dysko

Прича је тако празна

У ова блиско предизборна времена много се прича. Истина, неки и пјевају, и то они који су омогућили другима да плачу. Остали гледају. Како често и много путујем у посљедње вријеме, у прилици сам да разговарам са различитим људима. Људи јесу различити, али проблеми су мање-више свима исти. Незапосленост, неимаштина, бесперспективност. Неки ме питају како […]

уторак, септембар 21, 2010 / 07:50

У ова блиско предизборна времена много се прича. Истина, неки и пјевају, и то они који су омогућили другима да плачу. Остали гледају.

Како често и много путујем у посљедње вријеме, у прилици сам да разговарам са различитим људима. Људи јесу различити, али проблеми су мање-више свима исти. Незапосленост, неимаштина, бесперспективност.

Неки ме питају како бих ја ријешио те проблеме. Углавном ћутим, јер је истина посљедња ствар коју људи желе да чују. Јер, свако сам одговара за свој живот, а читава ова прича око политике, избора, партија, само је један велики балон хипокризије, у којем смо се као заједница заробили, зато што немамо храбрости да сами себи погледамо у очи. Па тако пребацујемо одговорност на неког другог или трећег.

Оно што вам пада у очи кад путујете Републиком Српском и Федерацијом БиХ јесте кривудање лијево-десно. Ово је цик-цак држава. Аутопутева овде нема, само километри и километри козјих стаза, које је неки шаљивџија на ауто-карти завео као „магистралне путеве“.

Не зна се кад је горе да се труцкате по домаћим калдрмама. Ноћу вас ухвати језа, јер, изузев Крајине и дјелимично Семберије, Српска је пуста земља. Само празна земља, уз изузетак пар градова и вароши. У Федерацији је већ другачије, тамо је знатно више људи, па се то и осјети по свјетлима у ноћи. Ако, пак, бирате дан, туга је још већа, јер боље да не видите ништа, но оно што код нас, заправо, јесте. Јад и чемер.

Кустурицу сам тек схватио кад сам пропутовао Српску. Покоји трошни кућерак уз пут. Покоје сиво лице. Чудно стање између живота и смрти. Као да се налазимо у проклетом чистилишту, специјално дизајнираном за врнтаву балканску душу.

Разговарам прије неких мјесец дана са једним релативно младим човјеком у Фочи. Економиста по струци, ради у некој банци, за домаће прилике изузетно успјешан човјек. Фрапира ме реченицом да је у Крајини у животу био само у Бањој Луци, и то свега неколико пута. „Немам разлога да уопште идем тамо“. Изненађење замјењује суморна констатација да сам и ја само пролазио кроз Херцеговину, и то само кад сам ишао на море. У Требињу једном попио кафу. А прије мјесец дана по први пут у животу био у Невесињу и Гацку. Љубиње? Чајниче? Знам да постоје.

И схватим онда сав бесмисао прича које политичари причају. Какве црне интеграције у ЕУ, какве националне, интернационалне приче, каква БиХ и њена реинтеграција. Шта ког ђавла да радим са Бриселом и Стразбуром, кад у Требиње, Добој и Нови Град не идем. Маглај је мени нешто потпуно у магли, а Крушевац стварно много волим. Читао сам о њему у читанци.

Трагика би била потпуна да ствари спустим још на земљу. До микрозаједница. До породица. До једног потпуног отуђења унутар кућа. Да оголим просту чињеницу, коју већ сви знамо, да је једина везивна енергија између људи данас-мржња. Мржња је једина хумана ствар која данас постоји. Да нема ње, ничега људског не би било у нама и око нас.

Суштинска промјена значи повратак ка човјеку. Гледање себе у другом, и обрнуто. Тражити човјека, не његове предмете. Кад тражите човјека, наћићете и породицу, направићете и путеве, изградићете мостове. Тражити човјека значи нудити сарадњу и поштовање, односно поштовати његову слободу. Тиме на најбољи могући начин практично реализујете све оне ствари о којима се данас толико трабуња и пискара – правну државу, слободно тржиште, изградњу инфраструктуре и покретање производње. И све то на нормалним, здравим основама. Јер, ко да гради и изграђује у поремећеном систему вриједности који глорификује деструкцију, отимачину и презезавање.

А опет, онај који буде градио и изграђивао, тај ће и да обрне поремећено. Ја сам оптимиста.



Оставите одговор