Поплава, људи и штеточине

Каже јуче један дјечак: Слаг’о сам да сам пунољетан да ме пусте да волонтирам! Пише Жељко Свитлица Још увијек траје акција помагања људима које је поплава унесрећила. Пунктови гдје се доноси помоћ пуне се без прекида. Људи Постојала је сумња: да је лако донијети пар стварчица и одшетати се са ореолом доброчинства изнад суве главе, […]

понедељак, мај 19, 2014 / 19:38

Каже јуче један дјечак: Слаг’о сам да сам пунољетан да ме пусте да волонтирам!

Пише Жељко Свитлица

Још увијек траје акција помагања људима које је поплава унесрећила. Пунктови гдје се доноси помоћ пуне се без прекида.

Људи

Постојала је сумња: да је лако донијети пар стварчица и одшетати се са ореолом доброчинства изнад суве главе, а када буде требало загазити у блато и смрдљив муљ до кољена, малобројни ће бити ту. Хиљаде младих људи срушило је јуче и данас ту сумњу помоћу лопата, метли, канти, рукавица…

Међу њима и овај момак са почетка приче, иначе рођен 1997. године и његов три године старији другар.

Не треба бити изненађен солидарношћу и ко год искрено (још увијек) вјерује у људе, а нема разлога да не вјерује, није изненађен. Дирнути и одушевљени – да, али изненађени – не.

У несрећи смо као рибе у води. Због нагомиланог историјског искуства и наталожене заједничке свијести о ратовима, збјеговима, умирању и сталном, поновном оживаљавању, наш човјек се са несрећом сродио.

У једној пјесми поручују "да је стандард покварио људе, да једу говна и сањаре." А стандард, у нашим условима, то је хљеб, кров над главом и аутомобил, плус марка у џепу за кафу. Чим нам је мало боље – а мало боље у нашим условима је: само да се не гине и да не туку по глави – ми као да губимо вољу да шутамо на го, већ пимпламо лопту у мјесту.

Сложни и помирени стојимо само пред тешком несрећом или смрћу.

Гумене чизме из аудија

Међутим, енергија ће спласнути и уморити се, насипе, куће, зграде, путеве, пруге и мостове које је вода однијела, неће моћи поправити волонтери – у обнову након катастрофе која је односила животе, мораће се умијешати држава.

Држава, која изгледа веома озбиљно и моћно када гледате зграде њених институција, одијела њених политичара и службене аутомобиле у којима се возе. Између те државе и њемачке или руске државе нема никакве разлике.

Али иста та држава има око 120 хиљада КМ на рачуну за ванредне ситуације попут ове; у њој највише чамаца за спасавање имају спортска удружења, гумених чизама рибарска удружења, а багера и камиона приватне грађевинске фирме које, често, највише зарађују баш од те исте државе; држава, која, како је то данас примијетио Горан Милић, уредник Ал џазире, годинама након рата није ријешила проблем смјештаја за све избјеглице сада треба да ријеши исти проблем за унесрећене у поплавама.

Један човјек који снима филмове и није баш међу најбогатијима из те бранше, има један хеликоптер мање него та држава.

Штакори из наших ријека

Болесна је та држава, а нису боље ни прогнозе за наше здравље након ових поплава.

Јуче послијеподне у насељу Кумсале и нижим предјелима око Врбаса комарци су већ навалили са угризима. Прије два дана није их било нигдје.

Осим комараца, мишева и водених змија, које је поплава донијела, на површини су се појавиле и друге врсте гмизаваца и љигаваца: људи који краду по поплављеним кућама и становима и они који препродају сакупљене намирнице и робу.

Ова врста фекалија је жилава и веома позната, а изразито активна била је и за вријеме протеклог рата када је зарађивала на хуманитарној помоћи и најпрљавијој трговини.

Они који су то тада радили, данас не препродају конзерве и брашно и не пљачкају куће, али раде исто то са државним новцем, предузећима и ресурсима. Ови данас, то су њихови сљедбеници који свакодневно гледају своје богате идоле, док дјеца, као своје прве ријечи, умјесто "мама" или "тата", изговарају: Јеботе, исплати се красти!

Дератизација против ових још није ни почела, а трајаће годинама.

Јер, држава…

(моторка која је јуче упалила након дводневног квашења у Врбасу)



Оставите одговор