О подстицајима

Много се прича о подстицајима. Медији и политичари их не заобилазе.

Шта су подстицаји? Подстицаји су новци који се из наших џепова преливају у џепове неких других људи који за те наше паре плаћају своје рачуне.

Одакле нама подстицаји? Подстицаји у пољопривреди су европска пракса а ми смо их објеручке прихватили.

Колики су то новци? То баш и није тако лако утврдити. Подстицаји за пољопривреду се исплаћују из различитих буџета по различитим основама. Рецимо да је то више од 200 милиона марака годишње.

Како се троше ти новци? Тим новцима наши пољопривредници плаћају своје рачуне. Узмимо на примјер једну литру млијека. Подстицај по литри млијека износи око 20% малопродајне цијене млијека и њиме се плаћају рачуни за производњу сировог млијека, рачуни за превоз и прераду млијека, амбалажу, трговачку маржу.

У производњи млијека добар дио сировине је увозног поријекла. Из увоза су житарице, добар дио јуница, протеини, витамини и минерали који се додају сточној храни. Домаћи је рад људи, евентуално грађевински материјал за штале, нешто хране. Превоз и прерада млијека се у потпуности ослањају на увозне машине и сировине. Сви камиони су увозни, гориво је увозно, сви лактофризи, све линије за пастеризацију и паковање. Амбалажа је наравно увозна.

Дакле, највећи дио нашег новца који одлази на подстицаје у пољопривреди – троши се за плаћање увозне робе која нам долази из Аустрије, Њемачке, Мађарске… Најмање 2/3 а вјероватно и читавих 80% нашег новца за подстицаје брзо заврши у ЕУ земљама за куповину ЕУ производа.

Како долазимо до новца за подстицаје? Наши буџети се добрим дијелом пуне из кредита и новог задуживања. Дио новца добијамо и од продаје природног богатства и кроз приватизацију.

Шта подстицаји значе нашим пољопривредницима? Многи ће рећи – значе им све. Без подстицаја не би било ни пољопривредне производње. Наши пољопривредници на причу о подстицајима и на лобирање троше највише времена и живаца.

Кад год се пољопривредник појави у медијима он прича о подстицајима.

Има ли пољопривреде без подстицаја? Има. Примјер Новог Зеленда доказује да се може успјешно бавити пољопривредом и без значајних државних подстицаја. Потребно је промијенити фокус пољопривредника. Умјесто да су окренути држави и подстицајима – пољопривредници се морају окренути тржишту и његовим потребама. Имамо ли млијека – имамо. Имамо ли воћа – имамо. Зашто немамо воћне јогурте?

Зашто ЕУ има подстицаје? ЕУ подстицајима за пољопривреду плаћа рачуне за своје домаће производе. Ми подстицајима купујемо 80% увозну робу а ЕУ подстицајима купује 100% своје домаће производе. Новац од подстицаја не иде ван ЕУ, остаје у њеним границама, фирмама и џеповима.

Постоје и разлози стратешке природе. Свјеже је сјећање на глад у Енглеској у току 2. свјетског рата јер нису могли допремати храну из својих колонија.

Зашто ЕУ нама сугерише подстицаје? Зато што ми нашим подстицајима доминантно купујемо ЕУ производе, тиме запошљавамо њихове фирме и пунимо њихове џепове. Зато што ЕУ за те новце купује наша телеком предузећа и природна богатства а ми ту њихову политику прихватамо озарених лица – као дар са неба.

Шта је са цијенама пољопривредних производа? Логика каже да би наше млијеко требало бити јефтиније. Међутим када су подстицаји у питању ту слабо логике има. На Новом Зеланду једно точено пиво кошта колико 4 литре млијека. Код нас је однос једна литра млијека – једно точено пиво.

Шта наша јавност мисли о свему овоме? Ми смо у апсурдној ситуацији у којој се јефтино млијеко из ЕУ представља и доживљава као пријетња и проблем. Пољопривредници траже још пара и пријете блокадом саобраћајница. Народ то оправдава и подржава.

Закључак? Умјесто закључка пар информација са Новог Зеланда. 90% пољопривредне производње се извози, пољопривреда запошљава исти број људи прије и послије укидања подстицаја, раст обима пољопривредне производње након укидања подстицаја је 6% годишње. Прије укидања подстицаја, Нови Зеланд је имао максимално 1% стопу раста у пољопривреди.

Аутор: екс-1978