Паралела КиМ и Крим: Шта је заиста рекао Путин

У јучерашњем говору поводом повратка Крима и Севастопоља у Русију, руски председник Владимир Путин споменуо је и Косово, и бомбардовање СР Југославије. Пише Небојша Малић Неки медији су већ парафразирали Путина како је „Крим исто што и Косово“ – тј. претворили руски чин у подршку „неовисној републици“ Тачистан. И то не први пут. Али шта […]

четвртак, март 20, 2014 / 08:40

У јучерашњем говору поводом повратка Крима и Севастопоља у Русију, руски председник Владимир Путин споменуо је и Косово, и бомбардовање СР Југославије.

Пише Небојша Малић

Неки медији су већ парафразирали Путина како је „Крим исто што и Косово“ – тј. претворили руски чин у подршку „неовисној републици“ Тачистан. И то не први пут. Али шта је руски председник стварно рекао?

Цео говор су данас у српском преводу пренели Факти; издвајам релевантне одломке:

…кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије за легитимно. При том су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни суд ОУН се на основу тачке 2, члана 1. Повеље ОУН сагласио са тиме и својом одлуком од 22. јула 2010. године указао на следеће.

Наводим дослован цитат: „Никаква генерална забрана на једнострано проглашење независности не произлази из праксе Савета безбедности” – и даље: „Међународно право не садржи никакву забрану која би се применила на проглашење независности”. Овде је, што се каже, све крајње јасно.

Не волим да се користим цитатима, али ипак не могу да се уздржим да не наведем део још једног званичног документа, овога пута из Писаног меморандума САД од 17. априла 2009. године који је био представљен поменутом Међународном суду у време процеса о Косову. Опет цитирам: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”. Крај цитата.

Сами су то писали, трубили о томе по селом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и кримским Татарима на Криму. Опет се намеће питање, зашто?

Из Сједињених Држава и Европе слушамо да је Косово тобоже неки посебни случај. У чему се то, по мишљењу наших колега, састоји његова посебност?

Испоставља се да је током конфликта на Косову било много људских жртава. А шта је то – правни аргумент, шта ли?

У одлуци Међународног суда тим поводом се уопште ништа не говори. Знате, ово чак више нису ни двоструки стандарди. Ово је неки зачуђујући примитивни и праволинијски цинизам.

Не сме се тако грубо све користити искључиво у свом интересу, па један те исти предмет данас називати белим, а сутра – црним…

Путин се овде не позива на стварање „Косовистана“ агресијом, војном окупацијом и кршењем резолуције УН – став Русије је и даље да је „косовијанска“ тзв. независност повреда међународног права – већ на одлуку МСП из 2010, коју су изнудили Американци, да проглашење независности само по себи није противзаконито. У случају Косова, шиптарске привремене институције самоуправе нису имале право да крше Резолуцију 1244, јер је њихов легитимитет био заснован искључиво на њој.

Не верујете? Послушајте како је, пар минута касније, Путин говорио о нападу на СРЈ 1999:

Наши западни партнери на челу са САД у својој практичној политици највише воле да се руководе не међународним правом, него правом моћнога. (ваљда „правом јачег“)

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Они делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо, примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”. А да би агресији обезбедили привид законитости – прогуравају неопходне резолуције кроз међународне организације, а ако им то из неког разлога не пође за руком – потпуно игноришу и Савет безбедности УН и Уједињене Нације у целини.

Тако је било у Југославији, то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, сам својим очима нисам веровао, али су крајем 20. века по једној од европских престоница – по Београду – током неколико недеља наношени ракетно-бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је постојала Резолуција Савета безбедности УН о том питању, која је дозволила такво деловање? Ни случајно.

Дакле, агресија НАТО из 1999 је била апсолутно противправна, па самим тим и стварање „Косовије“ силом и преваром нема основу у закону. Јесте непријатно, у одсуству бољег израза, што В. В. Путин уопште „уважава“ Шиптаре, чије се вишевековно понашање на Косову и Метохији може описати једино као геноцидна колонизација. Али да се из тога извлачи закључак да он одобрава то што се на Косову десило, како би имао оправдање за Крим, не стоји.

У ствари, једина спорна теза овде је да је косовска ситуација била „апсолутно аналогна кримској“. Тзв. независност Косова проглашена је после скоро девет година оружане окупације НАТО и етничког чишћења Срба, чему је претходила противправна агресија 1999. Ништа од тога се није десило на Криму.

Међутим, из Путиновог говора – како из овде наведених делова који се односе на Југославију, тако и остатка излагања – јасно се види да он не сматра насилно одвајање Косова од Србије легитимним, већ управо супротно, повратком Крима и Севастопоља у Русију даје наду жртвама „америчког мира“ деведесетих, заробљеним у границама које су једина тековина комунизма призната на Западу.



0 КОМЕНТАРА

  1. Kosovo i Metohija su kao i Bosna i Hercegovina vekovna srpska zemlja, i na nju srbi imaju istorijsko pravo, isto tako Ukrajina je vekovna ruska zemlja Kijevska Rusija.
    Potpuno je apsurdno praviti paralelu Kosovo – Krim.
    Krim je oduvek bio u sastavu republike Rusije u SSSR, dok Hruščov u SSSR nije pripojio Ukrajini.

  2. Фелдцојгмајстер (генерал-потпуковник) Поћорек

    Сарајево 28. 5. 1913. године

    Ваша екселенцијо,

    Писмо од 22. овог месеца на коме Вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.

    Потпуно се слажем са мишљењем Ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.

    Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.

    Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што је по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила са монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској. Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком, ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полуинтелигенцију од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, који на антидинастичкој основи.

    По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.

    Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се уосталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада са Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.

    Та гледишта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму Ваше екселенције, које се односе на „облигатно кметско откупљивање“, рекао, да се изношење тога питања мора за сада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране Ваше екселенцијем у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за „облигатно кметско откупљивање“, чим би се спољашња криза дефинитивно изравнала. Али док се то изравнавање само „одгађа“, морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.

    Не бих се могао сложити ни са „стварањем једнога филозофскога и правног факултета“ у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на униформирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.

    Остале програмне тачке Ваше екселенције, тј. „суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама“, „уређење језичкога питања“, „попуњавање виших чиновничких места домаћима“, „развитак Балканскога института“ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се притом морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.

    О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се притом водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.

    Тражени од Ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да бих рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост.

    Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада неспоменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.

    С одличним поштовањем

    Вашој екселенцији

    Најоданији
    Поћорек ФЦМ

Оставите одговор