Пантелизација: Видара, Жигара и кумара Станкела

Они се множе ако епидемија. Профили српских фудбалера, ћирилични статуси без једначења по звучности, слова Ј, београдски сленг и пољупци сви величине неке земље. Почело је са Пантелом. И почело је на Вукајлији. Незнани јунак је патентирао поменути стил говора, шатрологију, и препричавање "живота" репрезентативаца Србије. Из угла Марка Пантелића, најнеефикаснијег нападача. Потом се појавио […]

субота, децембар 17, 2011 / 08:18

Они се множе ако епидемија. Профили српских фудбалера, ћирилични статуси без једначења по звучности, слова Ј, београдски сленг и пољупци сви величине неке земље.

Почело је са Пантелом. И почело је на Вукајлији. Незнани јунак је патентирао поменути стил говора, шатрологију, и препричавање "живота" репрезентативаца Србије. Из угла Марка Пантелића, најнеефикаснијег нападача.

Потом се појавио твитер налог, али је све помрачио фејсбук фанпејџ.

Сигурно да ће да се шибају медии са давањем епитета изпред мог имена,али ние Пантели циљ за медииским експонирањем,циљ је Пантели да дае голове и да игра фудбал.

Кацмо гледали Жигара и ја великог брата начи гледам љомбера Немеша како плоди Мариану методом згуза кажем ја Жигари "Гледаи Жигатаре како се то не ради ние зонфић да бичарка спава док је плодиш" а Жигара клима главом потврдно и записуе мудре мисли плодитења расног у облику мене.

Сацам звао Видару реко има на те веу сериа о теби рањени орао а кумара патос

За Пантелу је чуо и читао, и сам Пантела – Марко Пантелић, фудбалер грчког Олимпијакоса. Недавно је изјавио да му не смета. Ние Пантела зла душа.

Његови статуси опчинили су "фенове верне" који су почели да причају као он, и да га зову боготац. Потом се почињу ројити нови профили, све помињаних фудбалских колега.

Vidara:sag me zvao Pantela,kae ima na те веу сериа o meni ranjeni orao,a Runi patos..

Zigara: Sjedimo mi u Kovilovu(inace nase drugo mesto koje najvolimo) i sedimo i gledamo neku utakmicu engleske lige na plazmi(inace ja preferima od plazmi samo LCD) .I sad PAntela nesto objasnjava kako bi on voleo da se isproba gore,kad nailazi cistacica i govori:"Ti Pantela da si rodjen u Engleskoj ,zvao bi se Skot".A u Kovilovu muk !

Zigara: Ovo pisem sa Ifona novijeg izuma Dzobsa…a kad sam ja piso cirilicom malo ko je piso!

Станкела: Ставио Станкела купус да се кисели !

Кежмара: начи овим путем оћу поздравим ортаке из худа начи из земуна брате, на се одакле је кежмара, мислим на вас памти кежмара тренутке типа животне кацам чадио с ортацима из клана, али није кежмара накроман, спортиста у души само волео кежмара мало да му га да по релаксу воли кежмара тај трипић! зић браћо моа

Станкела: Шо ме сви питају за дерби? Неам појма ша се десило, нисам гледо, претако сам купус..

Видара: Јутроус у моум роднуом Ужицуо,тати сам послао сто еврова за трошак,а Касалица неверуе,Србио маико фалиш ми

Михара: Волео би Михара да пусти косицу као Златара,мој пулен носати…Али немогу,начи,имам залиске ове са стране…

Михара: И мој носати пулен се придружио друштвеној мрежи Фајзбук! Начи саћу га зовем да ми исече тепсију бурека,фазон…

Михара: Бог на небу Златара у офсајду типа милиметар подтипа због носа!

Карлеушара: Баш је добро бити јааааа… Што би рекла моја Јецика… Биг зоп за моје фенове! кисско

Карлеушара: Да је Дуленце бити лако, Дуленце би био свако!!! Кисско

Карлеушара: Начи,нема ништа од Севиље,нећу да играм тамо иако ме претискају… кисско фор фениће… Ди Кеј

Манија прелази и на ликове који не трчкарају по терену типа зеленом:

Караџа: Суспендовао Маракану. Имал ко јачи?!?!?!

Жонпи: био жонпи мало на златибору да се мало опусти убише ове славе а на слави мора мало да се цирне зна жонпи србске обичаје
зато само бијо отишо горе да се мало одморим кад оно џеј радманановски и ненад милијаш!
следеће чега се сећам је инфузија у ужицу.

Караџа: Још једно најрегуларније коло у Јелен Лиги!

Караџа: Да и ви имате чаробни шешир као Ја и ви би погађали мечеве квоте 30

Караџа: Морам да признам да смо одиграли сјајан меч изузев два (прерано и прекасно) примљена гола! Хвала још једном свима који Ме подржавају, тек смо на пола пута стварања јаке Ре презентације!

Аца Трачара: Ускоро подаци о стану Ивице Олића у Београду,о којем сам причао док је ишао узбудљив напад.

Аца трачара: Овако:
Стан има 200 квадрата
Има шпијунку
рачун за струју износи 5000 динара
за воду 3859
а остало око 29364
Олић крије кључ испод отирача или га метне у цвеће

Аца Трачара: Мое срце е пуно…Неваља Видић је испао са своим геј клубом!Кад нећеш за Србиу да играш,сад играј у Лизи Европе!


pantela pantelizacija otkriveno mesto gdje zivi pantela kumara stankela zigara vidara kolara zonpi aca tracara



0 КОМЕНТАРА

  1. :D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D

    Каце сад нисам загрцо од смеја… Нећу никад…
    Срби су,али заиста „квасац историје“, и расадник „будала“!B-)

    Ко ово није до сада прочитао… нека одвоји пар минута_____________________________________________________________________________________

    ПИШЕ
    ОСКАР ФРАЈЗИНГЕР, ПОСЛАНИК
    У ПАРЛАМЕНТУ ШВАЈЦАРСКЕ

    Ако
    би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за
    човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него
    на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци
    храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се
    ослободио. Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први
    прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије,
    који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме
    прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на
    свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се
    људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за
    потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа
    отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења
    књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан
    узјамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што
    никад неће бити.

    МЕЛАНХОЛИЈА
    И ПРЕТРПАНОСТ.

    Тако
    сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који
    је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам
    Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу
    Сава и Дунав и затечен обишао војни музеј где
    су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде
    отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у
    невероватном зоолошком врту који краси ободе тврђаве. У очима животиња
    пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних
    жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је
    кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као
    да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно
    људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет
    Атлас. Истражујући дубље, открио сам узрок те меланхолије. То је осећај
    оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају
    убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби
    која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама
    које још носе ожиљке рата са НАТО пактом, али нарочито многобројним зградама
    начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену,
    самом себи. Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан.
    Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено,
    ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за
    бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби
    у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за
    освајањем. Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом
    малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним
    поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер
    моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

    УХРАЊЕНИ
    РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ.

    Окрутни
    векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока.
    Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима
    јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни
    постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све
    чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ:
    испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин
    затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се
    чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој
    прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито
    над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се
    изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит,
    тако леп и узалудан, да постаје узвишен. Волим овај народ јер се опире
    свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима
    људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе,
    истрајавају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина
    слободне воље, племенитости узалудног. Ако би Србија сутра морала да
    приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се
    изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама,
    где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука
    ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио. Србија је
    одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа
    живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада
    најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али, донекле је свестан да оно што
    га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени
    осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска
    унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском
    подршком Центалне европске банке, уређен тако зато што су Немци пожелели
    да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија
    прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто,
    ступила би у један стерилан, финкционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у
    којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би,
    сем територије, изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

  2. „Волим овај народ јер се опире
    свету, коби, времену које протиче, самом себи.“

    „На крају сам провео неколико сати у
    невероватном зоолошком врту који краси ободе тврђаве. У очима животиња
    пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних
    жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом.“

    Како само странци добро идентификују особине нашег народа да сам сваки пут задивљен. Наше поднебље је такво да постоје многе препреке као филтар квалитету као нигдје на свијету. Ипак иако су те препреке привидно превелике, они који нађу воље да их прескоче постају најбољи на свијету, јер те препреке су код других мање и немају ону највећу личну димензију као код нас која се очитује у отпору свему у чему нисмо и сами типа „нека и комшији цркне крава“

Оставите одговор