Политички морал на политичкој сцени

У Српској још није кренула изборна кампања, али по новинама, порталима и редовним политичким трзавицама на политичкој сцени чини се да је она већ поодавно кренула и као да је 7. септембар замијењен неким даном у јулу мјесецу. Пише: Стефан Драгичевић Но, оно што свакако треба довести у питање јесте људски и политички морал као […]

среда, август 29, 2012 / 07:33

У Српској још није кренула изборна кампања, али по новинама, порталима и редовним политичким трзавицама на политичкој сцени чини се да је она већ поодавно кренула и као да је 7. септембар замијењен неким даном у јулу мјесецу.

Пише: Стефан Драгичевић

Но, оно што свакако треба довести у питање јесте људски и политички морал као и културу људи који се боре за повјерење бирача. Невјероватно је колико смо политичких атака до сада могли да видимо, посебно кандидата за начелнике и градоначелнике, као да је у питању борба на живот и смрт. Натписи у медијима и изјаве појединих кандидата нпр.: „Разбићу те; Нокаутираћу те; Зелен си ти још; Ајд’ у пензију; Ништа ви нисте урадили; Ви ћете бити гори; Покрали сте и уништили све“ – показују каква недораслост и примитивност влада на домаћој политичкој сцени.

Још када се томе придодају физички обрачуни, као што се десило недавно у Сребреници, гдје су главни актери Хакија Мехољић и возач Суљагића због псовки по партијској линији, јасно се види колико неки људи једноставно нису свјесни да не припадају политичком колу, а због своје дрскости и осионости. О политичком и људском моралу да и не говоримо. Јер ту се неминовно поставља питање: кога ће ти људи сутра да представљају?

Такође, то показује како људи данас доживљавају политику у нашем друштву – као нешто што је претрпано људима, који су ту чисто ради реда, и поврх свега, да се овдје политичка конкуренција води принципом, „ови су крвни непријатељи“.

Зар смо дошли дотле да се за један мандат људи мрзе и не трпе до краја живота због, како они то мисле, политичке конкуренције? Да не смију кафу попити више никада у животу? Да је партијска подјела постала распрострањенија и значајнија од националне?

Систем вриједности је одавно поремећен, али то не би било ништа чудно да спирала није ишла са врха према доле. Тј., од политике и власти према обичном народу. Уочљиво је и то да се из силне борбе за мандат види и намјера људи да што прије обезбиједе себи средства, занемарујући политичку идеологију своје политичке странке, тако да он/она практично наступа по наређењима. То је само показатељ да је демократија далеко од овог подручја и да је то само ријеч која се користи у дневно-политичкој демагогији, а у пракси она заправо и не постоји односно није прихватљива овом менталитету.

Далеко је овдје било какав појединац да се мјери са парламентарцем у Дому Лордова – или у америчком Конгресу, или оним европским, типа Најџел Фараж, или у Холандији Герт Вилдерс – који приврженом идеологијом своје политичке странке желе да управљају најбитнијим политичким процесима у земљи, а да им сама идеја буде путоказ ка доношењу одлука. То је политика у суштини. Доношење крупних и значајних одлука за народ, систем управљања, менаџмент. Они немају ни 500 актвиста, али својом реториком и политичком досљједношћу добијају гласове на изборима од бирача, да не кажем симпатизера који желе да се та политика реализује у пракси.

Овдашња политика, не само у Републици Српској него и у цјелој БиХ, доживљава се као пијаца илити велика тржница у којој онај који више оцинкари, или који више да, има изгледне шансе за успјех. Највише се чека тренутак ко ће прије да попусти милиметар – е тај више на политичкој сцени сунца видјети неће.

То је понижавање и то је смијање институцијама у лице. У оваквим околностима у којима је и сама држава деструктивна и нефункционална, политика би се и сама могла назвати једном великом тржницом у којој нема ни приоритета, ни идеја, ни визије, ни иновација, ни приврженост својој изворној политичкој идеологији, већ само: асфалтирање, куповина сијалица и кила брашна.

Људи овдје погрешно тумаче политичку странку па је понекада поистовјете са црвеним крстом или неком хуманитарном организацијом којој се требају обратити. Али то је наша реалност, коју и јесу креирали политички актери у земљи. Огромно сиромаштво друштва у цјелини довело је до тога да се политичка странка сматра нечим што једино може да помогне у овом веома тешком и бременитом времену, а посљедица свега је ово што данас имамо: институције пребукиране, огромна јавна потрошња – производње, приватног и реалног сектора више нема, ни у сновима.

С друге стране, било би добро да политичке странке и њихове централе проуче основне економске тржишне инструменте борбе на тржишту (како на оном робном тако и на финансијском) гдје би научили шта значи надметање и борба квалитета и идеја. Конкуренција као један свеопшти појам, а посебно кориштен у економији, требао би да да путоказ овој домаћој политичкој сцени како да се понаша и како да на демократски начин придобију гласове и тиме извојевају побједу на изборима.

Праћење цјена, амбалаже, квалитета, људи/инжињера који раде за одређено предузеће, шпијунирање… све је то дио борбе на тржишту који касније продајом својих производа и инвентивношћу својих људи даје резултате, али без пљувања по конкуренцији.

Економија је пракса, а богами и политика би требала исто да буде, само је начин одлучивања очигледно поремећен.

На финансијском тржишту никада ниједна комерцијална банка није оптужила другу банку (које су конкурентне) већ се оне у пракси боре за своје депозитере, примамљивије камате, провизије, квалитетне пружања кредитних и других банкарских услуга… То је конкуренција у пракси, а не као у овој тзв. тржници од политике – „ко кога више попљује, више добија гласова на изборима“.

Заправо, ти који мисле да се пљувањем и окретањем према другом може политички профитирати, варају се. Оправдана оптужба је прихватљива, али неоправдана или чак шта више измишљена може скупо да кошта оног ко је изнио паушалне оцјене. Онај који у глави више мисли о другом, тј. политичком опоненту, веома слабо ће проћи на изборима јер је запоставио свој рад на терену и рад на личној промоцији, што је у кампањи јако битно.



Оставите одговор