Полако, има дана: Цивилизацијски напредак у МСУРС

Можда се сјећате "Жељкиног и Сњежаниног селфија" из дубине гледалишта на инаогурацији Доналда Трампа? Нажалост, то није тема изложбе која се отвара данас, без обзира што је то надахњивији перформанс од свега што су од тада произвели наши умјетници код куће.

Изгледа је чак и Морин Кормак заборавила да је тај естрадни маневар предузет, јер је ставила предсједника наше државе на листу "непожељних лица" у Уједињеним Ентитетима Сјеверне Америке и Дистрикту Вашингтон. Живјела је нада у Трампов заокрет, а исти испао бијели пајац којег је самљео систем.

Милорад Додик је на тој листи остао, а Морин је очигледно и даље "пожељно лице" у Бањој Луци, па ће отворити изложбу у којој се помиње један други предсједник и његова прва госпођа. Амерички, дакако. Високоуважена гђа Кормак и њена администрација, неће имати проблем са образом, па ће наставити да врше нове нападе на уставни поредак и унутрашња политичка питања земље у којој су гости, нити ће их бити срамота да нас касније оптужују за "проруски нетолерантни примитивизам", "медијски мрак и националистичко свјетло" и сличне вербалне шећерлеме.

Замамност предсједничког пара Радован и Љиљана

Но, то је њихова ствар. Оно што је наша ствар и што Фронтал.СРБ занима, јесте да је МСУРС наставио са културном политиком коју намећу стране амбасаде или фондације земаља отворено непријатељских ставова према Српској. Примјера ради да Андреја Вархолу, који је као син пољских емиграната у Питсбург постао планетарно познат на концепту претварања умјетности у индустрију, искористе за још мало пласирања култа личности Џона Кенедија. Да је у питању културни империјализам, најбоље ћете схватити уколико би пробали да изложите у савезном музеју Дистрикта Вашингтон неке радове о, рецимо, култној замамности предсједничког пара Радован Караџић и Љиљана Зелен-Караџић.

Имали би проблема да то изложите и у Дистрикту Брчко, а камо ли у САД…

Џон Кенеди, из династије католичких политичара типа протестантских Клинтона или Бушевих данас, заправо је манијак који умало планету Земљу није гурнуо у нуклеарни рат за вријеме Кубанске кризе. Због очувања свог унутрашњег поретка и мржње ка комунистичкој опасности пролетера свих земаља. Био је толико болестан и овисан о лијековима против болова, да би по налазима обдукције вјероватно сам умро прије истека мандата, да га никада сасвим доказано није убио "проруски хакер" Ли Хари Освалд.

Ствар је спасио Никита Хрушчов, који није морао на америчке изборе, па је по договору држано у тајности да је враћање пројектила из Хаване за Москву урађено на основу равноправне нагодбе и обостраног повлачења, по којем су то исто Американци морали да ураде у Турској. И касније су, кад се прашина слегла, а Џон испао фаца код куће, то шаптом и урадили.

Но, то не смета да и данас гледамо филмове и изложбе гдје се то представља као велика хладноратовска побједа, а Кенедијеви као Барби и Кен земљинога шара. "Супермен" Џон Фицџералд Кенеди запријетио нуклеарним ратом, а, ето, Руси се препали. Након што је мафија убила и осумњиченог за атентат, да не би могао имати јавно суђење, "Мона Лиза" Жаклина Кенеди се удала за грчког тајкуна, а остатак свијета је те таблоидизме морао да трпи ево све до Доналда и Меланије Трамп. Покушали су да и нама то утрапе кроз селебрити-атентатску трагику Зорана и Ружице Ђинђић, само се то није примило.

Имао је можда Кенеди неког унутрашњег значаја за постробовласничке Уједињене Ентитете Сјеверне Америке, али као што рекосмо на почетку овог пасуса – то није наша ствар. Ми робове не држимо.

Ипак, није све тако сиво

Оно што је крајње утјешно, јесте да се показује како "Музеј савремене умјетности" ипак има и "Републике Српске" у имену. То је наша установа, и остаће то и када оду Морин и други окупаторски другари, те Фронтал заиста са љубављу указује на ненормалности које су нам постале нормалне непостојањем културне политике. Нечега што у земљама које своје програме "бесплатно" нуде не би никада било могуће. Са друге стране, руку на срце, није баш ни да наша Министарства дају амерички издашне буџете за умјетност, нити да уопште имају занимања, а још мање визије културне политике, чему би те установе које имамо требале заправо да служе и шта да раде. То је главни разлог зашто постају плијен "предусретљивих" влада НАТО пакта.

За разлику од британских империјалистичких матрица, када су Дејмијан Херст и Грејсон Пери најављивани огромним натписима на свом матерњем писму и језику у туђој земљи, сада је Мона Лиза и Супермен у попартовском маниру наслов, док је натпис на енглеском језику свега једна од три стриповске дидаскалије у плакатском квадрату.

Наравно да је и то непотребно, као и једнакоправно велик наслов на другој страници позивнице, пошто сасвим сигурно ова изложба није намјењена говорницима англосаксонске културе, него баштиницима традиције Вука Стефановића Караџића. Хоће ли пола оних који у Бањој Луци дођу на изложбу бити људи који не разумију српску азбуку? Ако хоће, онда је то срамота за тако битну институцију. На понос нам је што неће, као и то да је српски језик у правописном смислу научнофантастично надмоћан над енглеским, који нема ни правила писања, а камо ли принцип "један глас, један знак".

Но, то је све по планетарно раширеном принципу "видјела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу", гдје се енглеске фразе и натписи морају користити уз домаћи производ, да би му се из угла културног поданика дао ореол узвишености, који по мишљењу онога који то ради у нападнутој култури, они сами немају. Хајде што то раде други полтрони, али од нас које су бомбардовали 1995. и 1999. је то стварно брука.

У саопштењу из МСУРС које ће услиједити касније, показује се да је ипак могуће страна имена писати као Џон Кенеди, а не као John Kennedy, што је до сада био случај. Но, обољење "латиничења" и англицизације се тешко лијечи, па и у овом саопштењу имају три појма избиљежена како није писмено.

Надамо се да ће то већ при наредној "донираној" изложби бити ријешено.

Е, сад показно-сервисна ријеч Музеја:

Музеј савремене умјетности Републике Српске имаће част да вам од 2. новембра 2017. године у 19. 00 часова представи изложбу Мона Лиза и Супермен: Џон Кенеди и "Нова граница" културе у оквиру које ће по први пут у Републици Српској бити представљено дјело Ендија Ворхола "4 x Џеки”.

Изложба је настала поводом 100 година од рођења Џона Ф. Кенедија (1917 – 1963), као резултат сарадње са проф. др Симоном Чупић, са катедре за Модерну умјетност Филозофског факултета у Београду, која је и ауторка истоимене књиге проглашеном публикацијом године од стране ICOM-a а реализује се уз подршку Амбасаде Сједињених Америчких Држава у БиХ.

У продукцији je МСУ РС и на занимљив начин представиће публици живот предсједничког пара Кенеди: од инаугурације, културног активизма, односа према савременој умјетности,  трке у свемир, све до трагичног завршетка једног од омиљених личности америчке историје. Изложба је инспирисана политичким и друштвеним околностима које су почетком седме деценије XX вијека довеле до стратешке промјене правца у званичној културној политици САД, а бићепредстављене кроз низ фотографија, популарних часописа, стрипа и аутентичних документарних материјала који су довели до стварања култа личности Џона Кенедија.

У оквирима идеје "нове границе” шездесетих, администрација Џона Кенедија заложила се и за "нову границу” науке и културе која се огледала у активној афирмацији, промоцији и подршци развоју различитих умjетничких активности. Посматрано с политичког аспекта, наглашавање важности науке и културе требало је да у турбулентним хладноратовским приликама представи најмоћнију државу западног света као новог цивилизацијског лидера.

Поставку додатно занимљивом чини рад Ендија Ворхола, која се састоји од 4 фотографије Жаклине Џеки Кенеди, као и видео инсталације "Смрт у Даласу" београдског умјетника Зорана Насковског, јединог умјетника са ових простора који је излагао у Ворхоловом музеју у Питсбургу.

Током трајања изложбе МСУ РС припрема  богат и садржајан пратећи програм у оквиру којег ће публика имати прилику да ужива у играним и документарним филмовима, присуствује предавању др. Дејвида Лубина, професора историје умјетности, филма и популарне културе са америчког универзитета Шарлот С. Вебер али и да у оквиру поставке у Музеју изради свој "ворхоловски" портрет у стилу Џеки Кенеди.

На отварању изложбе биће изведен својеврсни плесни перформанс осмишљен каовремеплов америчког плеса, карактеристичног за другу половину XX вијека који ће извести Жељка Ђукић и Тихомир Стефановић, тренери Плесног клуба Гема.

У оквиру овог пројекта МСУ РС имаће и сарадњу са Историјским музејом у Сарајеву гдје ће 17. новембра 2017. бити приређена изложба и предавање проф. др. Дејвида Лубина.

На оварању изложбе публици ће се обратити проф др Симона Чупић са катедре за Модерну умјетност Филозофског факултета у Београду, Тања Ђаковић, помоћникминистра за културу, док ће изложбу званично отворити Морин Кормак амбасадорица САД у БиХ.

Биографије умјетника:

Енди Ворхол (Аndy Warhol 1928 –1987)

Био је амерички сликар, публициста, режисер, глумац и убједљиво највећа фигура поп-арта. Током 1960.-их Ворхол је од илустратора постао један од најпознатијих умjетника Америке. На много начина су Ворхол и круг људи окупљени око њега дефинисали ову деценију. Током ове деценије Ворхол је почео да слика познате америчке производе, као Кока – Колу, и познате популарне иконе Мерлин Монро,Елизабет Тејлор, Џеки Кенеди. Године 1963. основао је атеље "The Factory" и око себе је скупио сликаре, писце, музичаре и познате андерграунд личности. Почео је да се бави штампом на тканини – ситотиском и слике је радио у серијама, постижући тиме не само да се бави умjетношћу масовне производње, већ и да сама умjетност постаје масовни продукт. Изјављујући да жели да буде машина и умањујући значај своје креативности у продуковању своје умјетности, Ворхол је начинио револуцију у умјетности. Његов рад веома брзо постаје контроверзан и популаран. Принц поп умјетности, како су га медији често називали, остаће упамћен као умјетник који је у потпуности "живио" амерички сан и који је вјеровао да је све дозвољено. Вјеровао је и у то да свако од нас има својих 15 минута славе, што је био и његов мото.

У раду"4 x Џеки”,  Енди Ворхол у портрету прве даме Сједињених Америчких Држава спаја две теме своје умјетности – тему славе и тему смрти. Када понавља лик једне јавне личности у бројним варијацијама и серијама, попут Џеки Кенеди, Ворхол јој даје статус идола и ствара звијезду која, као и индустријски производи на његовим дјелима постаје потрошачка роба.

Зоран Насковски

Зоран Насковски један је од водећих српских савремених умјетника. Ради у широком распону медија који укључују видео, инсталацију, перформанс, фотографију, веб пројекте, итд. Његови радови излагани су како на регионалној умјетниц̌кој сцени тако и на бројним међународним изложбама у музејима и институцијама као сто су: Витни музеј у Њујорку, Енди Ворхол музеј у Питсбургу, Тејт Британ у Лондону, Жорж Помпиду у Паризу, Хамбургер Баноф у Берлину, Фридрицијанум у Каселу, МАКРО у Риму итд. Учествовао је 2007. године на централној изложби 52. Бијенала у Венецији, на позив тадашњег уметничког директора Роберта Стора.

Видео инсталација "Смрт у Даласу" Зорана Насковског обиљежила је крај деведесетих година на умјетничкој сцени Србије, а цијелу наредну деценију, па све до данас излагана је у најпрестижнијим институцијама и музејима у свијету. У овом раду Насковски представља фасцинантну реинтерпретацију догађаја око атентата на америчког предсједника Џона Кенедија 1963. године. Насковски спаја култне и ријетко виђене архивске видео снимке са гусларском пјесмом која препричава вијести у духу словенске* традиције усменог предања.

*- ето само нека није српске традиције. (прим. Фронтала)