Политизација културе: Добра је само кад је против Срба

На одржавање 58. Стеријиног позорја пала је сјена и оптужбе политизације.

Одређене НВО су се жалиле на изјаве Емира Кустурице на отварању фестивала, док је на само сазнање да ће исти бити на отврању Босанско народно позориште из Зенице одбило да учествује.

Да је оваква одлука мотивисана искључиво шовинистичким поривима према Србима, посвједочиће дио текста из недељника Време. На снази му даје то што га је писао сарајевски књижевник Мухарем Баздуљ, који разобличава оне који су актери игранке.

…У уводу интервјуу који је Кустурица дао "Времену" 2004. године, Стојан Церовић је записао:

"Било је неправедно и неразумно очекивати од њега тачне и поуздане процене историјског кошмара кроз који смо прошли и који је и он лично одболовао. Човек се ломио заједно са земљом којој је припадао, а притом никад није био ни близу местâ на којима се о нечему одлучивало. Утолико је чуднији гнев неких људи у Сарајеву па и у Београду, који Кустурицу држе негде при врху листе криваца за сва зла из деведесетих."

Од објављивања цитираних реченица прошла је скоро пуна деценија, а број "неких гњевних људи" у Сарајеву и Београду који Кустурицу држе негдје при врху листе криваца за сва зла из деведесетих није се смањио, него, рекло би се, и повећао.

Посљедња илустрација тога јест демонстративно повлачење сарајевске позоришне режисерке Селме Спахић из конкуренције овогодишњег Стеријног позорја, а све због чињенице да ће фестивал отворити – Емир Кустурица. У образложењу стоји да се Кустуричином партиципацијом у чину отварање фестивала пристаје на националистичку реторику те јој се даје легитимитет.

Ово се ваљда сматра саморазумљивим, па Спахићева не наводи ниједан доказ за своју тврдњу о Кустурици као проминентном протагонисти "националистичке реторике". Овакав њен чин акламацијом је поздравила сарајевска умјетничко-интелектулна чаршија, уз нипошто занемарљиво аплаудирање својих београдских другара.

Нико, међутим, јавно није поставио питање због чега се партиципација Емира Кустурице у културном животу сматра легитимацијом националистичке реторике, док, само примјера ради, ни Селми Спахић ни било коме од њених ментора и фанова не сметају фестивалско-театарска здруживања са, рецимо, Зилхадом Кључанином.

Можда и не знате ко је Зилхад Кључанин?

Ради се о једном од најизвођенијих бх. драмских писаца у послијератном периоду, драматичару чије су драме постављане на готово свим сценама на којима је Спахићева градила каријеру и симболички капитал, аутору чији текстови су бивали предлошци за представе које су се по фестивалима најнормалније такмичиле са оним које је режирала Селма Спахић, а да њен истанчани морални живац није ни заиграо.

Успут, Зилхад Кључанин је 23. фебруара 1994. године писао: "У Угљевику има 500 српске сирочади. Машаллах! (…) Србин се приближава човјеку само онда када је мртав. Или затворен."

24. марта исте године, тачно мјесец дана након што се Кључанин радовао и захваљивао Богу због 500 српске сирочади у Угљевику, након што је прецизно дијагностички утврдио да се Србин (сваки Србин) приближава човјеку (дакле, још не бива људско биће, него нешто мање или више блиско томе) само кад је мртав или затворен, Емир Кустурица је објавио текст Расиму, мученику, о Расиму из Лопара, рудару којег су, ово су Кустуричине ријечи, "четници издвојили из групе рудара, свезали и потковали". (Успут, наведене текстове дијели тек мјесец дана, а Угљевик и Лопаре само неколико километара.)

Кустурица свој текст завршава овако: "Требало ми је да видим мученика Расима из логора и да емоционално прегорим и заборавим све политике и историје свијета… требало ми је да видим благе очи које питају – зашто Емире – и да схватим да нема те историје и предисторије која може да оправда поткивање живог човјека. То сви знају, али Расимово лице казује бол свих страдања у Босни… И док тумарам свијетом босанске муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно муслимани највише. Тумарам тако свијетом, носим свој посљедњи филм са собом и големи чемер у души. Помирен са смрћу говорим и пишем од срца…"