љермонтова, Неруде, али и текстови о нашим познатим научницима као што су Лаза Лазаревић, Иван Ђаја и Павао Штерн са жељом да их отргне од заборава и да свјетској јавности објасни ко су, одакле долазе, и шта су као залог дали свјетској науци и будућим поколењима. Из ових приказа искрено проговора Игићев патриотизам и осјећај припадности свом народу; бунт против неправде и потреба да се ријечју супротстави свјетској сили која дави његов народ и његово биће. Поред тога, он у чланку "Making sense of death: Chekhov, Tolstoy, and Dante" предвиђа да ће се једнога дана појавити личност која ће "извести незамисливо и наћи начин да нас инспирише да кренемо у битку речима, уместо топовима".То најављујеи у пјесми "Лепо је живети", кад храбри ненаоружане:

"…да крену речима у бој

за истину и правду, jeр

речи су најбоље оружје!"

Послијератно избивање с наших простора ивишегодишњи боравак у Чикагу су све више будили чежњу за отаџбином и родним крајем, па су тако истраживачки радови и научне публикације полако уступале мјесто књижевним освртима и лирици. То унутрашње стање душе, и стално размишљање о дјетињству у Сентивану,о Сомбору, о отаџбини,испричао је кроз пјесме: Пролеће у Сентивану, Црвене руже, Ханс, Маришка, Сомборске руже, и друге сентиванске слике. 

Живот у далеком свијету који је истовремено помијешан са жељом да се врати кући, и да на тренутак бар мислима буде у свом родном крају сликовито је приказан у пјесми "Раздвојеност":

"Мисли ми сваки дан прелазе Атлантик,

моја га писма повремено пређу,

а и сам га двапут годишње прелетим.

Кад дођем у отаџбину,

нађем своју прошлост,

у садашњем тренутку".

Проф. Игић је несумњиво испунио своју мисију; газећи неутабаним стазама, био је и остао у служби човјека. Он је поред значајног научног доприноса свим својим бићем подстицао хуманост. А хуманост, односно човјечност, је врлина великих људи, врлина од Бога дата  рекао је проф. др Ранко Шкрбић.

У наставку програма говорио је др Ладислава Фекете, директор Гимназије:

"Да су речи спона међу људима, вековима, градовима – доказ је и наше данашње окупљање под кровом сомборске Гимназије, која носи име великог писца, Вељка Петровића, који нас је данас све повезао, и Лазу Костића и Петра Кочића, и Чехова, Љермонтова, Неруду, као и све нас присутне. Повезао је свој родни Раванград, преко Сентивана, Бачке Паланке, Београда, Тузле, Сарајева, преко Змијања и Стричића, Ковиља, Бања Луке – до Чикага. И све то под истим небеским сводом под којим су сневани и писани стихови ,,Санта Мариа делла Салуте".

               Знамо да нашег уваженог академика и Изузетног пријатеља Гимназије "Вељко Петровић" за Сомбор вежу многе нити – отуда не чуди његова инспирација и повод да се из једне од тачака његове животне путање, Чикага, мислима лако пребаци и врати у Сомбор, а да онда из ретроспективе која је прошла аутоцензуру, искрсну стихови ,,Санта Мариа делла Салуте" – као метафора ауторове повезаности са Сомбором.

               Зашто је ово обраћање насловљено именима Петра Кочића и Лазе Костића?

               Један од разлога је тај што је књига др Рајка Игића насловљена као апострофирање Лазе Костића, и то што наш данашњи драги гост, Зоран Пејашиновић, директор бањалучке Гимназије пише књигу о Петру Кочићу. Имамо, дакле, пред собом два писца, којима то није основно занимање, који су инспирацију пронашли у великанима наше књижевне традиције.

               Иако су били савременици, жанровска опредељења Кочића и Костића различита су, а ипак постоји и оно што их умногоме спаја. Њихово најмоћније оружје била је реч. У њиховим делима препознајем судбине људи, уздизање из обичног и малог живота и успостављање филозофских начела о смислу и суштини живота. Петар Кочић пише из дубине крајишке душе и сања о слободном и праведном друштву. Био је народни трибун, ангажовани интелектуалац који је изабрао сатиру као основно средство свог изражавања. Како је основно средство изражавања сатире иронија, у том смислу би требало и схватити Кочичеве речи из болнице  ,,за ума сисавше": ,,овде живим у слободи!" – У спољашњем свету те слободе није било, а за њега је слобода била врхунски идеал : ,,Онај ко искремо и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас", пише он у свом ,,Јазавцу пред судом". Иако му је слобода била идеал, за живота је није имао прилике осетити; ,,У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех."

               Тајна књижевности је да се не може написати оно што је најважније, а да се ипак, и поред тога хиљадама година пише о Богу, човеку, љубави, истини, слободи, правди….На најпотреснији начин знао је то и Лаза Костић. Одговор је тражио у старогрчком јединству истине, лепоте и доброте. Питање над којим бдије сва књижевност и сви њени иоле достојни тумачи јесте – где је оно чега нема? Свега што постоји у књижевности заправо нема, али баш то чега нема, важније је од свега онога чега има било где другде. Свако ко зна, или верује да зна, тајну велике литературе, помисли: дајте нам баш то чега нема. У овоме чега има, нема велике, праве и потпуне среће за човека распетог у свим својим немоћима. А Кочић и Костић, својим делима, дали су нам, сваки на свој начин, баш оно чега нема, а за чим се вечно трага: истину, правду, љубав, тежњу за узвишеним. Наравно да је овај низ далеко дужи од наведеног, али, и поред тога што смо, нажалост, ограничени временом, ипак морамо поменути још једну важну чињеницу везану за ова два књижевна великана: они су од оних писаца који су поставили темеље Андрићеве поетике, мисаоности и животно дубоких реченица уско повезаним са људским судбинама.

                Андрића нисам случајно  поменуо. Наиме, већ за месец-два, дакле у веома блиској будућности, ученици бањалучке, ваљевске, филолошке и наше Гимназије, срешће се у Београду и том приликом ђаци  наших четирију Гимназија извешће драматизације Андрићевих текстова – рекао је директор сомборске гимназије и потом са проф. Зораном Пејашиновићем, директором бањалучке гимназзије, потписао споразум о сарадњи двије угледне школске установе.

Промоцији су допринијели и ученици гимназије читањем пјесама и записа које је за ову прилику изабрала др Лидија Наранџић-Чанде, професор и водитељ овог програма.



Оставите одговор