Популарни проблеми: Срби, елита, систем – сентиментална скица

"Ко хоће да свијетли, мора и да гори." Виктор Франкл

петак, август 25, 2017 / 18:41
Фото: Танјуг/Димитрије Гол

Пише: Александар Грбић

Извор: www.grbicaleksandar.com

Програм сентименталне критике

Ријечи елита и систем, међу најпотрошенијим су ријечима. Можда ће још послужити.

Уколико читалац очекује сад озбиљну теоријску расправу, и како су о систему казали Талкот Парсонс и Никлас Луман, а о елити Моска, Парето или Рајт Милс, упућујем га одмах да се остави и пође у неки институт по објашњења. Приштедићу му разочарење. Синтагма сентиментална скица у наслову зато и значи подвлачење разлике. Ако мој начин изађе непрактичан, и ако је моја идеја једва остварива, мени је због тога жао. Ја нисам ни казао да знам лако рјешење. Лако рјешење свагда је – промјена власти. А ја мислим да је то нужни али не и довољан услов за искорак.

Има и практичан разлог.

Говорити аналитички и вриједносно о свом времену и својим друштвеним приликама опасно је увијек, и неповољно за човјека: данас још више него јуче, а сутра ће бити већма него данас. Јер, ако му се поткраде каква основана мисао, или згодна слика, може такав човјек коме моћнику учинити штету, а то значи и – на себе подићи саботажу, сплеткашење, шикану, оптужење, или чак упис у Црну Књигу. Овим ће себе одрезати од основних добара, неопходних за нормалан и задовољан живот. А зар се може тада живјети?

Коначно, је ли опрез оправдан замислимо по овоме.

Ако би кога задесила невоља да му се, у тој аналитичко-вриједносној ревности, омакне можда и читав један критички теорем, не би се нико досађивао да му одговори разлогом. Не губећи залуду вријеме на такве јеретичке тлапње, а водећи се првим начелом ефикасности, проказаће га одозго као издајника свога рода. И на тај знак, онда, подићи ће се сјајни херувим са љутога херцеговачког камена да гони таквога, и да нема смирења док до деветога круга Дантеова не допадне, гдје казну и подносе издајници. Ту да сконча у залеђеном језеру, тачно у Антенори, вртећи само главом изнад леда. А зло му друштво на злу мјесту: Бока дељи Абати и Буозо из Дуера, Бекерија и Ђани де Солданијер, Тебалдело Замбрази и Ганелон, редом најужаснији издајници рода и отаџбине к’о и он што је у свом роду. И чудновата је снага у тога херувима, а страшна његова појава! Канда и девет пламених крила има кад је кадар уз невелик напор, а не трепнув, да пола невољног народа свога баци у Антенору, само неуморно бдијући над добром отаџбине.

Ако је горко плакао владика Данило гонећи браћу отпалу од вјере, растрган међу дужност и бол свога срца, хероји и херувими српски тако су силни данас да бол срца и не осјећају, него само свету дужност: да гоне рода издајнике а од партије отпалу браћу. Благословена си земљо која имаш такву стражу! Благословен си народе који знаш добротвора, јер си му и знао подати кључеве свога града!

Али то се види да сам већ започео са сентименталностима.

Окренимо се, дакле, систему.

Призивач система, или прерушено брбљање

Само, претходно, ријеч-двије о једној рђавој пракси.

Ријеч систем је омиљени реторски топос призивача система. Ове живине има на свим странама, и у власти али више у опозицији, и она је, међу осталим, врло заслужна за потрошеност ријечи – систем.

Призивач система уображава да је врло много казао ријечима као: "Нама је потребан ситем" или "Потребне су системске промјене". Ако призивач и појашњава, што не ради често, онда потребу за системом доказује општим мјестима и некаквом апстрактном анатомијом социјалне биједе, што се једнако зрцали у статистици и клишеу. И најнижа демагошка софистика је ту употребљиво средсво, а под системским промјенама замишља он такву најбољу промјену у којој би господин призивач постао – господин министар. То би био поуздан знак да су промјене – системске.

Амбиција је ова легитимна, и мишљење које њу прати. Али ако је смисао ријечи систем да само бескрајним понављањем преобрази господина призивача у господина министра онда је та ријеч празна магијска формула чију природу ми не знамо, и само рачунамо на неодређено дејство тајне снаге коју ријеч призива. Умјесто хокус-покус призивач каже – систем.

Ријечју, господин призивач је једнако дубоко потонуо у онај несносни политички вербализам против којег наводно устаје, а о коме је Орвел написао довољно познату расправу "Политика и енглески језик". И двоструко је стање горе у језику практичне политике у односу на политичке списе, са којима већ не стоји добро.

Што је вријеме дуго, а памет слаба – то је главни узрок брбљања у политици. Ово је нпр. до чудовишних размјера доведено у премијера Републике Српске – Жељке Цвијановћ. Народу чији премијер тако несносно брбља остало је само – да се стиди.

Ја сад и тврдим, скупа с Орвелом: велико чишћење у нашој Јавности, академској, политичкој, чак и стручној, има да почне чишћењем – језика. Ми страшно брбљамо. Послије овога чишћења, треба држати на уму друго: политичар се цијени по дјелима, а не по ријечима које га ништа не коштају и које се увијек довољно нуде да сакрију одсуство дјела и мишљења.

Оживљење смисла

Послије овога, вриједи ли још чему та ријеч – систем? Не нарочито, али ипак.

Ко мисли да ријеч систем може бити стварно употребљива и као практично начело, треба да јој да неки, али одређен, садржај. То не значи нужно конкретан садржај, јер систем и почива на принципима; треба бити конкретан колико је могуће, али не конкретнији од тога.

Послије овога, треба оцртати и програм, или план рада: како да се до тога система дође, или бар како да се према њему крене. Ово двоје, дакле, фиксирамо као први услов озбиљног разговора:

1. јасан садржај појединачне идеје система, и

2. техника постизања тога циља.

По том основу онда можемо отворити какву-такву аргументовану расправу. Све друго је надбрбљавање.

Говорећи одређено, могуће је дати макар и шире правце кретања. Колико је та идеја остварива, in abstracto или у датим околностима, цијенићемо у другом кораку. Узгред казано, процјена остваривости у пракси није искључиво ствар логике и аргументације, него и снаге воље, и одлучности, тога који о њој мисли. Тзв. детерминизам и дефетистички поглед чешће долази од слабе воље него од дубоке памети. Мени је жао ако некога вријеђа овакав психологизам, уколико га искуство потврђује. (Учећи политику и истражујући питање могућег у унутрашњој политици, треба се стално враћати грофу Мирабоу, а у њега има и оваква ријеч:  Impossible! Ne me dites jamais ce bête de mot. Ријеч "немогуће" у политици презирао је као – глупу. Бонапарта је додао да то уопште није француска ријеч. Примјера је много.)

Кључна је, дакле – јасност, па послије остваривост. Жељни смо јасности, макар и у ширем принципу гдје је то нужно. А ако су и апстрактни политички и правни принципи добро срочени, и ако подигнемо јавност и институције, онда ту неће владати арбитрарност и Прокрустов лежај, него херменеутика и аргумент, дедукција и силогизам.

Коначно, тим начином, ако и промашимо, часно ћемо промашити. Не би било први пут, а не би било страшно. Може тај промашај бити још плодан – изазивајући бољу идеју.

Шта је систем?

Морамо започети унеколико апстрактно, и нећемо се задуго досађивати тим начином; а читалац може мирне савјести и да прескочи овај поднаслов.

У најкраћем, систем је релативно самостална и ограничена цјелина дијелова који имају своје одређено мјесто и међу којима постоји одређени однос. Тај је међусобни однос, који се може закономјерно изразити, специфична особина система у односу на прост збир, или хаотичну гомилу у којој би елементи напросто стајали близу, али сами за себе, и не будући ни у каквом односу.

Систем је, дакле, уређена цјелина дијелова са законом њиховог међусобног односа.

Система има разних. Сложене таксономије не спадају овдје, и занима нас само друштвено-политички систем.

Код друштвено-политичког система је, даље, могућна двострука употреба: можемо замислити у дескриптивној (какав јесте) и у прескирптивној (какав треба да буде) употреби.

Који узима систем неутрално, за ту прилику само хоће да га разумије, а не нужно да га мијења. Напротив, у вриједносном смислу примљен, појам система је идеолошко-политичко средство, додуше апстрактно, које користи незадовољна друштвена група упирући да редефинише природу и положај дијелова у систему, или законитост њиховог међусобног односа. Најчешће се жели смањити утицај личности у корист утицаја институције. Дилема се отвара ријечима из једног популарног филма: у потопљеном граду паметније је носити појас за спасавање него посуду за грабити воду.

Данас под тзв. системом се у практичној политици најчешће разумијевају тачно одређене идеје као правна држава и владавина права, идеали још за Солона: као најбоља власт "шареног дрвета", тј. исписаних закона. Али то само по себи још није довољно, него прије треба мислити садржински: о једној рационалној и озакоњеној подјели послова, о институцијама, о јавности, и о принципима које и ти закони, што треба да владају намјесто људи, морају да уобличе и изразе.

Тиме долазимо до границе практичне употребљивости ријечи систем у политици, јер систем увијек ту значи систем институција. Тек посебна визија система коју би ко предложио, уколико јасна, говори о вриједности својој. То значи најмање три питања:

1. какви ће бити дијелови цјелине,

2. какав ће бити однос међу њима који се може и вриједносно изразити,

3. на крају још – како то постићи.

Што се неко буни, и "призива систем", то још не говори ништа; јер је један пут, а десет странпутица.

Срби и систем

Апстрахујмо засад од националне, политичке и уставно-правне сложености БиХ, од уставних надлежности Републике Српске и степена самосталности, од међународних дипломатских чворова, Високог представника и Вијећа за имплементацију мира, и других политичко-правних ограничења која су актуелна.

Претпоставимо, засад, да нема вањских сметњи, да бисмо испитали унутрашње.

Прво је питање, и логички и хронолошки: јесу ли Срби кадри да направе модеран и ефикасан систем институција правно утемељених и под контролом јавности? Или боље – колико је муке разумно зарачунати нама на овоме путу?

Ја мислим – врло много такве муке.

Не марим да будем злогуки гласник, и да носим тешку славу мрачнога пророка. То је анахроно, и чак за мој укус и сувише сентиментално. (Овдје се сјећам Петра Чадајева, и сем поштовања за оригиналност његове синтезе и за неустрашиву досљедност, не осјећам слична начела. Али је здраво до данас читати Чадајева, поготову Србину, национално свјесном. Признајем да је овај чудни човјек био једном за мене откриће.)

Кажимо отворено: Република Српска, у посљедњих десет година до данас, живи готово без икакве виталне снаге, националне и грађанске.

Као налик пчелињем друштву коме је матица угинула, које се још тромо креће а заправо је мртво и, тога несвјесно, само му јединке јошживе. Такво друштво броји посљедње дане. А матица је та минимум вриједности, материјалних и моралних, на темељу ког минимума се друштво обнавља, а без којег све постаје или безглаво комешање, јагма и хаос, или тромо кретање на основу претходног потиска који свеудиљ слаби, и чије се успоравање може израчунати по Њутновом закону. Мучно је мислити о будућности Српске за педесет или стотину година у овим околностима.

Зашто ми до данас толеришемо ауторитарне облике који нам изједају супстанцу? Зашто се увијек занимамо само личностима и приватним или уским групним интересом, а врло мало институцијама, јавношћу и облицима демократске контроле? Зашто нисмо за двадесет година од рата били кадри изградити готово ниједан ефикасан и објективан склоп у коме би институционална воља задуго и бар у главном ликвидирала приватну вољу?

Покушајмо скратити дугу причу.

У једној цртици уз расправу о националном карактеру у Срба, именом "Осећање правде у Динараца", Слободан Јовановић је оставио двије важне оцјене које, уз његово истицање индивидуализма  као главне црте српских првака и српске интелигенције, много и данас говоре. Код овога, позивао се Јовановић и на друге писце као Цвијића, Радуловића, Скерлића и Богдана Поповића.

Те су оцјене сљедеће:

1. Србин има развијено осјећање за правду, али слабо за законитост која потпуно потире личне обзире, и

2. Србин има развијено осјећање за државу, коју држи једнозначном са националном слободом, и за коју је зато спреман много да трпи и много се жртвује.

Као двије стабљике из једнога коријена излазе и ове двије, наоко противурјечне, националне особине – из историје српске.

Прво је стога, пише то Јовановић, што су Срби по пропасти средњовјековне српске државе живјели и сувише дуго у малим локалним и крвним заједницама, у којима су се сви знали и својакали, а те су се заједнице држале на личним обзирима. Отуда је закон, који је формалан, једнообразан и неличан, неријетко вријеђао и само осјећање правде. А одавде се лични обзир прелио и у област политичког, поготову на терен страначког живота, којим доминира предусретљивост спрам родбине и пријатеља науштрб општег интереса, дочим је и страначки однос изгледао лична веза, налик кумству или побратимству. Ово морамо додати уз Јовановићеву оцјену: држава се не може подићи на правди него само на – законитости.

Друго је стога што су Срби стварали своју модерну државу изгонећи освајача и отресајући се отоманског ига, па су, кроз такве прилике, природно изједначили идеју државе са идејом националне слободе. (Ово се изједначење државе и националне слободе, то не каже Јовановић, могло у Срба, а нарочито у западних Срба, само учврстити новим ужасним ожиљком на колективној свијести – погромом у НДХ.) То су некад некад слабо разумијевали други који су на Србе до данас упућени као партнери, нарочито Бошњаци, али и неки западноевропски дипломати. Ово, напротив, добро знају српски властодршци и на том знању ужасно паразитирају, па крчме залихе националне снаге за властити ћар. Али томе ћемо се још вратити.

Усвојив то гледање, закључујемо да Србин зазива систем као што дионизијска душа зазива аполонска начела, или грешник име Господово.

Једва да ми имамо националне и историјске претпоставке за ово. И ако бисмо због тзв. европских интеграција изгубили у перспективи нешто од своје културно-политичке самосвојности, колико бисмо на другој страни могли добити у овој рационалности система? На то је питање тешко одговорити, и не значи нужно да бисмо добили, али се вриједи замислити. А то су, засад, уз сложени рачун утицаја на привреду и појачано исељавање, главни разлози pro et contra који се могу дати, јер суверености ми ни овако немамо, па је не можемо тако ни изгубити. Тек ако бисмо је освојили, могли бисмо увести и сувереност у овај рачун (додуше је овдје позитивна тенденција, само формално).

Ако Србин, дакле, говори о систему, то је најприје један политичко-теоријски поклич противу свакодневног искуства, а онда и дубљег, колективног, историјског искуства, уписаног у национални карактер. То стога што он осјећа или зна да систем значи рад институција, дакле, рационалан устрој државних послова и деперсонализацију државног живота. Захтјев за системом значи тачно захтјев да се личност носиоца јавне функције растопи у надличном општем интересу који је јединствен, али само функционално раздијељен, ради ефикасности, на ову институцију или онај државни орган.

Тако се систем схвата као облик који треба да савлада и угуши штетне аутономије и самовлашћа, тј. чисто личне побуде и склоности носилаца јавних функција, за којим би се побудама и склоностима они водили у вршењу тих функција, умјесто за општим интересом. Свако такво осамостаљење управљачких дијелова је штетно по цјелину друштва и државе. Зато цјелина, својом укупном снагом, мора да то савлада и санкционише. То значи: велики систем мора да ликвидира мањи систем, који је из њега постао а од њега се отуђио вољом, и који сад у великом систему својим животом живи али сишући беспрекидно његов животни сок. Мањи паразитски системи у држави без јавне котроле јавнога рада, без праве независности грана власти (поготово судске власти, о којој се најмање критички говори, изузимајући Драгана Мектића) исказују се прво као високо централизоване, готово личне политичке странке, и уске интересне групе о којима се у јавности најчешће и не зна довољно.

Ово изгледа као умивени аргумент тзв. призивача окупације, и жалосно је што посматрач лијепо види да се свака рационалност политичка и економска индуковала овдје само споља: притисцима повјерилаца се унеколико рационалише јавна потрошња, али за њихов рачун, а дипломатским притиском Европске Уније понешто се рационалише политички систем, и опет кад њима то одговара. За многу нашу корист они немају слуха ни интереса, а нека им управо нерационалност одговара: и то је свијет међународних односа, очишћен од моралистичког пренемагања.

Насупрот, наше "елите" једва да имају вољу за ма какву рационалност, с обзиром да ми нисмо кадри да направимо притисак изнутра. И утолико је наша одговорност. У крајњем је најбоље рјешење рационалност за коју бисмо се сами изборили, али ми нисмо исказали снагу да свој интерес устврдимо у својој земљи, као што то знају приватни власници јавних институција или страни повјериоци. И утолико је наша срамота.

Докле праве контроле јавног рада и праве подјеле власти нема, свуда ћемо видјети само личности носилаца јавних фукнција, и најразличитије свашточине, а нигдје конвергенцију ни општи интерес. И стварност ће нама бити, са демократског становишта гротескне, политичке идеје као Чувар Српске или култ Александра Вучића кога подиже СНС у Србији – концепти квазимесијански, чисто лични и субјективни. То су концепти хероја Републике који акумулише и ванинституционалну моћ: један је и предсједник, и премијер, и завод за запошљавање, и министар у сваком министарству, и још друго по потреби. Па је то и вјера у човјека појединца са свима људским слабостима од којих је свагда најважнија сујета. И ту је све самољудско, сувише људско. Томе појединцу ми онда морамо поклонити вјеру да ће нас његова чисто људска и појединачна воља, памет, и чврстина – сачувати. Поклонити вјеру томе данас, исто је што одиграти руски рулет са револвером у чијем добошу није један метак, него једна празна комора.

Вриједносно изопачење и нерационалност система

На темељу овакве вјере долази до однарођења власти, која се у ројевима чиновника окупља око хероја Републике и легитимише се само својим личним односом према њему, и према најужој групи око њега. Уз ово, патерналистичка природа власти у нас се до данас одржала, и није ни изблиза разграђена колико би морала према савременом стању у политичкој и правној литератури. Кад се здруже ове двије идеје, лако је разумјети какав ће се мали Левијатан на њима подићи.

Али умјесто спарушене теорије погледајмо два примјера као двије слике вриједносног изопачења власти и нерационалности система. Један је већ историјски, а други је наш, готово јучерашњи. Тако је и право, да не ружимо само своје вријеме.

Познат је случај Нушићевог утамничења због пјесме "Два раба". Сам је касније записао о томе случају у предговору својој игри "Протекција". Ствар је, укратко, ишла овако. У априлу 1887. умру у Београду, на пет дана разлике, осамдесеттрогодишња старица, мајка дворског генерала Драгутина Франасовића, и мајор српске војске Михаило Катанић. Старица се одликовала тиме што је родила сина који није имамо никаквих националних заслуга, али је био високо у дворској администрацији као миљеник краља Милана. Михаило Катанић, напротив, тукао се 1885. на Нешковом вису, код Пирота, у српско-бугарском рату, и, бранећи српску заставу кад су Бугари навалили да је узму, убио четири непријатељска војника а пао од пет рана, двије од зрна и три од бајонета. Тим ранама је послије двије године и подлегао, а заставу је ипак сачувао, предавши је подофициру. Деси се тако да сахрану старице походи краљ са свеколиком дворском свитом, знатни министри и официри, докле су сви ови утицајни пропустили сахрану мајора Катанића неки дан послије тога. На ово је Нушић у огорчењу написао речену пјесму, која завршава довољно познатим стиховима:

"Српска децо што читати знате

из овога поуку имате:

У Србији прилике су так’е,

бабе славе, презиру јунаке,

зато и ви не муч’те се џабе,

српска децо, постаните бабе."

За ово му је одређено двије године робије у Пожаревцу.

Да не истрајавамо на сличним случајевима у којима су и јунаци из посљедњег нашег рата 1991-1995. скрајнути, док разна ништавила уживају ничим заслужене привилегије. Погледајмо нешто другачији примјер.

Прошле године гледао сам на РТРС-у прилог о једној основној школи у неком насељу, мислим, у близини Приједора. У првом дијелу прилога даје се извјештај о "тешким условима у којима се налази школа". Снимци онда показују да су "тешки услови" питомији начин да се каже како дјеца одлазе да уче сваки дан у некаквој рушевини која једва стоји, са искрзаним прозорима и растуреном фасадом, гријући се до данас на "бубњић" на који се гријао писац ових редова одмах по рату, и са тоалетом налик оним јавним стаништима пацова, подједнако гадним и заразним. (Што највише дарну у срце, то је природна скромност ове дјечице: и кад су их питали како им је у школи, они су насмијани казали – добро.) У сљедећем кадру: некаква господа надлежни дају изјаву како се "на проблему санације школе ради", али пред својом врло лијепом и новом зградом, чија је "санација" очевидно давно завршена. Контраст између ова два кадра који су се смјенили у неколико секунди изашао је случајно, и утолико боље.

Сад, шта је себи мислило друштво чија власт је одавала почаст дворским бабама а презирала јунака својих ратова; или шта о себи данас мисли друштво које своју дјецу, а то значи своје анђеле и будућност земље, шаље у рушевину, док господу надлежне држи у стаклу и мрамору? И стварно "српска децо што читати знате, од овога поуку имате…"

Према вођима не треба бити нарочито неправедан, они су и у демократији свагда неваљалци колико то могу бити. Нису наши нарочито гори од других, само су се други против својих боље обезбједили. Ја мислим да је готово сваки човјек слаб еда би одолио злим дусима који круже око јавне функције, иако није сваки подједнако. Зато су забиљешке о власти као највећем искушењу старе колико власт сама. Предузимљиви и промућурни народи су због тога и гледали осигурати се против злоупотреба. Боље је и лакше заштити се амајлијом, него се мучити касније око егзорцизма. И та је амајлија – јавност.

На овом мјесту се, тако, додирују појмови као систем, елита и јавност.

Идеално, систем треба да буде тако саздана мрежа институција која ће у најмањој могућој мјери патити од порока својих чланова, а која ће у највећој могућој мјери добити од њихове врлине. Ово је апстрактно одређење, и никад неухватљиво до краја, него само апроксимативно, као стално приближавање и усмјерено кретање, слично лимесу у математици. То је, дакле, аксиолошки принцип. Задатак је законодавца, и других грана власти да се ови принципи конкретизују у највећем броју случајева, а задатак је јавности да са становишта ових принципа свеудиљ контролише све одлуке.

Кад се онда у овим условима питамо како је искорак могућ, онда се питамо и о томе ко то може да изведе? Тако долазимо до питања елите.

Елита у сентименталном оку

Једна је главна  разлика између нашег и оног времена у коме је написана пјесма "Два раба". Оно је вријеме имало елиту, и најизврснију елиту српску, с краја 19. и почетка 20. вијека. Реченог Нушића који је ишао у затвор због критике краља, али који није због разилажења са властима замрзио и државу; и који се са Дучићем и Рибникаром први уписао у добровољце поводом анексионе кризе 1908. Ракића који није само пјевао о Газиместану него је оставио конзулат и отишао као добровољац на тај Газиместан кад је земља брањена и ослобађана, рецитовао добровољачком воду на Газиместану своју пјесму "На Газиместану", и са првим ослободиоцима ушао у Приштину; Скерлића што је одбио позив краља Петра на вечеру, кога је иначе цијенио, али будући убијеђени републиканац држао своје начело против соареје са једним монархом. Таква је елита, без обзира на међусобне разлике, ипак била достојна великога времена и Великог рата у коме је земља страшно пострадала и пропатила.

Примјера је много, а преко њих долазимо до главних особина које елита мора носити, и то су храброст и вјеродостојност. (Како је Григорије Божовић казао за Ракића: Ракић у пјесмама је исти национални Ракић.)

Елита прво треба да мисли, послије да говори то што мисли, и на крају, да ради оно што говори. Иначе се изрођује у књижевнике и фарисеје који су природно друштво вођа слијепих ако већ сами нису вођи слијепи. Гдје спадају ови данас, међу којима су неки и професори Универзитета, и који падају у Јеремијин плач над "српском неслогом", само учествујући у свакој политичкој афери и сваком скандалу, и, што је главно, текући велике капитале? Ваљда Срби у Републици Српској треба да се уједине око оваквих страшила?

Вјеровање је духа времена да је елита онај дио друштва који редовно сврши високе школе и са добрим успјехом. Имате велику муку доказати обичном народу да је међу магистрима и докторима наука тушта и тма глупака, и мимо моралне оцјене. (Наравно да нису сви, и хвала Богу на томе.) Па још ако су превртљивци и конформисти, тада они, представљајући елиту, и рекламирају такав начин. Ништа није глупље ни погубније од овога мишљења.

Досљедно овоме, погрешно је примити само формални критеријум, и тражити елиту искључиво на Универзитету или Академији наука и умјетности, уколико се тражи бар критичка интелигенција, ако не већ ангажована. Те институције у Републици Српској имају право да до данас буду реакционарна гнијезда. И који су по свом положају позвани да кажу, а ћуте, зар нису довољно казали? Тиме су се потписали за синекуру, али су се исписали из елите. (Знамо за изузетке и свијетле примјере, и нећемо их засад помињати именом, јер би им похвала можда и ставила мету на леђа, и додатно подигла шикану и прогоне. Ето зашто смо морали сви устати за професора Краварушића.)

Елита, дакле, држи и носи вриједност, и нема ништа са овим сналажљивцима из којих се, у најбољем, може регрутовати технкоратски елеменат који ће управљати, али у строго задатом оквиру оних вриједности које носи и држи елита, а прима цијели народ, сви грађани. Елита мора пристати да трпи уколико пристаје да носи та начела, али не само да трпи него и да се бори. Је ли то Виктор Франкл казао: "Ко хоће да свијетли, мора и да гори."

Како се онда може развити елита? Засад само случајно, управо као – аномалија. Потребно је непрактично мишљење, које ће се стећи у неколицини даровитих и борбених људи, и који ће онда надахњивати једни друге, више или мање знајући, и више или мање се и формално удружујући. Уколико више утолико боље. Овдје треба казати: чемер српске интелигенције, без остатка, лежи у координатама сујете и конформизма. То су, дакле, и главне тачке отпора, и разлог зашто је тешко мислити о повољном развоју.

Ако даље размишљамо, излази питање од којих елемената се може таква елита саградити? За прву руку, од два елемента:

1. слободне интелигенције, и

2. здравог бизниса,

као природних антипода поданичкој интелигенцији и протежираном бизнису. И као што су ови потоњи природно упућени једни на друге, тако су и они први. Постоје ли ови здрави елементи и у ком обиму, и могу ли се они повезати у некакву мрежу, ја то не знам поуздано. (На узгредно питање: колико је могуће дјеловати кроз дати систем – тешко је одговорити. Није незамисливо, али није вјероватно да ће икаква елита, или знатни појединци изаћи из партијских академија, које су у нас заправо само "школе пливања", и најчешће одгајалишта политикантских пијавица и пришипетљи.)

Песимизам разума, оптимизам воље

Може ли се то онда десити, некакви људи који ће имати воље и памети да подвуку црту, да играју на сличностима умјесто на разликама? И још, ма каква мањина да су, да стану у фалангу, сви к’о један?

Све говори против овога. Па ипак, ми немамо избора него – вјеровати. И то је Грамшијева формула pessimismo dell’intelligenza, ottimismo della volontàформула нужде и формула живота. Ако разум и говори против, нада и вјера су исконска начела, свакако старија од разума.

А десе ли нам се овакви људи, и организују ли се, чека их велико чишћење и непрегледна гомила посла, превасходно институционалних реформи. Али прије свега: изграђивање Јавности.

Конкретан задатак такве нове елите био би овај: да приђе акцији и организовању снаге која ће се за систем, тј. рационални устрој институција које наткриљује организована критичка Јавност, тући свим демократским средствима. Што чека те људе нису само парламентарне и кабинетске ствари, него и ствари улице, ствари трпљења и жртвовања, ствари побуне и моралне непослушности. Демократија и слобода и јесу само на храбрости добијене, као што су ауторитарни системи на страху израсли. "Не може се царство освојити, на душеку све дуван пушећи." И нема слободе ни демократије за млитаве и троме, плашљиве народе.

Ми морамо заборавити да вежемо своје надање за партијске конјунктуре, а морамо се оставити свега тог хоризонта који сад оцртавају СНСД, СДС, ПДП, ДНС, НДП, СП. Нека они ратују своје ратове, а ми ћемо наше.

За нас, озбиљна и критичка Јавност је посљедња тачка на којој се морамо зауставити, и око које се морамо окупити. И ту стоје наши Термопили, у које имамо стати за будућност овога простора.

*

Ако је право да су глава и реп исти, затворисмо ли круг сентименталне критике, држећи симетрију? Тако, ја се надам. Послије овога дужан сам развити идеју јавности, коју сматрам централном. Одужићу, кад вријеме дозволи.



2 КОМЕНТАРА

  1. „Како се онда може развити елита? Засад само случајно, управо као – аномалија. Потребно је непрактично мишљење, које ће се стећи у неколицини даровитих и борбених људи, и који ће онда надахњивати једни друге, више или мање знајући, и више или мање се и формално удружујући. Уколико више утолико боље. Овдје треба казати: чемер српске интелигенције, без остатка, лежи у координатама сујете и конформизма. То су, дакле, и главне тачке отпора, и разлог зашто је тешко мислити о повољном развоју.

    Ако даље размишљамо, излази питање од којих елемената се може таква елита саградити? За прву руку, од два елемента:

    1. слободне интелигенције, и

    2. здравог бизниса,

    као природних антипода поданичкој интелигенцији и протежираном бизнису. И као што су ови потоњи природно упућени једни на друге, тако су и они први. Постоје ли ови здрави елементи и у ком обиму, и могу ли се они повезати у некакву мрежу, ја то не знам поуздано. (На узгредно питање: колико је могуће дјеловати кроз дати систем – тешко је одговорити. Није незамисливо, али није вјероватно да ће икаква елита, или знатни појединци изаћи из партијских академија, које су у нас заправо само „школе пливања“, и најчешће одгајалишта политикантских пијавица и пришипетљи.)“

    Ето, све објашњено! Права штета да овакви текстови не постану основа за удруживање слободне интелигенције и здравог капитала, који су (изгледа) остали само у траговима у Српској.

Оставите одговор