Пад Крајине: Србија се ниже и не може сагети

Колико документарац емитован синоћ на РТС нема ни знања, ни жеље, ни свијести о потреби неке озбиљније анализе, најбоље показује безобразна чињеница да карта на којој се приказују границе РСК из 1995., има убиљежене и границе РС какве она никада није имала. Па ни данас. Пише: Огњен Савић Синоћ на Другом програму РТС је приказан […]

среда, август 5, 2009 / 14:56

Колико документарац емитован синоћ на РТС нема ни знања, ни жеље, ни свијести о потреби неке озбиљније анализе, најбоље показује безобразна чињеница да карта на којој се приказују границе РСК из 1995., има убиљежене и границе РС какве она никада није имала. Па ни данас.

Пише: Огњен Савић

Синоћ на Другом програму РТС је приказан филм о хрватском злочину над српским народом у Крајини. Као да није довољно што у РС донедавно нисмо смјели говорити о сопственој (новијој) историји, него смо 2009. године принуђени гледати још један београдски урадак на тему рата. Треба ли рећи да, нажалост, још ништа није направљено у Бањој Луци, што би било кадро да продукцијски парира тој среброљубачкој и неморалној слици каква стиже из Београда.

Сасвим нетипично за продукцијску кућу "Време филм" (аудиовизуелни изданак недељника Време), за наслов филма се користи термин "пад", мада би у односу на програмску политику ове куће у рату и након њега – било сасвим легитимно очекивати наслов "Ослобођење Крајине". И то без грешке за период у августу 1995. године, када су САД и ЕУ, уз помоћ злочинца Фрање Туђмана, етнички очистили западни дио Републике Српске Крајине.

Друга ствар која је занимљива, јесте да се у овој копродукцији са Радио-телевизијом Србије, коју потписује Филип Шварм, опет сасвим нетипично, продукција одлучила за кориштење ћириличног писма. Вјероватно како би на тај начин што боље камуфлирала увријежена уређивачка политика овог листа и његових најпроминентнијих личности, те била што пријемчивија избјеглом српском становништву Крајине и свим оним грађанима Србије, који су још увијек задржали здрав разум.

У најави овог филма се каже: "Документарни филм "Пад крајине" бави се скривеним и до сада недовољно објашњеним политичким и дипломатским играма које су у аугусту 1995. године довеле до пада Републике Српске Крајине и страдања великог броја људи." И ту нема ништа спорно. Филм се заиста тиме бави.

Кад порастем бићу шпијун

У Србији не постоји готово ни један озбиљан документарни филм, који третира страдање српског народа западно од Дрине. Наравно, постоје скупи и озбиљно рекламирани филмови који се баве ратом, али они су готово искључиво једностране и наручене визије, плаћене од стране фондација као што је Сорошева и углавном емитовани на Б92.

У најави филма се још каже: "Аутори филма, између осталог, покушавају да понуде одговоре и на питања – јесу ли Фрањо Туђман и Слободан Милошевић један другоме били "најбољи непријатељи" и ко је људским животима и територијама трговао за гориво, новац или цигарете, да ли би страдање и егзодус стотина хиљада људи били избегнути да је руководство Срба из Крајине прихватило план З-4 или би само «Олуја» уместо у августу стигла у новембру."

И то је отприлике све што њих занима. Овом документарцу не треба спорити његову аутентичност или чињеничност, јер се углавном састоји од изјава актера ове трагедије, повезаних несхватљиво самопонижавајућим коментарима "из офа". Који су, истини за вољу, веома проблематични.

Оно што је посебно одвратно у овом, и већини остварења из Београда која се ратом баве, јесте да је у питању конструкција инспирисана поетиком Џемса Бонда и других шпијунских филмова. Заинтересована искључиво за сочне детаље из личних односа некад кључних играча пост-СФРЈ политичке сцене, а и ту само оне, који могу наићи на разумијевање и употребну вриједност у Београду.

Главне политичко-идеолошке поставке су већ пресуђене, и то наравно на штету свих потеза српског руководства, гдје се план З-4 представља као лајтмотив посвемашње глупости истог тог вођства, односно светионик наде који је тада још наглашенијом глупошћу успио пропасти. Коментатор "из офа" ту глупост и бахатост сасвим мирно квалификује као чињеницу, али је ту најмање битно колико је заправо у праву.

Картографи-аматери

Колико овај филм нема ни знања, ни жеље, ни свијести о потреби неке озбиљније анализе и процјене ситуације која излази изван оквира естрадног, односно београдског чаршијског трача; најбоље показује безобразна чињеница да од почетка до краја филма, карта на којој се приказуј границе РС Крајине, има и границе Републике Српске – какве она никада није имала.

Карта коју аутор Филип Шварм поставља као земљовид из времена постојања РСК, заправо је тачна карта РСК из 1995. године, док је "велики познавалац" прилика у западним српским територијама Републику Српску у љето 1995. године; нацртао у некој комбинацији граница договорених тек у новембру 1995. године и оних које је стварно имала до јула 1995.

Стиче се дојам да су "аналитични и обавијештени" аутори овог документарца, узели данашњу карту РС, те по сопственом нахођењу доцртали границу у предјелу Високе Крајине, већ онако како су они претпостављали да би могла изгледати. Чисто да се скарабуџи нека копнена веза, онако офрље, јер ни РС не би била битна, да нас не доводи до Милошевића.

Дакле, ту је РС још 1995. године са усјецима код Јајца и Бихаћа, без пола Озрена, са издвојеном општином Оџак, без Сарајева и одсјеченим коридором за Горажде. Како та граница нема благе везе ни са једном која је постојала у току рата, а поготово та доцртана никада није постојала, то показује ниво безочног безобразлука ка и спремности да се петља у послове о којима се заправо нема појма.

Тај ниво несвијести о сопственој жалости, те недораслости да се бави овако кључним темама као што је окупација РСК од стране јединица Фрање Туђмана, тешко се може наћи негдје осим у Београду. А тако добро плаћеног за дилентатизам – нигдје!

Творци овог документарца или нису били свјесни да је РС некада имала другачије границе, или нису били заинтересовани да ту карту траже уз ову коју су већ имали; тек очигледно је да су мислили како нико тај "детаљ" неће ни примјетити.

У Србији вјероватно и није.

Једини циљ: Свалити сву кривицу на Милошевића

Ова картографска чињеница, у старту дисквалификује аутора и његове сараднике, по било којој могућности да њихово тежиште приче, избор саговорника, питања која су им постављали, а поготово закључци и коментари – може имати икакве везе са стварном сликом. Као да није довољно крви проливено око тих граница, па они узимају себи за право да их сами доцртавају.

Њима је много битније да прикажу Легију како стоји уз руководство РСК; или Оливера Мандића и Жељка Ражнатовића – Аркана, како прозивају оне које су избјегли у Београд; него да се више позабави подацима да је просјечна старост у неким четама Војске РСК била 56 година, зашто није било хране, нафте и људства; те гдје се ту огледала помоћ Слободана Милошевића?

Обилан новац којим су из иностранства финансирани овакви "стручњаци", изњедрили су друштвенополитичку елиту (и код нас, а посебно у Србији), која сасвим нормално у својим урацима користи термине "српска страна", без икакве примисли да та страна може бити "наша".

У "Паду Крајине" Хрвоје Шаринић за Милана Бабића може рећи да је био "задојен једним слијепим национализмом", истовремено сједећи ту као шпијунски емисар изузетно толерантног и фашизму ненаклоњеног Фрање Туђмана.

Тако се у већ помињаним коментарима, могу наћи сљедећи термини: "Хрватска војска "растерује" тридесетак хиљада војника и преко 200.000 цивила"; "Осјећај угрожености српског народа "експлоатише" СДС из Книна"; "Док хрватска војска јача из дана у дан, српска војска "тавори".

У цијелом филму се не назире икаква намјера, да се каже зашто је то тако.

Шварм Воли пустити генерала Хрватске војске, Петра Стипетића, да грађанима Србије каже како су израсли у "побједничку војску" и глупаво се клибери; без објашњења како је српска војска "иставорила" захваљујући непрестаним дипломатским и војним притисцима Запада, који је истовремено наоружавао и обучавао Хрватску.

Истини за вољу, у филму се помиње бомбардовање радарских и радио-релејних станица Српске Војске Крајине, те дјеловање "невладних организација" спонзорисаних од стране Пентагона. Но, нигдје ни једне ријечи о објективним околностима и интересима великих сила, те се треба стећи дојам да су рат измислили Милошевић, Мартић и Караџић, како би трговали цигаретама и нафтом.

Наравно, ови документаристи ни не мисле ускратити прилику хрватским саговорницима да кажу како та "помоћ Запада није пресудна", јер им је главни циљ што више окривити и оцрнити (заиста неспособног) Слободана Милошевића, те проблематизовати што више могућност да је Караџић такође издао Крајину, и то у сарадњи и уз накнаду од стране Туђмана.

Уз то силно ламентирање о плану 3-4, још само хрватски бригадир Душан Виро освјетлава образ поштених људи. Он каже, у случају да је дошло до прихватања овог плана: "Да се Олуја није десила у осмом мјесецу, десила би се у десетом или једанаестом мјесецу".

Природно, аутори то не пропуштају да проблематизују.

Ко то уопште снима?

Занимљиво је да главни аутор овог филма и запосленик београдског часописа Време, извјесни Филип Шварм, заправо ни не постоји.

У питању је Личанин по имену Дамир Калембер, који је одмах по избијању сукоба у Крајини побјегао у Београд, гдје је проборавио читав рат потписујући се овим псеудонимом. Име Филип Шварм многи везују за обавјештајне службе и рад са њима, али је сигурно да је је Шварм-Калембер дугогодишњи оперативац часописа Време.

Из истог тог часописа долази и Ненад Љ. Стефановић, сада главни и одговорни уредник Информативног програма РТС, која је копродуцент и емитер поменутог филма. Осим дугогодишњег рада у истој редакцији, уредник информативног програма и Филп-Дамир имају још нешто заједничко. А то је склоност ка дезеретерству.

На челу државне телевизије у Србији, налази се човјек који је 1991. године од мобилизације побјегао у Сједињене Америчке Државе и тамо боравио шест мјесеци, за вријеме којих му чланке објављује Вашингтон Пост.

Од 1990. године када је престао да ради за Вечерње новости, па све до именовања на РТС, Стефановић је радио искључиво у Времену.

Оваквих прича је безброј у Србији. Њеним медијским простором данас влада овакав профил личности, те се кукавичлук и непатриотизам скризвају иза узвишених идеала пацифизма, који никако не пријањају уз ове, у суштини, плаћеничке личности.

Циљ филмова попут ових, јесте давање горива за распламсавање нових теорија завјере, још веће замућивање слике о тим пресудним историјским догађајима, те окретање незадовољства и кривице због пораза само ка српском руководству. То све ствара даљу дезоријентацију и огорчење, ако не и гађење према сопственој, српској нацији.

Република Српска ће и даље чекати да неко (ко се макар разумије у карте) направи филм, све док за то не буде потпуно прекасно.



Оставите одговор