dysko

Од Залужана до Београда: Нико вам више не вјерује

Какав год да је био извјештај надлежних комисија о трагичној несрећи од 13. марта – када је у паду војног хеликоптера погинуло седам особа: четири војна члана посаде, два здравствена радника и једна беба – грађани Србије им не би повјеровали. Зашто? Зато што држави више нико не вјерује. Пише: Жељко Свитлица Зато ћемо слушати […]

Какав год да је био извјештај надлежних комисија о трагичној несрећи од 13. марта – када је у паду војног хеликоптера погинуло седам особа: четири војна члана посаде, два здравствена радника и једна беба – грађани Србије им не би повјеровали.

Зашто? Зато што држави више нико не вјерује.

Пише: Жељко Свитлица

Зато ћемо слушати само буку и добацивања у којој се неће разликовати повик вапијућих за истином од добацивања критизера и букача, као и дојучерашњих властодржаца којима, такође, нико ништа не вјерује.

Министар одбране Србије, Братислав Гашић, како се види из извјештаја дао је дозволу за операцију иако му је речено да "није испоштована стандардна оперативна процедура". Да је поступио другачије, опет би било исто. Јер – нико му не вјерује.

Након поплава у Републици Српској, сви који су се трудили да помогну настрадилима, поготово новчано, једнак труд су улагали да избјегну било какво посредништво владе и инсититуција. Зашто? Зато што не вјерују да на том путу до поплављене куће бар ћошак промочене новчанице неће завршити у сувом џепу нечијег сакоа.

Зашто не вјерују и коме вјерују?

На примјер, без велике сумње можемо рећи да људи данас вјерују једном Александру Ђорђевићу, селектору кошаркашке репрезентације Србије. Зашто неко вјерује Саши Ђорђевићу? Зато што тај неко зна да је Ђорђевић стручњак и зналац свога посла, занатлија прекаљен дугогодишњим искуством на паркету, а затим и радом поред паркета. Зато што је његово знање потврђено резултатом. Када би вам неко понудио да бирате тренера за ваше дијете које тренира кошарку, ви бисте рекли: Саша Ђорђевић (или Жељко Обрадовић, Дуда Ивковић). То је повјерење.

Омер Мехић је био зналац свога посла, занатлија прекаљен дугогодишњим искуством летења у најтежим ситуацијама. Када бисте некоме морали повјерити да хеликоптером вози ваше болесно дијете у удаљену болницу, одговор би био: Омер Мехић.

Људи вјерују Саши Ђорђевићу и Омеру Мехићу.Људи вјерују пилотима јер су изводили самоубилачке летове током агресија НАТО-а.

Вучићу, Гашићу, Николићу, Шутановцу, Додику, Цвијановићевој, Тегелтији, Ђокићу – људи не вјерују јер добро знају да су они све супротно од професионалаца: њихово незнање и користољубивост прекаљени су дугогодишњим боравком на власти, а потврђени све горим резултатима и стањем у Србији и Републици Српској.

Зато људи из политичких партија привлаче чланство обећањем посла, или привилегија – обећањем новца – јер знају да им нико више не вјерује. Нити они вјерују сами себи. (С изузетком Вучића који понекад изгледа застрашујуће увјерен у оно што говори)

Сва највеће трагедије, најопасније несреће и убиства, најсумњивији послови постали су приче које се протежу из деценије у деценију. У једном надахнутом некрологу неко ће се присјетити како је мајор Мехић у вихору 1992. године у Залужаним крај Бањалуке доносио одлуку – чија је тежина само њему знана – гдје да одлети, док се познат свијет око њега распадао у парампарчад као хеликоптер када удари у блатњаву земљу.

Ускоро ће се навршити три године откако је пет младих људи у истим тим Залужанима погинуло у паду авиона. Около није био вихор рата већ вишегодишњи мир у којем се развијала држава и њене институције и њене "стандардне оперативне процедуре". Ко је одговоран?

Шта год да кажете – нико вам више не вјерује.