Оглед о Универзитету

Aкадемска титула као – цвијетић у коси

петак, јун 26, 2015 / 11:05

"Првог дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове.”
Б. М.

Ода ординарности

Пише: Александар Грбић, Бања Лука

М. је био велеуважени универзитетски професор и високи функционер владајуће партије. Својевремено је говорио својим студентима: "Никад не будите плус ни минус, сигурност је у маси, иначе ћете добити по прстима." И још много тога, и све у том смислу. Многобројни су већ одобравали, неки су сумњичаво шкиљили. Тек поједини разрогачише очи у чуђењу.
Склоност ка моралном декламовању није била најмања међу професоровим склоностима. Високопарне моралне тираде редовно су сервиране на његовим предавањима и на њима се није штедило. За доброг расположења увијао их је он у слаткасти, благо сентиментални патос, некакву носталгију за минулим златним вијеком (социјализмом или сопственом младошћу, ко би га знао!) и у сасвим лош хумор праћен провалама необузданог, наизглед хистеричног смијеха, а у истини извјештаченог јер је такве бизарности професор сматрао за фамилијарне гесте и интимизирање са студентима. Немали број несрећних студената је покварио стомак таквом храном да више никад не оздраве: очи су им бивале замућеније а све коцкастије главе учестало им почеше запињати за довратак.

Несумњиво је професор, као властодржац, могао имати и користи од такве погибељне индоктринације и моралног затупљивања. Тада бисмо казали: професор је софиста, лукава лија и човјек моћи који језуитским осмјехом и лажним старањем срачунато трује чисте бунаре савјести и критичког мишљења. Можда је понешто од тога и било, а одиста је у његовој појави било и нечег фарисејског.

Па ипак, све то је он чинио истовремено и искрено вјерујући у практичну корист и дубоку, стварну заснованост његових моралистичких сентенци: стога их је штедро сипао овај Ла Рошфуко из кинеског шопа, значајно уздижући кажипрст и малне у заносу: притом, нимало му није сметало што су тим идејама недостајали сваки полет и оригиналност. Једнако баналне, троме и досадне као и хумор професора М. Јер, његово дјелатно вјерују бјеше једна идеја средине, и никако златне и самопријегорне него сасвим прозаичне и саможиве, ријечју – малограђанске. Кукавичлук и обезличење као први принципи практичних људи. И иначе, високоумни професор је мислио да аморалност и подрепаштво треба поучавати и узгајати, као да је гранит-чврста практична философија медиокритета некакво новорођенче, неспособно да само живи и развија се, те јој је потребно још и какво професорско старање.

Честити професор М. је претпостављао да говори амбициозној младежи те се упињао из све снаге да јој да дјелатна начела и усмјерења како да се најбоље влада, и по њих, а ваљда и по њега. Обори главу, и браду у крагну, увуци прсте под ћебе, гази по туђим стопама: па још свеједнако гледај како да из тога штогод ућариш. (Шта мари ако нас на дан коначног суда какво божанство са аристократским моралним и естетским начелима избљује из уста својијех јер нисмо студени ни врући; бити личност није пробитачно, овдје и сада најбоље ћемо проћи као морални биједници, као црви и ординарни комедијаши – као добри студенти професора М. и као лоши студенти Откривења.)

И, као што то обично бива, гласније од његових разлога говорио је његов примјер, јер професор бјеше и богат, и утицајан, и зналац прилика, и многопоштован, и шеф посланичког клуба. У свему comme il faut шетао се он, како је и сам мислио, кроз завист и обожавање, како и пристоји сваком значајном човјеку. Недостајао му је још златни лорњон, и каква је само штета што га није носио.

Све су то хтјели и гг. амбиоциозни студенти, као што је и право, јер шта би млад човјек још могао пожељети крај таквих добара! Учио их је професор како то и да постигну, спремао их је за живот и тако је говорио, а убједљивост и снажан утисак долазили су од његове вјеродостојности. Био је то човјек који је свеједнако живио ту своју конформистичку философију; то обезличење из користи живио је он систематично и са досљедношћу каквог грчког мудраца из бурета: антидиогенска философија живљена диогенском снагом.

Обично се професор владао мирно, но умио је тек покаткад и да се наљути: ако би кишило, ако би хороскоп био неповољан, ако би га на путу до посла дочекала бар два црвена свјетла на семафору, ако би скупштинско засједање прошло у трвењима са опозицијом, ако би прва јутарња кафа била недовољно јака, или из неких других једнако значајних и разумљивих разлога. Тада би грмио у својим проповједима о некаквом свеопштем кварењу и пропадању, о субверзијама и завјереничком подривању професорског ауторитета међу студентима (који, авај, нису криви што су такви), и ревније него иначе одвајао би жито од кукоља и порочне од праведних, а понајвише од себе. Гдјекад би падао у право реторско надахнуће изазвано гњевом праведника кога су оклеветали (нико додуше не би знао чим), и ганутљиво се бусајући у груди позивао студенте да га прате, да и они одвоје професорско жито од професорског кукоља, и порочне од праведних (ваљда погађа и та студентарија од којег праведника посебно!).
Тако су, сигурно и мирно, свеудиљ пролазили дани професора М. Проживјеће он као један од оних заслужних образованих људи што су вазда у милости и многопоштовани, и којима прође вијек без иједне властите, снажне и оригиналне идеје или подвига, неспособни да буду ишта друго доли барјак у рукама људи моћи, а још прије пуки орнамент, неупадљив ситан вез на таквом барјаку. Проживе, додуше, врло угодно у тој улози па изволите господо студенти, имате се на кога угледати: јербо барјактари се мијењају а извезени барјак некако остаје, и само прелази из руке у руку. Свако је, додуше, слободан да се упропасти и да не послуша врло корисни канон-за-подрепне-муве професора М., али такво безумље је практично немогуће; него, ако тада добије по прстима нека не каже како га професор није упозорио: tu l’as voulu, Georges Dandin!

Но, осим питања о непрегледном мору младе крви које је професор отровао својим моралистичким проповједима, остаје бар још једно: зашто се он, поред свег тог праведничког, успјешног и признатог comme il faut живота – тако лако љути?

Јесен самозванца

Други професор бјеше потпуно другачија природа. Назовимо га овдје професор П. Бјеше то чисто активни човјек: човјек немале енергије и практичног инстинкта, набусит и наметљив, понешто незграпан и осион. Ако је и био "велики арбитар", као што је речено, свакако није могао бити какав arbiter elegantiae, и манири му нису били баш филигрански изведени. Амбициозан и ташт, са значајним политичким талентом, професор П. је био обдарен свим преимућствима потребним за какав политички или корпоративни успјех у једном предмодерном друштву какво је наше (и гласине о могућем дирекном политичком ангажману нису без основа). Био је то један од оних људи које неријетко виђамо данас, људи у којима несмиљено и дивље букти некаква перверзија грчког агона, и којима је циљ само власт, побједа и потчињавање, и уз најмање могуће самоусавршавање: не побиједити личном изврсношћу, него још прије "ножем из потаје", аргументом силе или дрскости, а потом убиједити све у личну изврсност ако је и нема. Будући такав, он је једном одлучио да постане професор универзитета. Сликовито речено – вепар у фраку, као друштвени тип.

(Откуд долази до скретања таквих људи, лишених сваког истински научног смисла и стријемљења, у науку? Зар не, отуда што наш народ са неким безмало религиозним осјећањем дистанце и поштовања гледа на "учен свијет"? И то је свакако племенита црта народног карактера; али, како народ често ужива у голим формама, из честите наивности, отуд је и оваквим људима стало само до форме, до титуле, а никако до науке. Они себе и гледају тим народним очима, отуда и њихово задовољство. И ми смо свједоци тог свеопштег пада у примитивни егзибиционизам и кокетерију; академска титула као – цвијетић у коси. Осим тога, и немала је практична корист овим наметљивим назовинаучницима од академске титуле: њој се смичу, њу свуда позивају, њој се клањају и љубе јој руку, а из свега тога може се направити и солидна материјална рачуница, и то свакако није најмање важно. Ето зашто је у нас данас највише доктора наука, а најмање научних идеја, јер је то – разузданост таштине par exellence; ето зашто је у нас један од стотине таквих научник, а остали се односе према научнику као сламнато страшило за птице према живом човјеку. Н. Б. Овим се никако не жели казати да су сви такви, има код нас на Универзитету људи дивнога разума и срца, правих професора и научника, и честитих универзитетских радника, али није тајна да их је све мање, да су можда већ сад quantité négligeable, и да им је у будућности понајприје намијењена судбина црног носорога: истријебљење, и можда зарад сасвим безначајне и простачке користи различитих људских ништавила.)

Тако, дакле, и наш уважени професор П. постаде такав научник. И видје он да је то добро: привилегије, поштовање, почасти, све му је пријало. Домало му је морало досадити да само предаје, и звијезде су њему несумњиво морале намијенити већи задатак. Било би неправедно судити му сувише строго због тога јер је он, још прије, можда и грдно досадио студентима својим танкоумним предавањима.

Постаде потом наш професор П., рецимо, и декан свог факултета. И ту се најбоље могла видјети она перверзија грчког агона која га је носила; и објелоданише се све његове деспотске склоности, јер ватра злато куша а човјека власт. Како је ова функција административна, задобивши је, наш се професор П., као човјек моћи, морао осјећати као риба која би се након дугог и мучног батргања на врелом пјеску наједном дочепала воде; нема ту науке ни досадне теорије, нема општих начела, големих књига и система, напротив, ту је све жив чин, пракса, покрет(и моћ!). И, сасвим природно, узбуђено и скоро весело закуцало је његово бирократско срце.

Одмах се показа големи практични, градитељски смисао и енергија професора П. Управљајући, потпуно је средио зграду, прилазе, улазе, сале и ходнике; стварно и визуелно потпуно је препорођен објекат под његовом руком. Уистину је професор П. личио на каквог гностичког демијурга: он је био можда и велики управљач материјом. И – то је све. Остајући на истом трагу, и са високопарношћу претходног професора М., могли бисмо казати: али, као што је свијет као макрокосмос не само материја него и дух, тако и Универзитет као микрокосмос је не само материја него, још више – дух (о како би био поносан професор М. на овакву реченицу његовог студента!). Како се демијург у дух не разумије јер духа нема, наш несрећни професор П. има голему муку да схвати како Универзитет нису само зграде, поплочани, мраморни прилази и врата од каљеног стакла и ростфраја; да Универзитет, исто тако, нису само ходници и сале у љескавом, прелакираном пуном дрвету, старе фотографије, умјетничке слике и резбарије по зидовима; на крају, Универзитет нису ни системи надзорних камера и сензора ни силни колоплети оптичких каблова. За све то, додуше, има мјеста.

Професор П. је са својим матичним факултетом поступао као какав феудални кнез са својим посједом. Шиканирао је сваку самосталност, безочно насртао на људско достојанство колега, сарадника и потчињених; напротив, дијелио је колајне и ордење за удворице и чанколизе, и можда напредовање или именовање за понеку "љепотицу" (да не развијамо даље овакав естетски quid pro quo). Свака тиранија расте од ћутања: и на крају се дотјерало до једне готово тоталитарне, управо кафкијанске атмосфере у којој су и неки доценти блиједили и обамирали на сам помен имена једног научног Каљостра и моралног Квазимода. Призор, уосталом, доста комичан.

Моралној пози професора М. одговарала је легалистичка поза професора П. И како је само волио ту легалистичку позу. Само по закону, закон је закон, дура леx сед леx итд. итсл. Процедуре, правилници, параграф тај и тај. Легализам је, као што је познато, апсолутан, и његово је начело: fiat iustitia pereat mundus. Немогуће је бити мало легалиста, као што је немогуће жени да буде мало трудна; овамо, ако је по вољи и користи професора П. онда и – пропадни свијете, а ако није онда се, рецимо, и комисије за избор у звање којима он предсједава могу састављати – противно закону. Можда би какав злонамјерник казао да је професор П. од легализма начинио медвједа на синџиру, као што домаћи политиканти чине са патриотизмом, али то би већ било неукусно цјепање длаке начетверо, и зашто би се професор обазирао на такав ускогруди поглед на легализам. Такви захтјеви за досљедношћу и сличне трице, све то скупа је, наравно, сентименталност, литература, непрактичност и дјечачко занесењаштво каквог Аљоше Карамазова; све то, наравно, не може занимати озбиљног и прекаљеног, прагматичног човјека какав је професор П. Њему је дато да под плаштом легализма празни најниже деспотске страсти, јер такав је живи живот.

Овдје правимо цезуру и прилазимо свршетку, јер бисмо могли још дуго писати а већ смо можда и сувише досадили читаоцу оваквом феноменологијом професорских душа.
За професора П. знамо да до данас живи зенит своје моћи као декан на свом матичном факултету. Знамо и то да живи улогу популарног медијског свезнадара који захваљујући индолентности овдашњих медија ауторитативно тумачи народу готово све глобалне и локалне проблеме и недаће: од Хага и ИСИЛ-а, преко тајних служби, терористичких напада и кризе у Украјини, до свих босанскохерцеговачких друштвених, правних и политичких проблема; и све то оним несносним академским вербализмом, кићеним фразама које ништа не говоре, уз важан израз лица и врло значајне гесте. Можда је одскора постао и члан академије наука, и камо среће да је он једини академик у нас коме та титула стоји као крмачи клепетуша. Можда се спрема и да постане ректор, и можда има добре шансе за то; а можда би његов избор на то мјесто био и посљедњи ексер у мртвачком сандуку Универзитета у Бањој Луци.

*

На крају остаје питање: да ли су ова господа професори, М. и П., стварни људи од крви и меса или су измаштани у доколици каквог претенциозног младог човјека, који је можда био и толико охол да једном помисли како и он може бити универзитетски радник, те сад предузима да освети своје разбијене тлапње? А ако су ови људи стварни, јесу ли тек појединачни случај, или су нешто више, можда и – друштвени тип, живи симбол епохе или гласници нечег долазећег, симптом, метастаза? Или је све ово само лудост, змијско сиктање зависти и јала, морал ресантимана по оном философу импозантних бркова? Да ли је све ово одиста само плаховитост, брзоплетост и будаласто таласање младе крви, некакав безглави анархизам и скретање пажње? Можда јесте, и камо среће да јесте!
Али, шта ако није?



0 КОМЕНТАРА

  1. Kaд је уважени аутор објавио „Ламент кафанског бистрача политике“. прокоментарисах да одавно ништа боље не прочитах на Фронталу.

    http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=46032

    Овај пут могу исто поновити. Сјајан интелектуалац који заслужује дубок наклон! Сличан стил писања и оштрина ума, те критичка оштрица проф. Ђорђу Вуковићу.

  2. Александре Грбићу, капа доле, тек сам ово прочитао, обрадовао си ме својим раскошним талентом.

    Побогу, ових дана на све стране српска младост блиста, одакле ничете такви поред М и П.

    Данас ми је рођендан, ево, ова твоја игра са интелектуалним и моралним нерастима, те побједа кошаркашица Србије прије пола часа је сасвим довољно да будем поносан.

    Обоје ћу прихватити као поклон, хвала.

    Ма има Бога да је као зрно.

  3. Кад ја тврдим да неке људе морамо бацити на сметлиште бројни се побуне.

    У једном од случаја је ближе истини него код другог, али поента је јасна: док главне узде држе људи које је прегазило време, ми остајемо где јесмо, без напретка. Тек кад се очисти друштво од дебеоваца и других из бившег времена можемо размишљати о развоју. После њих треба елиминисати квазинационалисте.

    Јасна је ствар да наведени ликови су заправо продукт свог времена са елементима индивидуалних особина својих личности које су мање значајне. И на нас су утицали, што је трагедија.

    П. С.: Ако аутор размисли о горенаведеној понуди нека буде спреман на позив да постане поборник једне политичке опције.

  4. Грбићу,

    прије него што пристанеш на састанак са Драженом мораш имати двије ствари на уму:

    1. Он је фурунџија.
    2. Ако не испуни свој циљ очекуј за пола године да на Фронталу објави да има снимљен разговор.

  5. „Kad ja tvrdim da neke ljude moramo baciti na smetlište brojni se pobune..“

    Hahahahaaaaahahaaaa, bigerU moj, i ti, kako kažeš brojni što se pobune, imaju svoje spiskove, i na njima si ti.
    E, sad , po čijim spiskovima bacati ljude na smetlište?
    Dakako , po spiskovima pobornika jedne političke opcije. Vladajuće.
    Pošto si ti u toj opciji, ljudi su bacani , ne samo na smetljište, nego u masovne hodajuće grobnice.
    Napravili ste od Srpske masovnu hodajuću grobnicu u kojoj hodaju leševi koje ste izmučili i fizički, i duševno.

    A, zbog jedne šestice vraćali ste ljude u zavičaj.
    Profesora Kravarušića ste vratili u zavičaj.

    I ne samo njega.

    Misliš li da je autor pored MiP, pored Istorije matematike ostao na čistini, izmedju vaših i nevaših?
    Ne, dragi moj bigeru, izmedju , niko nije ostao. Svi su svrstani.

    Poštovani autore teksta, iskrene čestitke od čika prijedora.

    Prijatna kafica sa Draženom !

  6. Кру’ те, нисам знао да у Приједору толико мрзе ћирилицу да је чак не могу ни прекопирати, већ прекуцавају само да буде латиница.

    Што се тиче коментара и остатка опуса, Прдоња, све се своди на једно…момак, глуп си.

  7. Симо Пјетлићу, можеш говорити о свом сексуалном опредјељењу, али немој услијед политичке импотенције да пројектујеш на хетеросексуалце своје афинитете!

    Човјека бих желио упознати, јер га сматрам бољим, интелигентнијим од себе, особом чијем се дару за писање дивим. Не желим га политички врбовати за некога. На сличан начин сам путем Фронтала упознао многе сјајне људе и кловнови попут Ороза и његових прикључака их својим деструктивним приступом не могу ни дијелом засјенити.

  8. А шта би са Лазаревићем? Јеси се преварио у процјени, или на крају ниси добио оно што си у коначници очекивао?

    Сад је мени јасно зашто ти мене нападдаш и покушаваш ми подвалити да путем интернета и фејсбука тражим жене.
    Јбг, нисам у оној твојој колони хомо, кад кликнем на претражи. 😀

  9. Свака част господине Грбићу, дивим се Вашем таленту за писање и Вашој храбрости да се дигнете изнад „кукоља“ и покажете прстом на њега. Мало је данас таквих, храбрих, јер како и сами кажете „бити личност није пробитачно“. Зато само тако наставите, „дигните главу, и браду не гурајте у крагну, немојте увлачити прсте под ћебе, не газите по туђим стопама“ јер „свака тиранија расте од ћутања“. Само тако наставите, дигните глас, и ја бих да умијем.

  10. сестро,

    има Грбића у нашем друштву много, има их у више бранши.

    Нажалост дјелују појединачно, да би се нешто промијенило и „тирани“ који пљачкају и уништавају овај народ за сва времена протјерали, такви морају да се повезују у групе, или да се придружују групама оних који већ наступају као борци за очување образовања и очување природних ресурса, два једина гаранта опстанка Републике Српске и нашег народа на овим просторима.

Оставите одговор