Повратак ОХР у јавност

Таман кад су многи у овој земљи мислили да је ОХР пред гашењем, ова међународна казнена институција наставља да функционише на – како то руски представник при УН Виталиј Чуркин симболично рече – тенденциозно-критичкој пристрасности према Републици Српској. Пише: Стефан Драгичевић Валентин Инцко наставља да, нападима на Српску, тежиште политичког сукоба са Федерације прелива на […]

понедељак, новембар 19, 2012 / 07:39

Таман кад су многи у овој земљи мислили да је ОХР пред гашењем, ова међународна казнена институција наставља да функционише на – како то руски представник при УН Виталиј Чуркин симболично рече – тенденциозно-критичкој пристрасности према Републици Српској.

Пише: Стефан Драгичевић

Валентин Инцко наставља да, нападима на Српску, тежиште политичког сукоба са Федерације прелива на Српску и на тај начин прикаже чланицама ПИК-а и широј међународној јавности како је „српски ентитет“ и даље проблем јер негира Дејтон и Устав БиХ. Очигледно је да ОХР-у понестаје снаге да се бори са силним препорукама од стране званичника ЕУ који предлажу његово гашење, па у циљу да спасу и што дуже остану на огромним бенифицијама, астрономским платама и накнадама кроз различите међународне извјештаје осигурају бар још годину дана прелијепог радног искуства у БиХ.

У једном затишјум гдје скоро годину дана нисмо чули ОХР, извјештај који је Инцко презентовао у УН дошао је као поручен. На тај начин они су жељели да пошаљу поруку „како, ето, бар се нешто ради“; указују на проблеме; указују на фундаменталне грешке у шупљем бх друштву… Све то како би показали да више нису кадије већ миротворци који мире и воде у просперитет три национална табора.

То што су помогли да се Влада Федерације формира или боље речено скрпи без легитмних представника Хрвата и гдје су извршили својеврсно правно насиље, ником ништа. Од политичког хаоса који је настао у федералној власти (иначе, ОХР-овски пројекат) покушајем СДП-а да истисне СДА и да окрене леђа Лијановићевим месарима и проусташким ХСП-овцима, сада се неко досјетио да се ипак за ХДЗ-ове мора пронаћи мјеста. Међутим, та мјеста су на стенд бају и питање је како ће и на који начин да се превазиђе федерална сапуница у којој се политика води од данас до сутра, од сутра до прекосутра и тако у недоглед. За промјене које се у Федерацији дешавају свакодневно, у којој се политика преко ноћи мијења за 360 степени, у којој је политичка трговина активна дан-ноћ, тешко је предвидјети и прогнозирати политичку будућност. Свега овога не би било да ОХР није извршио правно-политички хај-кик потез, али ето, гурамо и живимо са овом институцијом проактивно још од краја рата, жалили се, љутили се, наш добри Инцко са свим својим предходницима је у бх политички живот унио право ђаволско благостање.

Елем, нисмо разјаснили чега се то званичници ОХР-а највише плаше. Плаше се да међународна заједница више неће да их подржава, финансијски, а пошто је БиХ од интернационалног и америчког проблема прешла у руке ЕУ, то је већ сигнал да полако долази до форме укидања ове институције. ЕУ већ дуже вријеме у БиХ има свог представника за БиХ Питера Соренсена чиме су јасно назначили да, што се њих тиче ОХР не треба ни да постоји.

Вјерујем да је суспензија супервизије за Брчко дистрикт на мајској сједници ПИК-а прошле године унијела праву пометњу код званичника ОХР-а и поред тога што је одлука амбасадора била скоро једногласна. Смањује се број особља, диапазон дјеловања, политичког утицаја… све то не одговара страним миротворцима који од ове државе и даље имају велика очекивања, али првенствено, лична, па тек онда, ако иде шта на општем плану ка добром – добро је, ако иде шта ка лошем – још боље је.

Оно што представља чудо од јавног дјеловања високог представника са свим својим особљем је то што они сматрају да имају моћ и снагу као и прије 10 година и да на основу тога они сами себе сматрају алфом и омегом босанско-херцеговачког лонца без којих се ништа не може. Међутим, сваки пут до сада се испоставило да кад год је ОХР реаговао на нечију страначку иницијативу, чији је врх близак структурама ОХР-а, потези које су повлачили су били катастрофални. Једна странка је успјела на тај начин да ушићари и добије који политички поен, а сви остали су се означавали као губитници који немају шта да траже у политичком животу земље која нема ни привреду, ни правосуђе, ни уређено цивилно друштво, ни политичку будућност… Од те њихове острашћености или боље речено отуђеног центра моћи испаштали су многи, а понајвише Република Српска која је изгубила многе своје надлежности због правног и рушилачког насилништва ОХР-а.

И данас многи политички фактори прижељкују ОХР-овски интервенционизам због губљења политичких позиција и привилегија, заборављајући при томе да је ЕК јасно рекла да ће се БиХ оквалификовати као трајно неспособна и да ће дићи руке од ње уколико дође до још једне једине интервенције од стране високог представника. Најгоре у свeму овоме је то што се високи представник, конкретно данас Валентин Инцко, поистовјећује са многим свјетским борцима за рјешавање горућих проблема друштва, конкретно Џоном Мајнардом Кејнзом који је био економски отац рјешавања економске кризе из 1929-1933 године. Док се не прастане са призивањем интервенционизма, правног насиља и политичког наметања од мале перспективе овог друштва неће бити ништа.

Писанија, преписке и активности који ОХР води су потпуно неусаглашене са ПИК-ом. ПИК је ту само кад треба негдје ударити темеље, на захтјев ОХР, а он нити се често сазива нити контролише како високи представник дјелује у БиХ. Ако смо већ ПИК дефинисали као једини надзорни одбор ОХР-у онда он треба на најбољи могући начин да му укаже на хроничну пристрасност која је дуги низ година присутна у земљи апсурда.

Оно што је свакако тачно и оно што треба прихватити као релевантну сугестију високог представника је заостајање за регионом када је у питању статус кандидата. Прије неколико дана Инцко је гостовао у дневнику Федералне телевизије гдје је изнио овај, веома лош поглед према БиХ која због политичког дизниленда није у стању да испуњава европске директиве због чега се већ шушка да би могли бити блокирани фондови ЕУ.

Међутим, очигледно је неко заборавио, и у овом случају, да БиХ као освједочени и класични протекторат, који има једног високог представника са бонским овлаштењима, мисију ЕУФОР уз то и присуство НАТО-а као и присуство представника ЕУ, не може да напредује у било ком погледу.

Самим тим ова држава нити је слободна, нити има отворену привреду, нити има политичку стабилност, а то су темељни услови за стицање статуса кандидата.



Оставите одговор