Поглед из САД: Геноцид инжињеринг и сатанизација Срба

Пред читаоцима Фронтал.РС су дијелови студије "Политика геноцида", Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, која је управо објављена на српском језику.

уторак, новембар 23, 2010 / 16:11

Одмах по појави су преузети на доста сајтова, а сама тема, начин обраде и поријекло аутора најављују текст који не треба пропустити.

Током грађанских ратова који су пратили разарање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије деведесетих година прошлог вијека – САД, Њемачка, НАТО и Европска унија – сви су стали уз националне мањине које су тражиле да се одвоје од јединствене федералне државе и сви су били против националне групе Срба која је најдуже истрајавала на очувању Југославије. То је сврстало западни блок чврсто иза Хрвата и Словенаца, а онда босанских Муслимана и, најзад, косовских Албанаца.

Ратови у Босни и Херцеговини (1992–1995) и на Косову (1998–1999) привукли су огромну пажњу у Сједињеним Америчким Државама и на Западу уопште, потпомогнути оснивањем Међународног трибунала за бившу Југославију и његовом одлучном службом у име НАТО и његових југословенских клијената (босанских Муслимана, Хрвата, Словенаца, и косовских Албанаца), а против демонизованих Срба.
Пошто су НАТО силе подржавале, па чак и водиле ратне операције, а како је било значајног етничког чишћења и етничког убијања – природно је да су изрази "етничко чишћење", али и "масакр" и "геноцид" брзо били примјењени на ратне операције Срба.

Примјетна инфлација оптужби против српског насиља и зла (уз умањивање насиља које су вршили НАТО клијенти), измишљени концентрациони логори, "логори за силовање" и сличне аналогије са нацистичким логорима, навели су потпуковника Џона Среја, бившег шефа америчке обавјештајне службе у Сарајеву, да још прије завршетка рата изађе у јавност са оптужбом да "Америка није тако патетично преварена још од времена када је Роберт Макнамара поспешио ескалацију Вијетнамског рата…".

Популарна перцепција босанске муслиманске владе креирана је помоћу плодоносне пропагандне машинерије. Чудна комбинација три главна спин-доктора, укључујући и ПР компаније у служби Муслимана, медијске стручњаке и елементе из Стејт департмента – успјели су да изманипулишу илузије и да потпомогну муслиманске циљеве".

Вође босанских Муслимана почеле су да шире оптужбе за 200.000 мртвих почетком 1993, само девет мјесеци након почетка овог грађанског рата. Ова и веће цифре брзо су ушле и у медије, подржавајући оптужбу за геноцид и правдајући позиве на страну интервенцију у циљу заштите босанских Муслимана.
Међутим, ова оптужба је пала 2005–2007, када су двије различите студије, једна коју је наручио сам Трибунал, а друга коју је наручила норвешка влада, закључиле да је број жртава у босанском сукобу био око сто хиљада, укључујући цивилне и војне жртве свих сукобљених страна.

Због њихових извора, ови налази се нису могли лако одбацити и исмијати као "порицање холокауста" или "ревизионизам", али су само врло дискретно објављени у западним медијама, споро замјењујући много веће цифре од двеста до двеста педесет хиљада, и то без анализа или објашњења за претходно лаковјерно прихватање невјероватних и непровјерених тврдњи босанско-муслиманске пропаганде.

Наравно, "масакр у Сребреници" из јула 1995. често је навођен и много пута понављан, и то са највећим згражавањем, како би се показало да се геноцид у Босни заиста и догодио. Овоме је допринијела чињеница да су и пресуда и одлука о жалби Трибунала за бившу Југославију у случају генерала Радислава Крстића наводиле да се геноцид могао догодити у "једном малом географском подручју" (град Сребреница), чак и онда када се злочиначка страна потрудила да аутобусима одведе на сигурно сву дјецу, жене и старце, дакле, неоспорно нису никог убили осим "војно способних муслиманских мушкараца."

Као што примјећује Мајкл Мандел, "у овој пресуди, геноцид је претворен не у обично етничко чишћење, већ у убијање потенцијалних војника током рата зарад стицања војне предности… У случају Крстића, концепт геноцида, осим као чиста пропаганда, изгубио је сваку везу са холокаустом као програмом истребљења целих народа".

Случај осам хиљада "мушкараца и дјечака" убијених у Сребреници изразито лоше је поткрепљен, углавном се ослањајући на тешкоћу раздвајања егзекуција од убијања током битке (којих је било много током дешавања у Сребреници јула 1995.), дијелом на спорне исказе свједока (дате већином током принудног преговарања са Тужилаштвом) и на страственим тежњама да се мисли најгоре о демонизованим Србима.

Снимак босанских Срба како убијају шест муслиманских мушкараца, далеко од Сребренице и непоузданог поријекла, прихватили су и угледни западни аналитичари као озбиљан доказ да је осам хиљада убијено у Сребреници. Чак и ако се такав један масакр у Сребреници десио тако као што су прихватиле западне владе, и даље смо суочени са аномалијом да укупан број мртвих у Босни (сто хиљада на свим зараћеним странама), и још више број цивилних жртава међу босанским Муслиманима током четири године "геноцида" (укупно око тридесет три хиљаде) блиједи у поређењу са бројем жртава међу ирачким цивилима током тринаестогодишњих "санкција масовног уништења" и, за сада седмогодишње, инвазије и окупације.

Узевши у обзир процјене од 800.000 до 1.000.000 жртава у случају Ирака, однос броја жртава у Ираку према броју мртвих муслиманских цивила у Босни је 24 према 1, односно 30 према 1, за период санкција и период инвазије и окупације. Међутим, како се може видјети из Табеле 1, употреба ријечи "геноцид" за Босну била је шест пута чешћа него за период санкција у Ираку, и чак тридесет седам пута чешћа него за период инвазије и окупације.
Аномалија несагласне употребе ријечи (као и селективне пажње и индигнације) може се објаснити адаптацијом медија и интелектуалаца на пропагандне потребе западног политичког естаблишмента. Врло су пажљиви и емотивни када су у питању зликовачка, дакле "геноцидна" крвопролића, али су превише ћутљиви према конструктивним крвопролићима која показују одређену "сложеност".



Оставите одговор