Предраг Бјелошевић о случају: Ступар-Трифуновић-Прилепин

Предсједник Удружења књижевника Републике Српске се ограђује од избацивања Тање Ступар Трифуновић из програма 53. Кочићевог збора, те осуђује ускраћивње уласка у земљу руског писца Захара Прилепина, који је требао бити учесник на истој манифестацији.

петак, август 24, 2018 / 21:11

У великој сам обавезама око организације књижевног дијела 53. Кочићевог збора, па нисам имао времена ни да оповргнем неке изјаве попут оне Марија Ћулума сценаристе и уредника Свечаног отварања 53. Кочићевог збора у Парку Петар Кочић 20. авг. као и будуће Свечане академије у Банском двору 25.8. који је изјавио за портал Буке да књижевнике бира УКРС и да се за све нас пита…

Тачно је да књижевнике бира УКРС и са великим задовољством сам позвао Тању Ступар, Ранка Павловића и Горана Врачара да говоре по једну пјесму на свечаном отварању. Када су послали пјесме ми смо их прослиједили сценаристи Мариу Ћулуму и Академији умјетности РС који су били задужени за коначно уобличавање програма свечаног отварања.

Након неколико дана слиједи позив господина Ћулума са захтјевом да замолимо Тању да због дужине пјесме пјесму замјени краћом јер је била по њиховој концепцији предуга за отварање али уистину није било ријечи у смислу да пјесма тематски или на неки други начин неком смета. Пошто је ,дакле, била у питању молба према Тањи, а не наређење у смислу цензуре ја сам контактирао Тању и она ми је рекла да пјесму може брзо прочитати, чак за двије три минуте. Ту престаје мој ангажман јер сам Тању изабрао и никада је не бих у било ком смислу цензурисао. ..

За даљи ток разговора након седам осам дана, а дан, два прије Свечаног отварања, између Ћулума и Тање, треба да они кажу шта је ко коме рекао са познатим исходом. У сваком случају ружна сторија која се није требала догодити јер за то није било никаквог разлога. Везано за овај случај "цензуре” или "прилагођавања умјетничког дјела писца програмско-сценском садржају " Удружење ће у писаној форми изразити свој протест Организационом одбору 53. Кочићевог збора али и Академији умјетности РС…

Након овог догађаја имамо још страшнију забрану уласка у БиХ писцу Захару Прилепину и у његовом случају Удружење је упутило протест органима БиХ и логично солидарисало се са изванредним руским писцем који је требао као истакнути умјетник да на позив Народне и универзитетске библиотеке РС и Организационог одбора 53. Коћићевог збора учествује на својој књижевној вечери…

Овакве забране упућују на то да смо дубоко болесно друштво, огрезло у политичком реваншизму због кога страдају чак и писци држављани других држава.

Предраг Бјелошевић, предсједник Удружења књижевника Републике Српске



6 КОМЕНТАРА

  1. Гдне Бјелошевић, овакве забране не упућују ни на ништа ни у том смислу који нормалан човјек може да почне да има о простору гдје се радња дешава. А поготово не може да реитерира фразу да смо ”дубоко болесно друштво”. Прво, нисмо никакво ”смо”: ријеч је о балијама,о балилуку вијековима помраченог турског сараја, који дише њиме,на распућу босанских друмова, и мехала; никакве везе нема са ”смо”, и са РС, и са Србима; сем оним исламофилским кадровима из исламског мартолоско-конвертитског, неојугокомунистичког, пакла, чија слика и прилика физички углавном кореспондира са њиховим патриотским статусом (сви издајници велики из историје су били разроци и ружни растоци); не разумијем чему аутозапишавање: од књижевника који експериментише са аформалним поетским форматима, и који је бањолучка легенда, би се очекивало да се не поистовјећује са инферналним бићима о којима је ријеч тиме што није у стању да декларативно означи онтолошку границу између нас и њих; Друго, дио a propos гдина Приљепина, да је ту неко”огрезао у политичком реваншизму” pari passu није тачно: то је опет Бјелошевићев, белетристички еуфемизам за много озбиљнију стварност: ријеч је о ономе чега ви Срби у БЛ, РС, БиХ et al., за сада немате ни у присмрди: проактивна, офанзивна, одијумска, организована, са покрићем – свјесна и природна, дерогирајућа и раслабљујућа агресија са презиром: (дуга је реченица, па подсјећам: њих, према вама-нама, Србима и Русима), versus става: не видимо вас бре пизда вам материна; јер вас нема вас; они су вас заправо узели, признајте то; они имају у Сара., органе, начин, и вољу: са или без пичкунских аутодегенеративних консензусно самосиловатељских конвертита, необосанкихх бегова и паша; оно заправо што ви схватате, али не стижете да артикулишете због својих јадних умишљених поетских квазибохемских полемика, је да вас Они организовано; континуисано; au nature, природно, спонтано, плански мрзе, раслабљују, дерогирају; они перпетуишу оно што из јадне, партикуларне визурице психоинцидента једне књижевнице из БЛ, не може никако да се види: јер ју боле паткица блаткица, за то – да су у in statu belli господо против вас. Они са вама ратују чак и у овом тренутку кад демонстрирам како circa изгледа српски стил; Кад схватите и симетрично одговорите, не у смислу уобзиравања јадног балијског живља Босне које је пословични синоним за биједу и чам у пословичном језику Босне, од времена Мехмеда Соколу Паше,до Поздердца, већ на начин свој и аутнтичан: а то је да чак и дописе Удружења књижевника отпочињете и завршавате са напомињањем да сте, да су, и да смо – in statu belli, тада неће имати ретардирани потребу да одговарате на стварност оваквим таутологијама. Приљепинова забрана није ”страшнија” појава: јер догађај око књижевнице није догађај; а камоли страшан; тангентисати ова два догађаја, од којих је догађај само једном представља прворазредан индикатор блесавости; то може да буде страшно и исто, само у мислима умишљене масе, чаршије и лудака (да то поставимо алитеративно).

  2. Извини молим те, али ти ниси „тотално свој“, претјера га брате.

    Ако си хтио да испаднеш паметан, ниси,испао си паметњаковић, ако си хтио оправдано да поткачиш Бјелошевића, јеси.

    Поздрав

  3. узмимо случај Тања, Кочић…какав је то случај? неназивање ствари именима се завршава порицањем стварности, а порицање стварности се завршава у. топлим загрљајима са клијентима ”осовине” у српским земљама, муслиманима, хрватима, итд. То се завршава са југословенством, а југословенство у Јасеновцу…Па то данас зна и Додик више…

Оставите одговор