Обама на уранку

Шта је остало од фраза "нада" и "промјена", којима се увелико махало током предизборне кампање првог афроамериканца у Бијелој кући, прочитајте у опширној анализи. Иако је доласком на престо САД обећавао много и уливао велику наду и оптимизам свим Американцима у боље сутра, Барак Обама се изгубио, а евидентно и урушио сопствени кредибилитет чињеницом да […]

уторак, април 12, 2011 / 14:17

Шта је остало од фраза "нада" и "промјена", којима се увелико махало током предизборне кампање првог афроамериканца у Бијелој кући, прочитајте у опширној анализи.

Иако је доласком на престо САД обећавао много и уливао велику наду и оптимизам свим Американцима у боље сутра, Барак Обама се изгубио, а евидентно и урушио сопствени кредибилитет чињеницом да о многим стварима није самостално одлучивао.

Пише: Стефан Драгичевић

Поврх свега „Обама је на уранку“ већ одлучио да „лојалним“ грађанима саопшти да креће у нову предсједничку кампању заказану за новембар 2012. године.

Предизборна обећања су потпуно гурнута у један замрачени ћорсокак, а америчка нација стављена у положај социјалне и економске нестабилности и неизвјесности. Како је само Барак емотивно и сликовито објашњавао на предизборним говорима „како ће се Америка препородити и повући из свих ратова“, мислећи на Авганистан и Ирак, а данас све то изгледа као једна велика шарена лажа која се продавала америчким грађанима „на мало“.

Гејтс државотворац

У Авганистану свакодневно зује америчке беспилотне летјелице које убију више цивила него наоружаних Талибана, јелте, потпогнутим од стране Ал Каиде. Кад Роберт Гејтс каже да се од Авганистана жели направити нормална држава онда се зна на шта се мисли – државу која ће увијек имати кратак фитиљ и која ће у сваком тренутку експлодирати, а Америка то данас и чини тиме што даје подршку подјели Авганистана на сјеверни и јужни оперативно организованих преко кантона.

Понекада и сам помислим колико је јадан Хамид Карзаји, који је био увучен у пројекат Пентагона који је за циљ имао стварање независног Авганистана после инвазије Совјета и Американаца. Само се питам који је то суверенитет авганистанске власти „као самосталне државе“.

Добрица

Но добро, Авганистан је само једна од ексклузивних обећања првог човјека Бијеле куће, а о другој – Ираку да и не говоримо. Амерички маринци, истина, у Ираку више не иду на борбене линије али се свјесно држе у баракама и то безмало њих 50.000. Дакле, једно од кључних питања Обаме није ријешено, а као уље на ватру свему томе дође интервенција у Либији која је свијету показала још један подвиг супер силе.

Увјерен сам да за многе ствари Обама није желио да се одвијају баш тако, међутим јасно је да он као врховни лидер није одлучивао о виталним стварима своје спољне политике. Главне конце цијеле приче повлачили су као и увијек Пентагон и Стејт департмент, а повлачиће га још много пута независно од мишљења Бијеле куће. Заиста је било смјешно гледати како Обама даје налог за пренос борбене готовости НАТО-у у акцијама у Либији тако што је рекао „да се Америка из свега повлачи и да неће више да учествује у авијацијским дјеловањима против Гадафијевих снага“.

Ствар је очигледна. Америчка авијација је до сада највише допринијела слабљењу војних капацитета Гадафија тако што је прва мета био либијски ПВО, а затим и разна дјеловања на лако уочљиве мете америчких невидљивих авиона са стелт технологијом – оклопна возила. Америка је „врашки“ одрадила свој посао, сад нема никаквих сметњи да се лагано и повуче.

Нобел за Чичу

Хајде што ће Америка умањити своје учешће него што ће то додатно показати Американцима да Обама није досљједан у својим ставовима и принципима за које се залагао од првог преласка прага Бијеле куће, а то је Америка без учешћа у сукобима. То што је он први црни предсједник у историји САД неослобађа га одговорности. Заиста ови што уручују тзв. „Нобеле“ требају да се преиспитају коме дају такве високе међународне награде, а већ разлог све довољно говори „због Обаминих настојања за јачање дипломатије уручује му се Нобелова награда за мир“. Ако је тако онда наш Дража Михајловић треба да добије орден првог човјека у антифашистичкој борби и одбрани српског народа од даљег вршења геноцида у Другом свјетском рату. Рехабилитација му не гине.

Што је најгоре од свега Обама је искључиво Нобела за мир добио једним великим али тајним међународним инцидентом, а он је уско повезан са ракетним и антиракетним штитом у Пољској и Чешкој. Ко је икада рекао да је Америка одустала од тог пројекта ? Да ли је Америка икада истински одустала од било ког пројекта у својој историји ? Ови из Нобела или су неки тајкуни, или неки амерички монополисти, или неки неискусни питомци, али градити тезу на томе да је Обама спријечио нови хладни рат – нису нормалне.

Као друга теза повлачи се питање смањења нуклеарног наоружања. У реду, СТАРТ 2 је потписан, али гдје ће се нуклеарне бојеве главе уништити ? Да ли заиста неко вјерује у смањење стратешког наоружања које даје епитет војне-глобалне силе ? То служи као увертира за манипулисање свијетом и само наивни могу да повјерују у таква ријешења и некаква потписивања.

Oдисејева зора

Знам да је спољна политика пуна искушења и пуна ствари које се морају детаљно анализирати и проматрати али неке ствари се не могу прикрити. Најбољи примјер јесте Резолуција 1973, у вези Либије, која се првенствено фокусира на зону забране лета, ембарго на оружје и остало. Прво, међународна забрана лета не значи аутоматски војну авијацију изнад нечије територије, а друго што је потпуно неморално да једна држава напада владине снаге због очигледне жеље за напредовањем побуњеника, хоћу рећи, племена на челу са поглавицама.

Друго, увођење међународног ембарга на оружје значи потпуну блокаду граница одређене земље и недозвољавање протока оружја било коме у држави која је под ембаргом, а ми сад као нијеми и мутави посматрачи треба да вјерујемо западној пропаганди која каже „да је све транспарентно?“ Да је све транспарентно побуњеници би поодавно остали без наоружања и муниције, овако интернетом и медијима шарају слике из Либије које приказују побуњенике са М-16 и најмодернијим америчим наоружањем.

И рекли су да је социјалиста

Једини основ због којег Обаму вриједи похвалити у његовом предсједничком мандату јесте социјална сфера тј. провођење здравствене реформе у цијелој држави.

Што се тиче економске ситуације у САД-у тренутно је незапосленост пала за 8,8 одсто, што даје добар и оптимистичан разлог опоравка привреде САД у наредном периоду. Томе је доста кумовала и Кина куповином америчких државних обвезница у вишемилионским износима. Међутим, и даље админинстрацију брине онај највиши сегмент умањења средстава, а то је дефицит који се сматра да ће у овој фискалној години достићи цифру од 1,645 трилиона долара.

Како год, Америка има најприступачнија тржишта и берзе које зарађују мегаломантске зараде. Можемо ми сматрати да Америка „грца у буџетском дефициту“ али се то у јавности не види, напротив. Кинези су први на листи који највише извозе у Америку и који због тога стварају спољно-извозни суфицит , а на чему профитирају обје државе. Нарочито се то може примјетити на берзама гдје се тргује вриједносним папирима, златом, хартијама од вриједности, девизама…

Предсједник и ништа више

Сви ми треба да будемо свјесни да Обама није Америка и да ни у овом тренутку „Обамина ријеч није задња“. Кажем то због тога што се у јавности ствара слика да је глас Америке уствари глас Обаме. По том питању се највише питају Стејт Департмент, Пентагон, Конгрес, Сенат… а сам Обама ту дође као неко ко је народу обећао „нешто“, а питање је да ли ће се нешто и остварити. Ево, ми смо свједоци да он ниједно своје предизборно обећање сем здравствене реформе није остварио. Друго, његова функција је дубоко резервисана за опозицију, а то су у овом случају републиканци. Нарочито мора да уважава њихове ставове послије конгресних избора у коме су републиканци добили највеће повјерење и сада су већина у тој институцији.

Дакле, Обама мора да редефинише своја изборна обећања и да америчкој јавности каже до када Америка мора да трпи жртве у Ираку и Авганистану, до када мисли да подржава и наоружава Тајван којег Кина сматра својом територијом, каква је политика Америке према западном Балкану, до када мисли да држи ембарго на Куби, каква је политика са имигрантима, борбе против сомалијских пирата, која је политика према Русији, Кини, Индији и низ других ствари.

Умјесто да се сада бави тим питањима и да на неки начин поврати своје пољуљано бирачко повјерење које је спласнуло више од 40% он јавности саопштава да ће се кандидовати и за наредне изборе 2012. Није ми јасна његова тактика односно тактика Демократске странке, јер он иза себе мора да има резултате па тек онда да саопшти јавности „шта већ има да каже за наредне изборе“. Природно је да сваки политичар, а нарочито предсједник када дође на неку фунцкију прво мало лута и тумбара, али Обама превише нагли у својим одлукама и јавним иступима.

Сада му опет гори под ногама јер се буџет за текућу фискалну годину не усваја, а кочи га исти онај Конгрес у коме је изгубио изборе. Е па, драги Обама кандидовао си се, добио повјерење грађана, преузео одговорност, сад је ред да се мало снађеш, а не да мислиш на следеће изборе.



0 КОМЕНТАРА

  1. Овдје су мало побркане бабе и жабе. Стејт Департмент, Пентагон, Конгрес, Сенат се не могу трпати у исти кош јер нису из истих нивоа и бранши власти. Нити се може мислити да они вуку конце, одавно је јасно ко у Америци вуче конце. Они који су по свим анализама и листама прошле године највише профитирали и имали највеће бонусе, а то су картели са Вол Стрита и моћна зла елита која стоји иза њих. Обама је само обични Буш, али у рукавицама. Он је био козметичка промјена да се изманипулисаном и медијима заглупљеном народу понуди свјеже лице како би поново изабрали марионету горе поменутих. Људи које је он поставио на кључне функције, као и његови претходници, су ти исти „стручњаци“ који су радили за Џеј Пи Морган, Голдман Сахс итд.
    На изборима 2012. ће полузомби народ моћи да бира између двије марионете из двије фракције једне партије. На једној страни из демократа Барак Хусеин Обама, а по активностима пропагандне машине (читај Фокс Њус, МСНБЦ, АП, Хафингтон Пост и други) на другој страни тј. републикански кандидат ће бити Мама Гризли тј. Сара Палин бивши гувернер Аљаске, мада у последње вријеме Фокс и компанија промовишу Мишел Бахман, јер Боже мој, послије првог црнца предсједника ред је да се изабере ПРВА ЖЕНА предсједница. Сара Палин је и припадник тзв. Ти Парти покрета који је исто тако превара као што је био и Обама.
    Једина могућност спаса и за Америку а и за читаву планету, јер она не сумњиво утиче на све нас (поготово због долара), је да се као независни кандидат (мимо републиканске партије) појави конгресмен Рон Паул. Који је до сада био једини глас разума у америчком Конгресу од ’80.-тих па на овамо. Само питање је колико би његов живот потрајао, јер сви знамо шта је било са предсједником Џоном Кенедијем кад је покушао да доноси и извршава одлуке.
    Једна од инсталација поменуте елите која је и створила толики дефицит су Федералне Резерве, приватна банка која има монопол на штампање долара и тај монопол веома добро користи па штампа долар као тоалет папир што је проузроковало његову девалвацију. Национализација Федералних Резерви је један од потеза који би можда могао да спаси Америку. Ту су и друге инсталације тј. пошасти као нпр. корпорације војне индустрије и нафтне корпорације (због којих се воде ратови, а и водиће се и даље), фармацеутске корпорације, хемијске корпорације, медисјеке корпорације итд. Свака од ових бранши је имала свој пројекат изазивања вјештачке кризе, деградирања система вриједности и удара на људску популацију. Власничке структуре ових корпорација или воде до моћних фамилија (Ротшилд, Рокфелер, Дупон итд.) или до приватних хеџ или других инвестиционих фондова у којима су чланови опет представници тих неколико фамилија. Циљ више није новац, већ моћ, а очигледно је да се она стиче изазивањем ратова, вјештачких пандемија итд. Свјет полако постаје поробљен, а можда је већ и поробљен само ту робију треба још учврстити и озваничити. Сви смо на путу ка Новом свјетском поретку! Нека је Бог на помоћи генерацијама које долазе!

  2. Овдје сам очигледно ја тема, а не тема о којој сам писао. Но добро, понекада и аутора треба искоментарисати 😀
    Шалу на страну, хвала свима који прате моје редовне анализе и писања на Фронталу и НСПМ-у и што им се начелно допадају моји текстови.
    Иако сам млад и доста неискусан, подложан разним критикама у ближем и даљем окружењу, то ме не скреће са пута да износим своја мишљења и у складу са својом информисаношћу напишем неки текст. Мене је бављење политиком инспирисало још од седмог разреда основне школе када сам трчећи сваког јутра ишао до трафике да купим дневне новине „Политика“ и са неисчекивањем чекао 19:30 да слушам редовне и актуелне вијести (Нисам имао интернета). Временом и како сам се све више усавршавао формирао сам своја мишљења о многим темама, а њих можете видјети на мом блогу http://www.stefanveliki.blogspot.com/ па на архиве.

    Као што је „Шврљко“ написао учествовао сам у дебатним клубовима овдје код мене у Брчком и био неколико пута на ТВ-у по разним темама, попут: Малољетничког преступништва ; Националне сегрегације у школама ; Шта се може у БиХ промјенити, а шта не ; Да ли сте за ширу децентрализацију итд итд.
    Ја желим да дајем своја мишљења и не могу да будем неми посматрач дешавања. Зато свима хвала који ми дајете подршку и дајете ми немјерљив допринос даљем залагању и надам се, објективном писању.

  3. Данас сам сазнао од Дани(ј)ела да Стефан има 19 година.

    И пао сам са столице.

    Свака част Фронталу РС што даје простор овако сјајној и надареној омладини. Свака част и теби Стефане, јер се не вуцараш около по биртијама већ учиш. За своје године имаш далеко зрелије ставове од многих одраслих дртина. Заправо, ово „за своје године“ слободно избаци, није битно колико неко има година, већ да ли умије да размишља.

    Што се конкретно Америке тиче, полако почни да се бавиш проучавањем њене историје и интересних група у њој. Ништа није једнодимензионално, изненадићеш се кад мало дубље зачепркаш ту. Проучи мало Џеферсона, оригинални амерички устав, идеје које су пратиле настанак САД. Изненадићеш се можда кад увидиш да Џеферсон, на примјер, нигдје није говорио о демократији, већ о републици. Уопште, интересантна је Америка за проучавање.

    Велики поздрав и само пиши 😉

Оставите одговор