Почеци јавног сервиса Српске: Од канала С, преко СРТ до РТРС

Крајем априла и почетком маја 1992. године, група инжењера, новинара, техничара и других радника бивше Радио телевизије Сарајево, избјеглих из Сарајева, почела је са стварањем техничко-технолошких и кадровских претпоставки за оснивање Радио-телевизије тадашње Српске Републике Босне и Херцеговине.

Пише: Владимир Станишић

Свјесни значаја властитог електронског гласила које би информисало становништво тадашње БиХ о ратним, али и свим другим дешавањима, како у БиХ, тако и на међународној сцени, знали су да радио и телевизија морају што прије почети са радом.

Први прилог, односно прво живо јављање из Пала у програм телевизије Нови Сад изведено је 18. априла 1992. године, када се у Први дневник овог медија укључио Ристо Ђого. Прве вијести прочитала је млада спикерица Владана Савић, иначе студенткиња Филозофског факултета у Сарајеву. Отишла је тада прва слика са ратишта, са лица мјеста у БиХ, урађена од стране српских новинара и из неког српског медија. Репортажна кола посуђена од ЈНА служила су као режија и као монтажа.

Наредних неколико дана извршене су све неопходне техничке радње и 6. маја емитован је први програм из Радио телевизије "Канал С". У почетку је то, када је о телевизији ријеч, био програм који се емитовао око два сата, док је радијски програм почео цјелодневно емитовање.

Директор тадашњег "Канала С" био је новинар Илија Гузина, који је наравно радио и новинарске послове, док су окосницу новинарског кадра чинили Ристо Ђого, Младен Крсмановић, Сњежан Лаловић, Душко Деспотов, Драган Алорић, Блашко Бјелица, Душко Ољача, Рада Ђокић, Мира Пурковић, Драгиша Ћосовић, Драган Тепавчевић, Радомир Нинковић и неколико младих људи који су такође избјегли из Сарајева, али и ентузијасти из Пала и других дјелова БиХ који су се стицајем околности нашли у Палама – Ведран Шкоро, Сања Ерић, Весна Стакић.

Прве спикерке Српске телевизије и радија, који су се у ратном вихору рађале у Палама, биле су Владана Савић и Јелена Чабрило. Техничку екипу сачињавали су Мирко Чабрило, Жељко Дебелногић, Жељко Илић, Слободан Пурковић, Момо Милидраг, Борис Бабић, Вукашин Грабовац, Митар Гранзов, Миодраг Тарана, Младен Обрадовић и бројни други.

Током маја и јуна, новинарској екипи придружили су се Драган Божанић, Милка Черемиџић, Марица Лаловић, Мирослав Глигоревић, Горан и Горана Михајловић и бројни други.

Са повећањем броја људи повећавао се и број сати властитог програма "Канала С", који је углавном био информативни програм. Поред властитог програма, запослени су свакодневно партиципирали, својим извјештајима са сликом са терена у програме телевизије, али и радија Београд, Нови Сад и Подгорица. Недуго затим у сателитском програму Телевизије Србије, "Канал С" је добио једну седмичну емисију од сат времена у којој је пружена могућност да информације са лица мјеста пренесемо у свијет.

Развојем програма и техничких претпоставки Радио-телевизија "Канал С" брзо прераста оквире БиХ и преко предајничког система преноси информације и у земље региона.

Радијске и телевизијске екипе свакодневно су на терену и са лица мјеста доносе информације које се преносе у цијели свијет.
Карактеристична је 1993. година када је ова медијска кућа "угостила и опслужила" у само два дана више од 30 страних телевизијских екипа које су у то вријеме пратиле догађаје у овом региону.

Страни новинари и техничари били су фрапирани чињеницом шта је све било могуће урадити у режијским и другим техничким погонима који су, према њиховим стандардима, били више него аматерски. Похвале су стигле и од екипе ЦНН-а која је из тадашњег студија у Палама, адаптиране кино сале Културног центра успјела да сигнал прослиједи до Атланте и Лондона, али и добије повратну слику и тон из ова своја два студија до Пала.

Од тада јача, прије свега, техничка опремљеност радио телевизије, али и кадровска структура која може да се ухвати у коштац и са много већим изазовима. Програм постаје све разноврснији, повећава се и дужина емитовања.

Годину дана касније долази до увезивања свих студија и дописништава који су дјеловали на територији тадашње Српске БиХ. Информативна кућа Српска радио-телевизија увезује тадашњи студио у Бањој Луци, Бијељини, Требињу, као и дописништва у Приједору, Брчком, Добоју.

У том периоду, готово шест мјесеци, Српска радио-телевизија емитује и властити сателитски програм који припрема екипа у Палама и који се емитује за подручје Америке. Од тада готово свакодневно је примјетна експанзија овог гласила. Све до пред крај 1997. године, када Регулаторна агенција за комуникације због наводне програмске грешке затвара студио у Палама, који више не партиципира у заједничком програму.

Забрана траје до прољећа 1998, када се сви технички потенцијали Телевизије и Радија селе у Лукавицу, одакле се поново укључују у јединствен систем Српске радио телевизије, која убрзо мијења име у Радио-телевизија Републике Српске.

У то вријеме, група ентузијаста уз помоћ дијела општинског, градског и републичког руководства формира нову телевизију која носи име првог српског електронског гласила "Канал С".

Да би слика о функционисању медија из Пала била потпуна, треба рећи да су све вријеме од 1992. године до данас информације о овој градској општини захваљујући новинарима који су живјели у Палама одлазиле у цијели свијет, у Аустралију, Америку и све земље Европе. Посљедњих година Пале су имале дописнике Гласа српског, Вечерњих новости, Политике, Црногорских вијести, касније и Блица, Курира.

У Српској радио-телевизији (Канал С) радили су познати новинари (који су живјели или још увијек живе у Палама) – Милан Зорић, Ристо Ђого, Илија Гузина, Драган Божић, Душко Ољача, Милка Черемиџић, Марица Лаловић, Горан Михајловић, Бранко Брђанин, Ранко Поповић, Раде Симовић, Душко Деспотов, Милован Пандуревић, Драго Вуковић, Драган Тепавчевић, Огњен Тадић, Сњежана Лаловић, Зоран Жужа, Младен Крсмановић.