О једном острву: Ноћ на плажи (1)

Утисци са бесплатног ноћења на обали Јонског мора.

Пише Жељко Свитлица

Класична слика заласка сунца на западу допуњена је променадом бродова који у правцу југ-сјевер плове на редовним линијама, из лука оближње Кефалоније ка сјевернијим крфским пристаништима.

Ускоро, када се небо и море споје у заједничко црно платно, ови бродови свијетле на невидљивој линији несталог хоризонта као ситна сазвјежђа отпала одозго, или свјетлеће медузе испливале одоздо из мрке дубине мора.

Спавање у шатору на огромној плажи западног дијела острва Лефкас чини се, и јесте, идеална варијанта бесплатног ноћења на љетовању у Грчкој.

Исплатила се вожња дуга 1300 километара. Пјесковита плажа пружа се у недоглед и ствара осјећај да се отишло негдје, ко зна гдје. Такви пејсажи нису нешто што се очекује у географски згуснутој Европи.

…А онда се плажа испразни и туристи нестану у својим апартманима и хотелима неколико километара одатле; с једне стране таласи навале да спроведу правило осеке и плиме па туште и туку о шљунак у све жешћим рифовима, а с друге их у неправилном ритму подржавају каменчићи што их отреса литица која се хлади ноћу.

Тад су живци нервозне влати морске траве и лелујају испод коже. И заспала би динарска глава само да се не запита сваке нове секунде: Може ли талас добацити тридесетак корака и дохватити шатор, па да се пробудимо негдје ближе пучини на непропусном кинеском душеку који служи умјесто кревета?

О, мора да је удобно, сигурно и топло, у кабинама на оним тамо бродовима; свира ли ненаметљиво музика на освијетљеној палуби док капетан самоувјерено стоји изнад инструмената и управља бродом?

На цијелој овој страни острва дугачког око 50 километара само једно село је сишло до мора – Агиос Никитас у мирном и маленом заливу – сва остала побјегла су горе у брда, далеко од литица и хука вода.

Тамо се сад туристи мијешају са локалцима по тавернама, у угодном чаврљању, док около спавају вртови маслина и шуме обрасле оним уским четинарима које ми садимо по двориштима.

Доле према нашој плажи и стијенама око ње, спуштају се само њихове ситне, полу-дивље козе.

У два послије поноћи потписао би човјек да кампује било гдје, од Козаре до Перућице, на ледини под ведрим небом, не би тако страшна била наша дивљина као што су овај пијесак и море.

Ујутру, прва шоље грчке кафе у најближој кафани оживљава стегнуто срце. Тамо кувају домаћу кафу у свом локалима.

Ко је споменуо страх?