ОСТРВО (THE ISLAND)

Филм има два дијела. Први, у којем је све обрађено филозофски и врло умно-запитано. Други, у којем почиње фенси акција којој нема краја. Иначе, ваљан је за гледати, ако се искључи опција РЕАЛНО при вратоломним сценама бјежаније. У некадашњем силосу за нуклеарне пројектиле, налази се исценирано постапокалиптичко уточиште. У њему се, као, налазе они који […]

субота, децембар 19, 2015 / 05:28

Филм има два дијела. Први, у којем је све обрађено филозофски и врло умно-запитано. Други, у којем почиње фенси акција којој нема краја.

Иначе, ваљан је за гледати, ако се искључи опција РЕАЛНО при вратоломним сценама бјежаније.

У некадашњем силосу за нуклеарне пројектиле, налази се исценирано постапокалиптичко уточиште. У њему се, као, налазе они који су преживјели земљино загађење, и чекају да добију лутрију, те оду на острво из снова. Рај на земљи.

Уствари, када неко добије на лутрији, то је његова пропаст. Сврха постојања му је да служи као складиште резервних дијелова, за човјека чији је клон. Е, сад. Ти наручиоци уопште нијесу свјесни да ови држе живе људе, већ да је то узгојено у некој плазми и да они немају особине свјесних бића.

Но, паметан алгоритам у радњи тј. сценарију (што је баш освјежење) јесте да се као не развијају органи како треба, ако немају активан људски живот. И нешто да у то вјерују. Ово, наравно, не значи да је логика и мотивација у овом филму битније превазишла холивудско штанцање. Нема се кад размишљати.

Елем, посљедња генерација клонова, јесу неки који имају ум и запитавају се. Тако један од њих налази излаз напоље, односно види својим очима шта се дешава са добитницима лутрије. Ту иде да спаси себи најмилију, иначе свјежу добитницу лутрије. Она му мало немотивисано вјерује, обзиром да су узгојени у средини гдје су људи потпуни морони, тј. на нивоу предтинејџерског дјетета.

Из такве средине они испадају у нешто модернију данашњицу, пуну лажи, преваре, самољубља и списка отвореног за дописивање. Из свега тога се извлаче захваљујући већ описаним вратоломијама, док их јури чамуга-плаћеник. Он се на крају сјети како је и он био жигосан у свом селу, па одлучује да да ту преливну кап ка ослобођењу клонова. И они сви истрчавају на ливаду у помало (добро, више него помало) патетичној завршници.

Но, у овом филму ипак има довољна количина ваљаних дијелова (генерација комике, глума, досјетке тј. шале у сценарију, задовољавајућа компактност радње) да не би био сврстан у само још једну иначицу серијске производње клонова за забаву. Што он, у основи, и јесте.



Оставите одговор