Пола вијека од првог самита несврстаних у Београду

Шта је претходило Београдској конференцији несврстаних

Међународна ситуација педесетих година прошлог виjека била је бременита сукобима западног и источног блока. Хладни рат је увелико освајао континенте, посебно Европу. Постојале су опасности нових оружаних сукоба које би неминовно довеле до новог свјетског рата.

Велике силе и блокови су се понашале све агресивније, а посебан притисак био је на афро-азијске и латиноамеричке земље. Тек ослобођене, имале су проблеме да одбране и учврсте своју независност јер су бивше колонијалне империје покушавале да очувају своју доминирајућу улогу.

Опасне игре ратом биле су све присутније. Блокови почетком 1960-их прекидају преговоре о разоружању и не заказују нове. Настављају се атомске пробе.

Поремећени међународни односи захтјевају другачији приступ и другачије методе лијечења – споразумијевање, а не диктат великих закључују сазивачи Београдске конференције несврстаних.

Конференција је и уводним излагањем предсједника Тита и говорима скоро свих делегата оштро напала Хладни рат, понашање војних блокова, проширивање сфере утицаја, сулуду трку у наоружању, модернизацију нуклеарних потенцијала, употребу силе, притиске на суверенитет малих, сиромашних и неразвијених земаља, блокаду рада УН што све заједно спречава развој читавих континената и елиминацију стварних проблема народа глади и немаштине.

Учесници Конференције су се уздржавали од директних конфронтација са великим силама и наглашавали да несврстани (у то вријеме неутрални) свој покрет не желе да виде као трећи блок јер су и прва два непотребна, при постојању јаке и добро организоване УН. И поред неефикасности, било је јако значајно да су УН доживљене као право мјесто рјешавања свјетских проблема.

Иако је Тито пажљиво водио рачуна да се Конференција не приближава ни Истоку ни Западу, и пре, и за време, и после Конференције, из оба блока вршени су притисци на све учеснике, а нарочито на сазиваче скупа.

Изгледа да је и Индија због високог међународног угледа, била под најжешћим притиском. У периоду припреме, међу четири истакнута лидера, сазивача конференције (Тито, Насер, Нкрумах и Сукарно), нема имена премијера Нехруа. Он се тек касније придружује сазивачима Конференције.

Нехру је међу првима одржао говор и у паузи пришао југословенском министру иностраних послова Кочи Поповићу и саопштио му да то вече путује у Лондон на заказани састанак.

Поповић је, после консултација са Титом, одлучио да је најбоље да са Нехруом разговара члан наше делегације Јосип Ђерђа који је био амбасадор у Индији и лични је пријатељ Нехруа.

Ђерђа, по природи одлучан, стабилан и принципијелан, разговор са Нехруом је почео: „Нисмо очекивали, господине предсједниче Владе, да ћете Ви минирати конференцију! Историја ће осудити овакве поступке!”

Нехру је за тренутак застао… „Зар се овако оцијењује мој поступак?!” Ђерђа: Најгоре што може бити!” Тренутак размишљања. Нехру: Онда, у том случају, остајем до краја конференције… Одлажем пут у Лондон!” Нехру је, очигледно, у себи успио да се одупре притисцима.

Једногласно су усвојени Апел за мир и Декларација шефова држава и влада несврстаних, главни документи конференције који су до данас остали као најшира платформа окупљања несврстаних.

Стварање Покрета високо је подигло морал малих, сиромашних и неразвијених земаља, а то се осјетило на првим засједањима УН гдје су наступали добро припремљено, храбро, организовано и јединствено.

Блокови су наставили са притисцима. САД на свој начин, а СССР на свој.

Послије Београдске конференције, трка у наоружању почиње да се третира као „терет за све”. Под утицајем несврстаних, раније хваљено „претјерано наоружање” као превентива и озбиљна мјера безбједности одређених земаља, сада се третира као терет и да то није превентива и заштита већ подстицај опасностима. Захваљујући несврстанима, спречени су многи ратни сукоби.

Први самит 1961. у Београду

Прва конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Београду од 1. до 6. септембра 1961. На скупу је учествовало 25 земаља са статусом пуноправних чланова. Три земље имале су статус посматрача, као и представници 24 ослободилачка покрета, социјалистичких и других партија и организација.

Пуноправни чланови: Алжир, Авганистан, Бурма (сада Мјанмар), Цејлон (сада Шри Ланка), Етиопија, Гана, Гвинеја, Индија, Индонезија, Ирак, Јемен, Југославија, Камбоџа, Кипар, Демократска Република Конго (сада Заир), Куба, Либан, Мали, Мароко, Непал, Саудијска Арабија, Сомалија, Судан, Тунис, Уједињена Арапска Република (сада су то двије државе – Египат и Сирија).

Посматрачи: Боливија, Бразил и Еквадор.

Конференција је завршена усвајањем Београдске декларације уз коју су још прихваћени Апел за мир и Писмо шефовима САД и СССР.