Последња фаза, сукоб издајника и криминалаца

Политичка култура у Срба обиљежена је интересантном појавом која се циклично понавља, додуше, не баш у правилним временским интервалима.

политиколог Бранимир Јелић, магазин Истина

Владајући и опозициони блок толико се међусобно удаље, да почну једни другима упућивати тешке оптужбе. Владајући оптужују опозиционе за издају, а опозициони владајуће за криминал.

Имали су једном и комшије Хрвати такав случај. Деведесет и девете, у предвечерје смјене Туђмановог режима, пљуштале су оптужбе на рачун Рачана и његове коалиције да никада нису жељели хрватску дружаву и да су у души Југословени, а у Хрвата нема веће срамоте од тога. С друге стране, опозиција је инсистирала на девастацији друштва, осиромашењу грађана и на 200 породица које држе све што у Хрватској вриједи.

Али, то је ипак млако према ономе што се отприлике у исто вријеме дешавало у Србији. Режим Слободана Милошевића кренуо је у незапамћену медијску сатанизацију опозиције тврдећи, ни мање ни више, него да су опозициони лидери страни плаћеници, који су тражили бомбрадовање земље и да представљају пету колону која припрема долазак окупационих снага НАТО у Србију. Опозиција је, са своје стране, оптуживала власт за сопствено богаћење, за чињеницу да народ живи у биједи, и упозоравала на ничим објашњиву чињеницу по којој је предсједников син, бавећи се ношењем гајби, стекао дискотеку у Пожаревцу и парфимерију у центру Београда.

У том смислу, и Република Српска је свог коња за трку имала. Само годину или двије након рата, Крајишникова екипа почела је да оптужује људе блиске Биљани Плавишић да су Алијини Срби и да Републику Српску желе да што више вежу за БиХ. Плавшићева је опомињала са своје стране да нам држава нема буџет, да јој се неки министар, или тако нешто, жалио како је начео посљедњи милион, па му треба хитно неки послић не би ли се мало скрпио да преживи тешко вријеме.

ТЕНДЕНЦИЈЕ

У посљедњих двадесет година понављања оваквих прича, наметнуло се једно чврсто правило: изборе је увијек губила власт оптужена за корупцију, а не опозиција оптужена за издају!

Описана каректеристика српске политичке културе, и традиције, као да ће имати нову епизоду у Републици Српској, у наредном периоду. Истина, већ дуже вријеме траје то да влада оптужује опозицију за издају, а опозиција владу за криминал. Влада СНСД и коалиционих партнера најављује убацивање у дневни ред актуелног скупштинског засједања Информације о раду представника Републике Српске у заједничим институцијама БиХ (то се ваљда тако зове), са циљем да се упозори на недопустиви пренос надлежности са републичког на заједнички ниво. А у тој издаји Српске, према мишљењу владајућих, главни актер је опозиција.

Опозиција с друге стране, фреквентно упозорава на криминалне афере и корупцију, а посљедњи случај је онај са килограмом злата којим је, наводно, подмићен Предсједник. Да ствари улазе у фазу када попримају озбиљну димензију говори чињеница да ће НСРС дискутовати о опозиционим „издајницима“, и чињеница да је Тужилаштво БиХ саслушало покретача приче о „позлаћеној корупцији“. То су раније виђени симптоми великих промјена које су се десиле у споменутим случајевима из прошлости региона.

Можда ће и Република Српска добити неку иницијативу, сличну некадашњој Милошевићевој, у којој је против опозиције и опозиционих медија режим припремао закон против тероризма, по којем се опозицији није ништа добро писало и који је пуким случајем избјегнут. С друге стране, Република Српска је можда већ добила свог Марка Милошевића који, додуше, није носио гајбе али је, ваљда, неким сличним уносним послом успио, ако не да направи дискотеку и парфимерију, онда да заради неколико милиона.

И овај пут ће се народ подијелити на оне који вјерују „издајницима“ и на оне који вјерују „криминалцима“. У посљедњих двадесет година понављања оваквих прича, наметнуло се једно чврсто правило: изборе је увијек губила власт оптужена за корупцију, а не опозиција оптужена за издају!