Покушај убиства националног идентитета

Уништавање српске грађанске елите, образованог и културног сталежа, па самим тим и разумног и далековидог стуба нашег друштва није почело крајем двадесетог века, већ много раније. Пише: Весна Веизовић Почетком прошлог века, када је почео суноврат и интелектуалног друштва, а и губитак наше државе, чије границе још увек нису биле званично уоквирене, стварањем Краљевине Југославије […]

недеља, август 19, 2012 / 11:49

Уништавање српске грађанске елите, образованог и културног сталежа, па самим тим и разумног и далековидог стуба нашег друштва није почело крајем двадесетог века, већ много раније.

Пише: Весна Веизовић

Почетком прошлог века, када је почео суноврат и интелектуалног друштва, а и губитак наше државе, чије границе још увек нису биле званично уоквирене, стварањем Краљевине Југославије je било извесно да ће се тај вишенародни пакт да буде катастрофално окончан по нас Србе у Србији. После Првог светског рата у коме је Србија изгубила једну трећину од укупног становништва, младих Срба из Србије њих шездесет посто репродуктивно способних,ми смо физички осакаћени. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у том тренутку, где је био очигледан недостатак српског грађанства показаће се као најгори потез иједне српске владе.

Охрабрени и потпомогнути од стране западник савезника Србофоби нашу преосталу елиту гуше најездом Хрватских, Муслиманских, Словеначких и најзад Црногорских „интелектуалних снага“ које најбоље знају шта нама треба и како што брже уништити и морално сломити наш народ, бацајући им у очи шаке прашине под именом – Југославија, Краљевина Југославија.

Експеримент Англоамериканаца и осталих западњака склоних препуштању нашег храброг народа сулудој смрти у сваком рату, и измицањем себе, сада тај преостали необновљени народ, никад довољно опорављени стављају у сопствену замку. Колико је времена потребно да се чиста српска крв и интелектуални слој грађанства, али и бистрог сељачког становништва искорени у џунгли геноцидног мешања римокатоличких, муслиманских и евангелистичко-протестантног неприродног мешања и јаловог покушаја гутања православног ентитета. И у тој слави Југославије, велике, моћне у којој је свако од народа који су је сачињавали задржао свој национални идентитет и са поносом истицали да су Хрвати или Црногорци, док је само Србин био Југословен, жртвован је управо читав један народ, српски народ и Србија која је жалосном судбином окупила паразите око себе. Данас ми, деца својих очева смо у још једном брлогу балканских завера уперених у свакдашњи центар збивања на овим просторима Европе, на Балкану, у Србији. Или можда је нажалост исправније рећи у „Малој Југославији“. Хтели ми то да прихватимо или не, ми смо још увек под окупацијом заосталих снага петоколонаша, захукталих и оснажених у комунистичкој Југославији, данас још снажнијим и оваплоћеним у телима своје деце које настављају рушилачку епоху Србије. Свега српског.

Уколико парафрзирамо догађаје који су обележили двадесети век и све невоље које су задесиле Србију као централну земљу поменуте неприродне творевине каква је била Југославија и упоредимо је са Европском Унијом, која је исти само већи експеримент створен да би се уништиле европске нације и урушили њихови идентитети у циљу свеопште глобализације, резултат нам је пред очима.

Изгубљене европске нације које се сада већ копрцају у живом блату у које су својевољно загазиле, заблеснуте лажним сјајом западне цивилизације и њеним експресно брзим напретком, полако губе свој дух стапајући се са надолазећим временом новог светског поретка. Глобализације и једнакости, идеологије немогућег, која је проистекла управо из кухиње оних владара из сенке које ћемо као преживели заморчићи вечно проклињати, а које никад нећемо видети. Игрице самозваних богова, а заправо богохулника и демона, који управљају овим светом као да играју „Ризико“ не виде људске душе које се губе у црнилу њихових покрета већ само фигуре које ће задржати или склонити са стола пред собом.

Можда делује као да нема више слободних народа, да свака земља има ограничење преко кога не сме прећи, али народ није земља, он је уздигнут и он хода по њој, зове се по њој, али он није земља он је пролазан и слободан ма колико поробљено деловао. Жеља неког болесног ума да нестану Данци, Немци, Холанђани, Французи или Срби или Хрвати чак (ма колико неко од нас понекад желео да се утопе у тој маси безличја) и сви остали становници старог континента пре свега није реална. Ма колико он имао моћи једноставно тако нешто није могуће. Осим у случају одузимања свести том народу, али у том случају више није ни битно ко смо, ако немамо разума значи да смо само на изглед људи, али да је оно што је некада у нама заузимала људска душа која је умела да изражава осећања и да се управља њима сада заменио животињски инстикт, односно само сопствена егзистенција.

Као што је био случај у Југославији где смо изгубили један велики део себе, из које као што сам напоменула још нисмо ваљано изашли, па самим тим још увек не можемо да се културно и интелектуално издвојимо од приземности шаролике понуде. Случај Европске Уније је не коначан, али опасан за све европске народности. Из судара мултиетничког становништа, религија, језика и историја не може изаћи ништа добро. Уколико је из мале Југославије проистекла мржња и „братоубилачки рат“ (који то никако није, јер ниједном Србину који држи до свог порекла, Хрват не може бити брат) ко зна шта можемо очекивати из распада ЕУ, где свака држава већ криви ону суседну за сопствену пропаст. Ипак и сам међусобни рат тих здружених чланица није највеће зло. Тај рат, који не мора бити чак ни видив голим оком, јер ратови се данас не воде оружјем већ економијом и количином моћи, то би онда само значило да се те европске земље нису покориле глобализацији и да су ипак задржале своја обележја сопствене националности и етничке припадности, тај рат би значио победу свих њих.

За сада чак и овакви какви јесмо, морално посрнули, а културно дотакли само дно шунда и кича, традиционално сиромашени и душевно осакаћени, за разлику од свих тих народа, наша српска победа је то што нисмо ушли у тај брлог мултиетничког комешања и глобализације, јер овако слободни имамо прилику да победимо „људе из сенке“. Ми свакако јесмо економски сломљени, али и поред тога доказали смо већ небројено пута да се можемо уздићи. Опет ту на лице српске елите не могу доћи они аутошовинисти, нити ико ко сматра да смо лењи, глупи, „будале каквих нема“ јер прави Срби то свакако нису, већ онај ко ће за свој народ и када направи неку грешку наћи оправдање, али не у некој прикаченој, често лошој особини коју упорно желе да покажу као карактеристику нашег народа. Јер Срби нису завидан народ, нису кукавице, нити су склони лењости, већ управо супротно. Ако се узме у обзир чињеница да у свету имамо само 5000 доктора наука, већ можемо сматрати са поносом за себе да смо натпросечно интелигентна нација, да смо вредна нација и надасве племенита, јер да није тако никада своју квази браћу из Црне Горе не бисмо овако широкогрудо дочекали и наградили њихову издају самим владајућим и директорским местима.

Пре скоро сто година у Првом светском рату када је почело страдање нашег народа у новијој историји, није било ниједног европског војсковође нити државника, посебно оних против којих смо ратовали, а да нису изражавали дивљење нашој часној војсци. Српској војсци, оним Србима рођеним у Србији, задојеним у Србији, одгајеним на српком тлу, отпеване су многе песме и посвећене странице књига у светској историји као до тада незапамћеној храброј сили. Зашто данас потомке те исте војске називају геноцидним? И да ли су то потомци те војске?

Има нечег што понекад не треба изговорити, што треба оставити отвореним и што ће оном ко је себе препознао међу потомцима оних Србијанаца којима су посвећени ови стихови у Солуну, на Зејтинлику, на српском гробљу, свакако бити јасно :

Благо потомству што за њима жали

Јер они беху понос своме роду

Благо и њима јер су славно пали

За Отаџбину, Краља и Слободу



0 КОМЕНТАРА

  1. „Колико је времена потребно да се чиста српска крв и интелектуални слој грађанства, али и бистрог сељачког становништва искорени у џунгли геноцидног мешања римокатоличких, муслиманских и евангелистичко-протестантног неприродног мешања и јаловог покушаја гутања православног ентитета.“ Ово је типични клерофашизам односно,великосрпски хегемонизам и национал-шовинизам који не посустаје,још увиек његови пипци нису одумрли,нажалост чак и овдее на Порталу има своје место.Започет преко Ивана Југовића (министра у Влади код Карађорђа),затим настављен у Начертанију Илије Гарашанина,потом у једној својој верзији уобличен картографски и код Милоша Милојевића (лудог Милоша како га Бугари прозваше),Константина Николајевића (Српске Сједињене Државе,Вука Драшковића (Срби сви и свуда),Српског културног клуба (Слободан Јовановић,Драгиша Васић),Стеван Мољевића (Хомогена Србија)и др.

Оставите одговор