ОСАМ ЖЕНА (8 FЕММЕS)

Требала је бити комедијица, али је у основи испала крими-мјузикл. Шта год то значило. На сабору смо веће количине жена. Оне открију како је једини мушки лик убијен. Лежи, а нож му вири из леђа. Настаје класично агатакристијевско сумњичење, ко је и зашто то могао урадити? Кључ од капије је украден, ауто и телефон онеспособљени. […]

недеља, мај 1, 2011 / 06:37

Требала је бити комедијица, али је у основи испала крими-мјузикл. Шта год то значило. На сабору смо веће количине жена. Оне открију како је једини мушки лик убијен. Лежи, а нож му вири из леђа.

Настаје класично агатакристијевско сумњичење, ко је и зашто то могао урадити? Кључ од капије је украден, ауто и телефон онеспособљени. Нико не може отићи, нити позвати помоћ.

Дознаје се ту врло перверзан низ детаља, као напримјер да је једна од његових кћерки затруднила са њим. Касније испадне да она није његова кћерка, па тако то и није толико страшно. Осим што јесте.

Свака од жена има своју пјесму, коју треба отпјевати кроз филм. И онда долази крај. Татица уствари није убијен, него је најмлађа кћерка у сарадњи са њим све то исценирала, да сондирају јавно мнијење.

Она га једина искрено воли, а остале га само искориштавају. Каже она, са прилично инцестуозним тоном у гласу. Отвара врата, а татица који је то све чуо, од муке се убија на њене очи. Јадан.

Лијепо је што је у уводној шпици свака жена представљена са по једним цвијетом. Иначе ништа посебно, може се рећи и помало досадно.

(Редитељ: Франсоа Озон; Улоге: Катрин Денев, Фани Ардан, Лудивин Сањие)



Оставите одговор