О хрватским уџбеницима историје: Србија је нецивилизирана и морално нездрава (7)

Седми дио фељтона о хрватским уџбеницима историје из пера историчара Горана Латиновића. Пише: Горан Латиновић Ненаучно представљање хрватске прошлости, уз максимално проширивање граница хрватског етничког простора и стално истицање "хрватског историјског и државног права", основна је карактеристика и првог уџбеника за трећи разред гимназије у независној Хрватској. Аутори овог уџбеника припадају истој историографској школи као […]

четвртак, јул 21, 2011 / 10:30

Седми дио фељтона о хрватским уџбеницима историје из пера историчара Горана Латиновића.

Пише: Горан Латиновић

Ненаучно представљање хрватске прошлости, уз максимално проширивање граница хрватског етничког простора и стално истицање "хрватског историјског и државног права", основна је карактеристика и првог уџбеника за трећи разред гимназије у независној Хрватској.

Аутори овог уџбеника припадају истој историографској школи као и аутори већине претходних уџбеника, што је сасвим евидентно из његовог садржаја. Нетрпељивост према Србима и овдје је јасно изражена. Трпимир Мацан и Франко Мирошевић пишу да ни након "stjecanja neovisnosti velikosrpski krugovi nisu mirovali. U domaćem a i u stranom tisku pothranjivali su posezanja za tuđim teritorijama. Duh Načertanija bio je stalno nazočan u intelektualnim i političkim krugovima. Opsjednuti tom idejom, neistinito i mitomanski glorificiraju svoju prošlost, posebno razdoblje Dušanova Carstva. Tumače da se ono prostiralo do Bosne i Hrvatske (Slavonije i Dalmacije), pa i Češke, iako se zna da granice Dušanova Carstva na zapadu nisu prelazile rijeku Drinu".

Ипак, овај уџбеник доноси и једну новину. Наиме, док аутори свих осталих хрватских уџбеника који се баве овим периодом сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница дефинисаних 1878, Мацан и Мирошевић не дијеле то мишљење. Они сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница из 1833, па и српске ослободилачке ратове (1875–1878) сматрају освајачким. Они пишу да су већ послије тих ратова Срби почели "progoniti Albance provodeći nad njima genocid. Pale im kuće ne bi li ih prisilili da napuste područje Srbije".

Трпимиру Мацану и Франку Мирошевићи придружио се 1998. и Анђелко Миjatović, а посљедњи пут овај уџбеник објављен је 2001. што наводи на закључак да је још један уџбеник са изразито негативним ставом према Србима дуго био у хрватским школским клупама (1993/1994–2001/2002).

У освит новог вијека штампан је још један уџбеник за трећи разред гимназије, који садржајно није толико милитантан као претходни уџбеници. Аутори овог уџбеника пишу да до 1991. бан Јелачић није сматран позитивном личношћу, а да је његова улога послије 1991. преувеличавана, па закључују да је он у ствари био одан војник који је извршавао царева наређења, како се то од њега и очекивало.

Ипак, без обзира на одлазак Хрватске демократске заједнице са власти 2000. године, стиче се утисак да између уџбеника који су објављени током њене владавине и оних који су објављени након избора 2000, не постоји суштинска разлика. Исти стереотипи оптерећују скоро све ауторе хрватских уџбеника (уз један или два изузетка), мада су се неки од њих потрудили да их љепше "упакују". Било би интересантно проучити хрватске уџбенике настале након повратка Хрватске демократске заједнице на власт крајем 2003. године, а који, у институту у којем је извршено ово истраживање, још нису били доступни.

Иначе, већина аутора хрватских уџбеника историје у Хрвате убраја Руђера Бошковића, Јосифа Руњанина, Михајла Латаса, Петра Прерадовића, Светозара Боројевића и Николу Теслу. Ако изричито не кажу да су били Хрвати, онда се тражи неко неутрално рјешење, па је Латас рођен у "pravoslavnoj krajiškoj obitelji", а Тесла је "naš zemljak". Углавном избјегавају да помену српско име, што је сасвим у складу са схватањем да је Хрват свако ко је рођен на територији данашње Хрватске, небитно када.

Лажирањем историјских чињеница, као и нетрпељивошћу према Србима, оптерећени су и аутори уџбеника у којима је представљена историја након 1918. године. Свакодневни политички говор, неприличан академском свијету и неприкладан уџбеницима који би требало да имају образовно-васпитну сврху, овдје је још присутнији, а нека запажања неодољиво подсјећају на говор мржње који је био врло карактеристичан за хрватско друштво у вријеме кад су уџбеници настајали.

Аутор првог уџбеника историје за осми разред основне школе у независној Хрватској сматра да је 1. децембра 1918. године Хрватска "izgubila svoju državnost koju je dotad imala tijekom više od tisuću godina". Какав ће бити положај Хрвата у новој држави најавило је крвопролиће у Загребу 5. децембра 1918. Прослава уједињења коју су организовали Срби, протекла је у "vrijeđanju Hrvata i svega što je hrvatsko", а кад су дошли Хрвати и почели клицати против монархије и краља, полиција је интервенисала и убила 15, а ранила 20 људи.

Хрвати су након 1918. непрекидно били на удару "velikosrpskog hegemonizma", а томе се супростављао Стјепан Радић, који није био "ni separatist, ni neprijatelj jugoslavenske države". Ипак, он је убијен, а Пуниша Рачић изашао је након атентата из зграде кличући: "Živela Velika Srbija!" Тај догађај показао је "cijelom svijetu koliko je to društvo necivilizirano i moralno nezdrava sredina".

Стиче се утисак да Хрватима никада није било горе него у заједничкој држави са Србима, односно да их нико никада није тако брутално угњетавао као што су то чинили Срби након 1918. године. Иво Перић тврди да је било довољно да неко на јавном мјесту каже да је Хрват, па да због тога страда. У наставној јединици Položaj Hrvatske u okovima centralizma i velikosrpskog hegemonizma Перић каже да су Срби "od početka doživljavali zajedničku državu, stvorenu 1918, kao proširenu Srbiju (tj. uvećanu, veliku Srbiju), u kojoj su se osjećali i ponašali kao velikosrbi, potiskujući i tlačeći ostale narode". Такође, наведено је да је Хрватска на различите начине била економски експлоатисана.

Творац теорије о наводном економском искоришћавању Хрватске био је Рудолф Бићанић, чија је књига Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (Zagreb, 1938) имала политичку позадину и у којој је изнесен читав низ произвољних и нетачних података. О каквом се "искоришћавању" радило говори и податак да је од 1918. до 1938. готово двоструко више инвестирано у индустрију Хрватске (са Славонијом и Далмацијом), него у индустрију Србије.

На мањкавости Бићанићеве књиге указали су српски економисти већ 1940. године.



0 КОМЕНТАРА

  1. Још једну верзију смртовнице из Првог светског рата имате и у овом чланку:

    http://srbskacirilica.rs/Отворена-Писма/110603_100/

    ЦИРИЛИЗАТОРИ – НЕУГОДНИ СВЕДОЦИ
    петак, 03 јун 2011 21:37
    Овај чланак је писан фотографијама, уз пропратне текстуалне коментаре. Говори о „подобним“ хришћанским језицима и писмима и писмима „недостојним хришћанства“, односно – „ђавољим делима“. У њему се наводе спољњи притисци за искорењивање српске ћирилице, али и југословенски па и српски притисци. Неке фотографије ће представљати новину за целокупни српски народ. Обавештени су одавно видели „шта се иза брда ваља“. Необавештенима је лако манипулисати и преводити их жедне преко воде. Југославија је желела да српски народ остане необавештен. …

Оставите одговор