Писац и пјесник: Проза је jaко досадна ријеч

Разговарају пјесник и писац, у касно јесење послијеподне, о досадним поетским темама чија истинитост је тешко провјерљива, али јесте сазнатљива.

– Неко је рекао да је писац онај који хода по земљи, а пјесник је онај који лети изнад.

– Мишљења сам, ипак, да писац не треба и не може бити пописивач, па да крене, рецимо – са Камчатке – од дрвета до дрвета, пописујући сваки камичак, све руске цркве, видре и коње у степи; испита колико је остало Каспијског и чије је полуострво Крим на Црном мору; услика Тројанову таблу на Дунаву, преброји успут Цигане и саопшти то капији Паноније и Босне на Врбасу.

Треба би бити више као овај вјетар, за којег не знамо одакле долази, купећи морски ваздух, чини срећним птице селице, а онда пресуди првом јесењем лишћу и све то саопшти на нечијем лицу

– Неко је рекао да су пјесници и писци они, које занима безброј ствари "између Неба и Земље".

– Сваки писац је био пјесник, а онда је одрастао да буде писац, пјесници не одрастају на тај начин него брусе свој мач – оштрицу и сјај – па га касније користе све вјештије са све мање напора, али са већим учинком – сијеку и засљепљују као Сунце.

Али, хтио сам рећи, уз све остало, писац мора да буде сумануто вриједан и искрен према себи. Ако нема искрености према себи, нема ту ни праве прозе (мрска ријеч свим основцима – некако досадна) ни поезије с њом и у њој.

наставиће се…