Петар Кочић: С планине и испод планине

Збирка од 17 приповједака, међу којима су и најпознатија „Јаблан“ и вјероватно најбоља у његовом опусу – „Мрачајски прото“.

недеља, септембар 9, 2018 / 08:30

Ђурини записи

Ово је јасно Кочићево аутобиографско-канцеларијско сјећање. Приповјетка би се могла окарактерисати као поетизован новински чланак о анегдоти из народног живота.

Дошао Ђуро из Кола, мајстор и тежак, да му приповједач (рецимо Петар Кочић) напише запис. Непрестано се увлачи и никако да каже због чега је стигао.

Ту он окреће од тога да му „туби“ мајку каква је била млада, да се пази са његовијем оцем Јеросимом, и тако то. Упитао је за здравље свих, поменуо љетину, да је дојахао на ждребној кобили и да је приповједач главати господин, много учеван и паметан.

Тек потом говори да је дошао због записа и показује му оне које има. Једну му је написао десетар „ишћеран из царске службе“ у којем је само наштампано: „Висока земаљска влада наименовала је…“

Има ту доста оне народне здраве комике коју ће у 20. вијеку беспоштедно експлоатисати Бранко Ћопић.

Десетар је Ђуру заклео да не казује како му је он написао запис, али га приповједач приморава на признање тиме што тврди да ће он то све видјети у књизи „Рожданику“. У њој се, наиме, види кад се ко родио, како ће живјети и кад ће умријети. При том он посеже за „Босанском вилом“, што сељакову вјеру чини далеко бједнијом и ситуацију комичнијом.

Други запис му је писао „учитељ“ Аркадије. Неки пробисвјет из Срема, који се вуче љети по неписменим крајевима и уз добро јело наплаћује двије форинте за запис.

Ситуације се разрјешава крајње политички коректно, јер приповједач уз оца Јеросима жени Ђуру за Ђурђију, на коју Ђуро и сумња да је бацила урок на њ.

Кочић користи често наводнике у смислу условности, али је најбољи дио ове приповјетке у његовом сублимираном крају. Ђурђа се нећкала „као и свака удовица“, али је попустила и отпила из Ђурине плоске. Узеће се кроз недељу дана.

На младу недељу дошли су на збор и сада Кочић описује Ђурђијине поступке, у истој реченици три пута понављајући „као и свака млада“. То обичајно бајачки ритмично затрпавање фразом, а у оквиру исте реченице, јесте оно што обрадује и изненади у овој приповјеци.

Јаблан

Занимљиво ми је да сам се у тренуцима сјећао и могао да наставим неке дијелове прочитане још у дјетињству.

У односу на Ђурин запис, ово је јасно патриотски симболична и природољубива приповјетка. Прича је далеко боља, како по композицији и језику, тако и по теми.

Дијелови приповјетке који су су дијалошки отишли исувише у дигресију, коригује ка главном току употребом простих реченица у свршеном облику, односно премошћује дуготрајније и захтјевније прелазе у радњи.

Пољубише се.

Јаблан поједе.

Изведоше их.

Напета и набијена атмосфера дивље природе је описана тако да нема мјеста сумњи да није доживљена. Надојена проиваустроугарском симболиком, ова је прича таква да је узбуђење и мржња према окупатору толико надахнуће, да поређења и аутентично забиљежене ситуације из сеоског живота, једва у свом квалитету задржавају основну мисао, која би се продерала иза тог напухнутог једра, као нецензурисан политички став.

За издвојити су дијелови са Лујиним тепањем, љубљењем бака након тобожњег (ђојастог) плакања, као и мјерењем штапа педљем, гдје су наизмјенични педљи за надбадање и против њега. Као кад се откидају листови воли ме – не воли ме биљке, или латица било којег цвијета.

Јабо и Рудоња се боли на Преображење, које је уједно и царски дан. Село спава: „мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји уљуља“.

Гроб слатке душе

У форми сказа, ово Кочићу приповједа Душан. Извјесни.

Слично као и Ђурин запис. О чичи Мији којег је спахија и аустријски суд отјерао са старевине јер је остао без дјеце и није могао обрађивати земљу.

На његову земљу населише неког Личанина, којег он зове Швабурина. Чича је био добар и све звао „слатка душо“. Село му је помагало, а он је заузврат казивао кад су који свеци, да ли се смије или не радити, купао мртваце и бдио с њима до укопа. Због тога га није волио поп.

Сељаке је мирио и није им дао да иду у суд јер, „нема правде, наша је правда на Косову покопана“. Због тога га није волио кнез.

Кад му је унук Стојан поодрастао, а умрла му мати, вратили су га Мији. Он је безуспјешно покушавао да врати земљу и кад више нигдје није могао, кренуо је у варош да прода краву и иде у Беч.

На путу их затече мећава и изгибоше и он и дијете.

Овдје је очигледно да је у питању нека врста комбинације приповјести већ виђених у Јауцима са Змијања, односно Вуковог гаја и Кроз мећаву.

Мргуда

Мати јој волила лутати по селу, а и она је слатке крви. Умије жалостиво пјевати „Мој се драги на војску опрема“, да свака жена са дораслим сином за војску мора заплакати. Њен опис је дат кроз одлазак на перило, гдје се она мало разголити да би се видјела њена „једра, набрекла љепота“.

Ту долази до изражаја сказ, јер је прилично немотивисано приповједач узвикује: Погледајте само како је кршна и наочита! И Кочић користи термин снага, на начин као и Иво Ћипико.

На овом извору је среће Мика, њен драги. Она га толико силно воли да пореже руку, како би му то и доказала, јер је „у крви душа“, а он јој душу тражи. Ту је он мало хвата за сисе, а она се отима. Послије бјежи од њега, бојећи се свијета који њу, вузлаву и слатке крви, непрестано проклиње и олајава.

Мика приспије за војску и то је крај активне приповијести. Кочић потом још једном уз опис њене постеље даје онај ритуални и бајачки дио понављања, једног дужег списка „испод сламног покривача мирише босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи“, који даје један за другим, у распону од само неколико реченица. На овај начин покушава да појача ту страну описа (мирисну и симболику увелих ђулића) њене постеље, у којој чека драгог и стреса се од грешних мисли које не жели. Заклиње му се на вјерност, макар прошена за царева сина, и плачући заспива.

Ми, послије, посредством неутралног приповједача који само минималним интервенцијама надзире дијалог сељака гњевних и заплашених лошим родом усљед града („трећи пут од укопације“), дознајемо да се Мргуда објесила.

Неки је куну, али је стари Чочорика (лик такође из Јаука са Змијања) узима у заштиту и казује да је крв занијела да згријеши и учи дјецу да је не куну, него да кажу: Бог да јој душу прости.

Сад, једини наговјештај гријеха, код касније евентуалне Микине смрти или одбијања, дат је у реченици: „На згради шкринуше врата, за планине зађе мјесец, вјетар утоли и све се утиша.“.

У пасусу пред „деус екс махина“ дијалог сељака, опис је хујања ријеке, у којем би се могла наслутити персонификација коитуса: „као да неко шапће“; „тешко дише ледена, јесенска ноћ“.

Код Марканова точка

Још један од романтичарски преживјелих излива, потпуно ван европског контекста. Зато што је и српска Босна била ван њега.

Слаткасто Кочићево удивљење природом, завршава и почиње ову причицу. У њој је модерно што никакве радње нема. Опуцао је једном на зеца, разбудио природу, па потом сјео код М.Т. и слуша шта људи причају.

Жале се на десетара (појављује се и Лујо у тој реченици). Затим је ту момчић од 15-16 година, пун брига. Приповједач га пита како, кад је дијете? Он му одговара да му је брат у војсци у Грацу, отац му је недавно умро, а мати му је саката. Тако је сва кућа пала на њега, а он има само двије сестре.

Сједе крај гињеничких гробова из времена турског суда и приповједач у тој слици пита: Кад ћемо ми, мали, судити? Он уздише и присјећа се Косова.

Занимљив детаљ је да приповједач мрзи њемачку одјећу „ал’ такав је адет“.

У најпротекционистичкијем смислу, ово би могао бити неки експресионизам у зачетку.

Јелике и оморике

Потпуна минијатура, која би могла бити и пјесма у прози.

Романтичарско удивљење природом, а затим почиње дио са персонификацијом јелика и оморика, гдје су њихове бодље „сузе следењеле“, а зелена боја жеља за прољећем које неће доћи.

Плачу, а нико их не чује. Сви заједно.

У магли

Кад је магла, он се сневесели. Јер му је живот магловит. Тада му наврати његова Циганка и говори му нешто о томе, да се никада неће вратити у отаџбину, која га је презрела и немилостиво одгурнула. Нека је поведе са собом.

Циганка је весела, у загрљају га пале њене груди, али је он још толико мрачан. На сваки њен срећан узвик и реченицу, он одговара таквим гдје је срећи додато НЕ.

На крају она проплаче, свјесна магле, а он заврши приповјетку истовјетно мрачним тоновима и дивовском снагом је привије на груди.

(Овдје, осим у образовном смислу, нема никакве сврхе додавати чињеницу да је Петар Кочић од стране тадашњег Високог представника у окупираној БиХ, протјеран у Србију, гдје је свршио школе, а можда и нашао Циганку. Стварну или не, небитно је. Позитивистичка и психоаналитичка књижевна критика, не смара само писце као ја, већ и све оне који воле умјетност као такву).

Кроз маглу

Каже има бољка од које ненадано оболи женско чељаде кад је у пуној снази. „Што ‘но се каже: п р о в и ч е. Тако он иде кроз маглу и среће Марушку чији је Лако отјеран у војску, а она испрошена за старог човјека.

Прије ће допустити да је вуци истргају (на овом мјесту Кочић понавља, додуше мало измијењено, ону своју ритуалну набрајалицу, него да пође за њега.

Нестаје у магли.

Кроз свјетлост

Ова пјесмаста приповјетка би требала бити потпуно контраст првој. Осим што је скривен у приповједачу свезналом, а не изјављен у првом лицу.

Младић јаше коњем ка хану гдје га очекује Вида. Спопада је сањиву, љуби је уплакану, гризе, а све около говори: прољеће, прољеће.

Мрачајски прото

Вјероватно убједљиво највјештије исприповједана прича Петра Кочића.

Из више углова је сагледан лик. Прво син попа Јове, Стевица, невољно пристајући да приповједача води у Мрачај, приповједа оно што о проти зна. Мрзи. Никог не воли и сваку жену зове Ђурђијом.

Лик је више него интересантан. Воли једино свог алавог коња и од родбине има једног пса.

Тренутак када приповједач преузима улогу описивача, Мрачајски прота је најупечатљивији. Вирећи он види ту подбулу, замашћену и унезвијерену прилику. Ванредан опис растрзаности је дио са цигаретама које пуши само пар димова, а онда је угаси међу десетак истих таквих. Хода и прича сам са собом.

Кад му се јави, настаје узбуна. Прота прво одлази убија пса који није залајао, а затим се обраћа ка алармном систему начињеном од више десетина вјешто повезаних звона, која су овај пут остала нијема. Обиђе коња и истепа му се, а тек онда сједне.

Исприча им причу о Ђурђији и Џиби, које је, када их је ухватио у договору да му раде о глави, затворио у кућу и споља ложену пећ натрпао љутом паприком. Веома узбуђен док препричава њихове молбе, као најбитнији трен у животу, одједном се смирује и хладно одвраћа да их је пустио онесвијешћене и свршио вечерњу, закључао кућу и легао спавати.

Расплет долази са ноћу. Прото узима пушку и паше нож, говорећи им да траже негдје конака.

Јајце

Минијатура минијатуре. Ово није прича, већ продужена експресија, изазвана оним што што некада престони град босанске славе јесте био.

Сад и кад сједи крај водопада на Пливи, крај њег се осјећа на „влагу, гњило и спарено људско месо“.

Са многим атрибутима у реченици и набрајањима, личи веома на оно што ће касније књижевни теоретичари називати „медитативном прозом“.

Пјесма младости

Сви људи, мислим на ове из Кочићевог времена, били су склони уводним описима, којима би дочарали атмосферу у којој се рађа прва мисао битна за причу.

У овој причи је други пасус изванредан опис вјетра и кише, за који, по мо мишљењу, данас више нема интереса. Треба заспати и задубити се у сваку реченицу, након чега би заиста искрсло то озрачје. За то данас нема времена.

Тако би се књижевност у основи могла сврстати у онај калуп који захтјева јаку иницијалну капислу приче, са маркантним мислима и догађајима погодним за регистровање брзином потпуног читања, те пар метафоричних поређења која пробијају употребу.

Ова прича је сказ који неко управља приповједачу или нама и у којем описује визију у којој тог кишног дана чује цику кола и жалостиву пјесму, да би када се кола приближе и са њих скочи, персонификована у младу дјевојку којој груди почињу да сахну – његова младост.

Рукују се, она се представи и потом утоне у смрт. Њему у крилу.

Зулум Симеуна Ђака

Од ове приповјетке почиње и до Јазавца иду доживљаји Симеуна Ђака (Симеун Пејић, рудар, ђак од намастира Гомјенице). За све њих је карактеристично да су испричане у сказу, који уводи, али сасвим кратко завршава приповједач.

Оне, и данас, спадају у приповјетке које би биле мало комерцијалније. Ако је било писмених у Кочићево вријеме ван у његов вакат падавичара и хипстера. Поготово у односу на трилогију Кроз маглу, У магли, Кроз свјетлост.

Све приповјести се дешавају уз ракијски котао покрај Гомјенице, гдје Симеун кити своју причу до више него хиперболичних размјера. Свако његово јунаштво се десило „неђељу након укопације“, што исту чини веома пребукираном седмицом.

У Зулуму је тај прелаз власти искориштен да Симеун оде у Бронзани Мајдан преобучен у „каурску кабаницу и швапску шкрљачину“, те тако превари Турке да је њемачки генерал.

Интересантан је детаљ да муслимане зову Крајишницима, те да „покојни отац Партенија“ узима пушку и пуца на једног који се жедан одвојио и пошао да се напије код Горњих млинова. Погоди га у сред чела, „а Симеун узме пушку и у исто мјесто…“.

Ово је карактер свих његових лагарија, као и појава да живог човјека прогласи мртвим, али и обратно.

Углавном, оде у Мајдан (убивши прије два Циганина јер су га познали), „убије“ Шаћира Пулца, јер су сви они зулумћари осим „честитије и паметније Ђинића“. С тим, што је Шаћир жив човјек.

Прошета се, накупи зулума (још се од тог дувани), представи им се и ободе коња.

Истинити зулум Симеуна Ђака

Симеун погађа граде ракији, а затим га зове отац Сопронија. Ово је једина прича у серији коју није исприповједио он, већ котлар Мићан. О томе како је Партенији и Симеуну нестало ракије, јер је свугдје шљива слабо родила.

Једино код Брадаре има, али овај не да. Тако се договоре да Симеун као гони Партенију да га убије, а овај ће уточиште код Брадаре потражити. Симеун припуца на Партенију, дође до Брадаре и малтретира га обилажењем око котла девет пута.

Затим пију, па му се Симеун извини и пита има ли Партеније…

Мејдан Симеуна Ђака

Симеун, колико може попити, питају се. Чује се и силази он. Почне им причу о неђељи иза укопације, кад је дошао глас да Турци Крајишници иду на Бању Луку.

Наките се ракијом и окупе војску да брани манастир, па се сретну са војском Давида Штрпца. Затим Симеун сретне Асан-бега Чеку, те са њим дијели мегдан, приморавајући га да сјаше и узјаше, док му крв није на уши, очи и нос пошла; те срце препукло.

Из староставне књиге Симеуна Ђака

То је, као, нека књига коју има Симеун. Све она зна шта ће бити. (Слично Рожданику из Ђуриних записа, са почетка ове збирке).

Овдје је одломак који се бави аустроугарском окупацијом. Представљајући сликовито ту политичку ситуацијију, кроз језик какав влада у књигама старозавјетних пророка, али, дакако, са неприпадајућом комиком у терминима.

Ићинђи хоће да сиђе са пријестола, али му запне „ћурчина за златан ексер“, а Биринђи не може да се усједне јер му је Ићинђи стао на „подрпану лисичију ћурчину“.

Алегорија је потпуно јасна, јер ће против тих црних људи у бијелој кожи, од отпаднога Рима земљу бранити аршинџије и рачунџије. Народ ће их прво слиједити, али ће их на пола оставити. Затим ће се „након млого година иза тога, јавиће се нови људи и прави синови овог сербског отечества“, на њиховим крвавим барјацима ће писати Трећина и Десетина.

Ићинђи и Биринђи ће се срушити у бездан, а из њега ће изаћи Мрко Унуче Црнога Бега и завладати.

Ракијо мајко

Мићан котлар прича о ракији као гуги људској, а Симеун Ђак се мијеша и брани му.

По првој неђељи по укопацији овце намастирске се заметиљавиле и помрле Аустро-угарска није дала да се иде и просјачи. Још није успостављена власт. Опет се Симеун преруши и иде аустроугарском капетану у Кадиној Води на бурунтију.

Ова прича је далеко дужа од свих у збирци и по опширности подсјећа на епске приповјести попут Женидба цара Душана.

Капетан нађе да је симеун заслужан и да му треба дати орден, али он неће у страху од католичења. Пију и све је у маниру како ракија помаже боље од пушке.

Партенија сакупља, уз Белемезаи Шошљагу, војску која удара на табор, мислећи да је Симеун мртав. Познају се, врате и пију са капетаном, а затим им он да бурунтију са којом обиђу крајуину, гдје им уз описе пријема код појединих попова, сеоски дародавци (неки и именовани) дајуприкоге који до хиљаде оваца нарасту.

Све је препуно комике и јмного нескривеније Петар Кочић инсистира на православљу, српству и мржњи према Аустроугарској, те „укопацији“ за коју је криво седам царевина уз Србију и Црну Гору.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *