Откос – етничко чишћење Срба из Хрватске које заборављамо

Данас се навршило 27 година од етничког чишћење 26 српских села Пожешке котлине, гдје убијен 71. цивил српске националности, а опљачкано, минирано и попаљено 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица, саопштено је Информационо-документационог центра „Веритас“.

понедељак, октобар 29, 2018 / 10:19

Етничко чишћење извршено је на основу писане наредбе државног органа Хрватске, која је била прва и једина у Европи послије Другог свјетског рата.

У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према још непотпуним подацима „Веритаса“, убијена је 71 особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година.

Према наводима „Веритаса“, за ово етничко чишћење још нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима.

„Веритас“ подсјећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције почели спроводити „Наредбу о евакуацији“ свих мјештана из 26 села подно Папука и Псуња, са искључиво или претежно српским становништвом, коју е дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

Према писаној наредби, коју је потписао предсједник кризног штаба Анте Багарић, евакуација се спроводила „с циљем заштите њихових живота“ и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од „четничких терористичких снага и јединица ЈНА“.

Евакуацију је требало спровести у року од 48 чсова, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.

Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по ниховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате, наводи „Веритас“.

Један број старијих људи, који није хтио или могао усљед старости и болести да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања кућа.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило“ зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.

Видјевши шта се десило и у страху за живот, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби.

Мањи број уточиште су нашли у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице Територијалне одбране /ТО/, организујући сеоске страже и одбрану својих села.

У зору 10. децембра 1991. јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започеле су напад на „непокорна“ села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према БиХ.

У тим селима су, након што је народ исељен, припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.

Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док је на списку несталих још 45 особа.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *