Предсједнички избори у Црној Гори: Од Мила до несуђеног свештеника

Политичка ситуација у Црној Гори је гледано споља крајње незанимљива, али загледано изнутра, има шта да се види. Минијатуре које се тамо дешавају, прави су театар.

петак, март 23, 2018 / 20:31

Оно што тренутно предстоји су предсједнички избори, за које је познато ко су најозбиљнији кандидати. Познате су и околности које су значајне за политичку сцену. Њу су одредили резултати прошлих избора, а на њих су, многи тврде, утицале околности око фамозног покушаја државног удара. Власт су формирали ДПС, Социјалдемократе (одвојили се од СДП) и мањине. Опозиција је дуго времена бојкотовала парламент, а пар лидера су прогоњени судски и полицијски. Притиском на лидере ДФ, Медојевића, Мандића и Кнежевића, власт је некако утјерала ДФ у посланичке клупе, чиме је разбијена политика бојкота.

Од опозиционих странака ту су још Демократе, коалиционо су у скупштину ушли ДЕМОС, СНП и УРА, те монтеусташка странка СДП, која је била носилац антисрпске политике, па су се након дужег времена нашли ван власти. Позитивна Црна Гора је остала испод цензуса, и вјероватно се угасила, након што је краткорочно послужила као Милова замјена за СДП.

Својевремено смо графички приказали како изгледају црногорске политичке прилике. Треба ту додати новине.

Црногорски скупштински галиматијас, ко је ко (ИНФОГРАФИКА)

Марко Милачић, напречац звијезда анти НАТО покрета и љубимац Спутњика и Бориса Малагурског, био је на листи Демократског фронта, али је потом основао странку Права Црна Гора и најавио кандидатуру за предсједника. Потом је избио скандал са фалсификовањем потписа, гдје су фалсификовани потписи чланова ДФ за његову кандидатуру. За надати се да то значи крај каријере овог самопромотера.

Горан Даниловић је такође кандидат за предсједника. Био је важна фигура ДФ, у који је ушао преко Нове српске демократије, која је настала из Српске народне странке, која је словила за радикалније Србе. (Иако за Даниловића кажу да је умјерењак и неко ко би се боље уклопио у Медојевићев ПЗП). Након што је ДФ увезао Миодрага Лекића, прво као кандидата за предсједника, а потом као вођу ДФ, Лекић се одвојио и основао ДЕМОС, Даниловић је кренуо за њим. Врло брзо су се умивени грађани Лекићевци закачили са "лајт четницима”, који су се придружили из Нове. Знаковит је био случај да су се ови први жалили да се приликом отварања страначких просторија у једном грду позван цвештеник да их освешта.

Даниловић није успио да преузме ДЕМОС, па је основао Уједињену Црну Гору. Истакао је кандидатуру, а када је дио опозиције тражио да се повуче у корист нестраначког кандидата, рутински је прихватио, ако се сви обавежу да ће поднијети оставке уколико поменутни нестаначки Младен Бојанић не побиједи. Епилог је био очекиван.

Иза Бојанића су стали ДФ и СНП, иако су имали своје приједлоге, те УРА и Демократе. Нису се придружили ни СДП, који је кандидовао своју Драгињу Вуксановић, коју је подржао и ДЕМОС.

Демократе вриједи поменути као одређени феномен. Води их бивши СНП-овац Алекса Бечић, који изгледа као и сваки млади лидер из приручника неке стране организације за промоцију демократије. До бесмисла је роботизован и понавља исте празне фразе, уз безочно рекламирање. То је тип који ће се на Бадњи дан сликати са посјеченим храстом, али ће избјегавати свако питање о вјери и положају СПЦ у Црној Гори. На исти начин ће избјећи питања о језику, измишљању црногорских слова, терору над Србима… у шта се Фронтал увјерио, јер нам одговори на питања за интервју никад нису стиглу, упркос обећању прес службе Демократа. Упркос, или захваљујући томе, Демократе су се уздигли у врх опозиционих странака и предводили освајање власти на локалним изборима у пар општина. Освојени су Котор и Будва за одборника више, док је повраћен Херцег Нови. Избори у Никшићу су пропали због неслагања опозиције, а потом и њеног бојкота.

Српска коалиција кандидовала је Добрила Дедеића. Ово је једина политичка опција која не кокетира на наративу "Црна Гора – Српска Спарта”, "Срби и Црнгорци су браћа”. По њима, (политички) Црногорци су се изјаснили да нису Срби, ту чињеницу уважавају, и траже заштиту српских права, сматрајући да нечињење опозиције води само лаганом претапању Срба у Црногорце, будући да велике разлике међи њима нема. Једини се отворено залажу за уједињење са Србијом, уз поштовање независности Катунске нахије и Црне Горе прије проширења на српске крајеве – Боку, Херцеговину, Брда и Рашку. Међутим, и они су били дио политичког циркуса, будући да су прво истакли кандидатуру свештеника Жељка Ројевића. Међутим, позив њему надређеног владике Јоаникија и пријетња рашчињењем учинили су то да се Ројевић повуче.

До сада синоним за власт у Црној Гори, Мило Ђукановић, уздржавао се директних функција након избора којем је претходио "државни удар”, власт је некако састваљена упркос опозиционог бојкота парламента, а Ђукановић је наводно био под притиском "страног фактора, па је тиховао једно вријеме. Током њега Црна Гора је постала члан НАТО, а Мило је био тек предсједник Кошаркашког савеза Црне Горе!

Након нагађања ко ће бити кандидат ДПС и различитих имена, Ђукановић је разбио дилеме, као и питање побједника. На последњим изборима тек је уједињена опозиција, у околностима један на један (Вујановић – Лекић), уз пренемагање СДП да дају подршку неком кандидата, дошла до егал трке, у којој је разлика за Вујановића била мања од броја неважећих гласова. Будући да ће кандидат ДПС бити јачи, а више кандидата који ће се међусобно нападати, јасно је какав ће бити избор. При томе, након предсједничких одржаће се локални избори у неколико општина и главном граду Подгорици. Уколико би направила добар резултат, прије свега у Подгорици, опозиција би могла да створи неки добар замах за предсједничке изборе. Међутим, све су прилике да ће лош и разједињен наступ на предсједничким изборима изазвати домино ефекат и на локалним изборима.

Од бизарности вриједи истаћи случај који се десио са странком по имену Црногорска. По својој политици је нека средина између СДП и ДПС. Оно што их чини посебним јесте да су свог другог предсједника увезли из Србије, и то не било кога, већ бившег посланика Владимира Павићевића (Нова странка, Живковић). Не знамо да ли негдје у свијету постоји сличан примјер, али познато је да се Павићевић у Србији гнушао национализма и залагао за грађанску државу, а у Црној Гори је лидер странек која се зове Црногорска. У Србији је био против аутократске власти Александра Вучића, у Црној Гори уопште не узима у уста власт Мила Ђукановића. У Србији се борио за мањинска права, у Црној Гори му не пада на памет да се бори за права Срба. Не брините, то је исти Владимир Павићевић.



2 КОМЕНТАРА

  1. Не треба се чудити Павићевићу и сличнима, из простог разлога што Црногорац није нација, већ дијагноза, за јединке обољеле од запаљења мозга познатог као хронични брозитис.

Оставите одговор