Новца је сваког дана све више, али је готовине све мање

Порезници, банкари и техно утописти дијеле заједнички сан: друштво у коме готовина не постоји а све новчане трансакције се обављају електронски. Штампарије које се баве штампањем новца ово доживљавају више као ноћну мору.

среда, април 25, 2018 / 17:17

Пише Дражен Симић, biz.rs

На први поглед изгледа парадоксално, али док се количина новца у свијету свакодневно повећава, профити специјализованих штампарија новца све су мањи. Разлог је једноставан – готовине је све мање у оптицају, а безготовинско плаћање одавно је преузело примат.

Утврдити тачан укупан износ новца у свијету, залудан је посао, попут хватања вјетра мрежом. Грубе процјене баратају износом од неких 90.000 милијарди долара, док готовина представља око осам посто укупног новца у оптицају.

Оно што је извјесно је да што је држава богатија и развијенија то се мање користи кеш и обрнуто, у сиромашнијим и мање развијеним државама улога кеша је знатно већа. Без одговарајуће финансијске, комуникацијске и правне инфраструктуре нема ни безготовинског плаћања, па готовина остаје једини и најефикаснији начин за финансијске трансакције.

Штампање новчаница и даље је озбиљан глобални бизнис и процјена је да је ријеч о тржишту вриједном 9,5 милијарди долара у 2016. години, те да би до 2021. године ове тржиште могло нарасти до 11 милијарди долара годишње. Без обзира што се удио готовине смањује, старе новчанице се хабају и замјењују новима, а тренд повлачења новчаница велике номинације повећава потребу за ситнијим апоенима, па штампарије новца у ближој будућности неће остати без посла.

И за штампање новца требају паре

На дјелу је и константна игра мачке и миша између произвођача новчаница и фалсификатора. Како технологија напредује, штампање новчаница у „кућној радиности“ постаје једноставније, што опет захтјева константно додавање нових облика заштите, од холограма, металних нити, па до софистициранијих елемената заштите уграђених у сам папир, што повећава трошкове. Најновији тренд, кориштење пластике умјесто папира, добрим дијелом је мотивисан и жељом да се продужи животни вијек новчаница и тиме дугорочно смање трошкови замјене похабаних новчаница новим.

У великом броју држава штампање новчаница је у државним рукама, попут САД, Русије, Кине, али бројним мањим државама једноставније је наручити новчанице од великих приватних штампарија него улагати у набавку опреме и оснивати властите штампарије. Тако да без обзира што се вриједност тржишта штампања новчаница повећава, то не значи да ће нужно бити и више посла за приватне штампарије.

Водећи глобални играчи у штампању новчаница, британски Де Ла Ру и њемачки Гизеке & Девриент, одавно су схватили да се дугорочно не може живјети само од штампања новчаница, па су понуду проширили и на штампање пасоша, личних карата и сличних докумената, тако да им штампање новца није више главна дјелатност. Профити на штампању новчаница, због повећаних трошкова, у најбољем случају стагнирају и не гарантују дугорочан опстанак и просперитет компаније.

Као и у свим другим областима и штампачи новца се суочавају са новом конкуренцијом, првенствено из Кине, чије су услуге знатно јефтиније што дјелује привлачно, поготову сиромашнијим земљама. Тако је прошле године Непал штампање нових новчаница повјерио кинеској компанији и по тврдњама званичника из непалске централне банке, то им је уштедјело 3,7 милиона долара на наруџби од 200 милиона новчаница, а квалитет новчаница је остао исти.

Банкарски сан љетне ноћи

Заговорници тоталног укидања готовине су једно шаролико друштво: банкари, порезници, фанатични обожаватељи технологије и водеће свјетске технолошке компаније. Банкари, генерално, мрзе кеш из дна душе. Једноставно, то им само компликује живот и повећава трошкове, јер готовину треба дистрибуирати, чувати, бројати, а то све кошта. Сама помисао на друштво у коме свака трансакција, од куповине жваке па до куповине куће, мора ићи преко банкарског рачуна – банкаре доводи на руб екстазе. У том случају, од сваке трансакције банка би узимала свој проценат, што би благотворно дјеловало на профите банака.

Порезници, такође, виде друштво без готовине као остварење свог сна, јер у том случају, барем тако мисле, нема шансе да се избјегне порез или омогући прање прљавог новца стеченог криминалом. Наравно, ово се односи на ситне рибе јер и данас криминалци крупног калибра без проблема милионе успјешно перу кроз водеће свјетске банке, не замајавајући се превише са готовином. Само у цртаним филмовима десетине милиона долара мита се дају у готовини у коферима. У стварном животу, паре се пребацују са једног оф-шор рачуна на други, далеко изван дохвата порезника и осталих државних службеника и елиминација готовине ту неће ништа промијенити. Али људски је надати се.

Технолошке компаније, као Епл и Гугл, имају сасвим практичан разлог да промовишу укидање кеша. Логика ових компанија је да би њихови мобители и софтвер замијенили новчанике, као најједноставнији и најпрактичнији начин свакодневног плаћања, па би у том случају и они убирали свој данак од сваке трансакције, на радост својих дионичара. Обожаватељи нових технологија у безготовинском плаћању виде раскид за аналогном прошлошћу и улазак у дивни нови свијет, вјерујући да им безготовинско плаћање чини живот лакшим и сигурнијим, те да ће то довести до мање крађа и пљачки, што је у сваком случају више него дискутабилно.

Колико смо далеко, или близу, друштву без готовине, зависи од тога гдје живите. Земља која је најближа друштву без готовине је свакако Шведска, гдје готовинска плаћања чине данас једва један посто од укупних плаћања. Већина продавница, па чак и банкарских пословница одбија да прихвати кеш, а чак и бескућници на улицама почињу прихватати кредитне картице. И док су заговорници безготовинске утопије у Шведској очекивали да ће за пар година готовина дефинитивно нестати и завршити у уџбеницима историје, све су гласнији заговорници да треба ипак мало стати на лопту и погледати и другу страну медаље.

А шта када нестане струје?

Нису баш сви грађани навикнути на безготовинско плаћање картицама и мобилним телефонима, попут пензионера, и немају баш сви банковни рачун, попут оних најсиромашнијих, имиграната или бивших осуђеника. Право на банковни рачун није неотуђиво људско право, већ ствар процјене банке да ли им се клијент исплати или не.

Ако се по страни остави и питање приватности и тоталне контроле над становништвом, кључни проблем са безготовинским плаћањем је да уколико нестане струје или банкарски компјутерски систем крахира, нема ни пара, а кредитне картице и мобители постају безвриједни комади пластике. Колапс електро-енергетског система, гдје грађани без струје остају и по неколико седмица, није ствар научне фантастике и то се дешава и у најразвијенијим државама, а камоли у оним сиромашнијим у којима живи већина свјетског становништва. Како у таквој ситуацији купити храну, лијекове, питање је које се углавном не поставља и на које нико нема смислен одговор.

Потенцијални сајбер напади на енергетски систем и банке, било да потичу од криминалаца или „државних“ хакера већ су се дешавали, па је питање задржавања готовине као опције за плаћање постало и питање националне безбједности.

Без обзира на све, количина новца у оптицају ће наставити да расте и даље широм свијета а готовина неће потпуно нестати, барем у догледно вријеме.

Колика ће бити реална вриједност тог новца, и још важније, како ће бити расподјељен, друго је питање. Неко ће умјесто данашњих десет милиона имати 50, док ће неки изгубити и оно мало што сада имају, али у просјеку сви ћемо имати више пара. Ко не вјерује, нека пита статистичаре.



2 КОМЕНТАРА

  1. Eto zašto ljudi uvjek govore o dobrom starom vremenu. Svijet bez gotovine će biti užasan, ljudi jadni i kontrolisani a čovjek će imati slobodu samo u šumi kao kod Orvela.
    Skoro me zove jedan spavač UDBE, nudi žiralnu maglu. Kažem mu da sam u Merkatoru,dođe privrednik a nema za kafu.
    Saslušam ponudu i kažem da mogu za njega raditi ako ima buntove keša.
    Vozdra, režimski privredniče keš je zakon.
    Npr. Pokvari ti se auto u planini i tražiš pomoć plastičnom karticom. Ili ti treba vodoinstalater,plivaš u govnima i mašeš karticom majstoru.

  2. Privatnici bi kod nas hteli virtuelenu ekonomiju, novac iz vazduha, iz usluga, izmišljeno poslova, da se prodaje magla i vrti virtuelni novac, koji se samo emituje ni iz čega, iz zaduživanja, a ko će vraćati.
    Život pod privatlukom-mafijašlukom je nemoguć, gori nego pod turskom okupacijom. Pa kad nas je Hitler okupirao, znalo se da je okupacija i protiv okupatora se borili i izborili a okupacija privatluka-mafijašluka je naizgled nevidljiva, a uništava na siromaštvom, nema radnih mesta, nema ljudskih prava, nema privrede, nema preduzeća privrednih giganata. Ranije se znalo ko je okupator i kolonizator i dizao se narod na ustanak, na oružje da se bori protiv okupatora i kolonizatora, a ove danjašnje privatnike okpatora država plaća i subvenionište, daje im podsticaj da nas okuporaju i uništavaju siromšatvom. Stop privatnicima – fabrike radnicma!
    Danas imamo državu koja ponizno u klečećem stavu moli strane okpatora i domaće privatnike da otvore preduzeće za pljačku i okupaciju naroda!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *