Ноћ је вријеме које траје по читав дан

Театар из угла лаика: коментар представе Арапска ноћ, копродукције Босанског народног позоришта Зеница и Народног позоришта Тузла Пише: Драган Тешановић Приликом свог боравка на професионалном медицинском скупу у Тузли у априлу ове године, искористих прилику да се сретнем са Мидом Кушљугићем, сјајним глумцем тамошњег позоришта. Након позориштанског разговора уз кафицу човјек предложи да погледам представу […]

недеља, јун 5, 2011 / 11:00

Театар из угла лаика: коментар представе Арапска ноћ,
копродукције Босанског народног позоришта Зеница и Народног позоришта Тузла

Пише: Драган Тешановић

Приликом свог боравка на професионалном медицинском скупу у Тузли у априлу ове године, искористих прилику да се сретнем са Мидом Кушљугићем, сјајним глумцем тамошњег позоришта. Након позориштанског разговора уз кафицу човјек предложи да погледам представу која се то вече играла на сцени њиховог кантоналног театра. Наравно објеручке сам прихватио мада нисам имао појма шта ћу гледати. Обично не објављујем коментар ако представу не погледам више пута али како не знам да ли и када ћу имати прилику поново да одем у Тузлу желим о овом дјелу рећи понеку.

А погледао сам Арапску ноћ , одличну копродукцијску представу тузланског и зеничког позоришта са србијанским ауторским тимом а по тексту њемачког писца. То знам .
А ко су и одакле су остали судионици и гледаоци били ,и даље немам појма.

Драга, да ли је комшија још жив?

Мени позната особа је прије неког времена са чуђењем испричала причу како је сазнала да је први комшија добио дијете са женом млађом двадесет година и да се развео од оне прве (комшинице му) са којом има два одрасла сина. Прича није чудна сама по себи , дешава се. Чудно је то што се то десило читаву годину дана прије него је то мени позната особа сазнала. Хеееј, први комшија!?!

Вријеме у којем живимо је такво да немамо појма шта се дешава иза комшијских врата. Да немамо благе везе да ли нам је ближњи болестан , радостан , изгубљен , забринут или гладан . Живимо одвојени једни од других физички и емоционално.

Пустиње у нашим ближњим које заузимају милиметар по милиметар простора њихових душа су и пустиње наше душе. По својој природи пустиња се шири на околину јер пијесак и прашина су нестални а веома моћни.

У сновима наших ближњих се налазе невјероватни свјетови измјешаних збиља и суманутости и ми о њима ништа не знамо, а своје снове не говоримо никоме јер нисмо сигурни да ли су истина или не а плашимо се и како ће нас гледати ако им кажемо.
Наши ближњи се опијају тражећи своје свјетло на дну боце – јаме. Заборављају да извори свјетла у јамама не постоје и што се ближе дну, све је мрачније. Нама је свеједно за тим и осуђујемо њихово алкохолисано бауљање по постојању.

Животи наших ближњих су закључани у простор ограничен цјелодневним ринтањем и досадом боравка у изнајмљеним собама до сљедећег јутра.

Ближњи наши се завезују у везе које су секс а они их називају љубав и тако потврђују себи да постоје и да су важни некоме , некада. А ми се опетовано лицемјерно саблазнемо над чином физичког зближавања потпуних странаца.

Живот у кавезу величине одручења

Човјек живи у простору који је величине колико руке могу дохватити када се рашире и не можемо досегнути ни милиметар даље. Наш простор је метални кавез и ма шта чинили и гдје нас наше мисли одвеле наша тијела остају у тим кавезима. Ми општимо са околином као са простором који постоји као независан од нас док тек провирујемо из ме(н)талних гнијезда које називамо ЈА.

Њемачки писац је радњом коју је смјестио у велике деперсонализиване зграде у којим живи њемачко радништво додирнуо мноштво болних тема модерног западног човјечанства у које се, гле чуда, и ми можемо сврстати. Барем по проблемима ако не и по добрим стварима Отуђеност ,о којој сам већ рекао понешто и која није везана за поједину средину него је постала универзална категорија модерног свијета , посљедњих година измјењена постојањем електронске комуникације али подједнако обезличене и претворене у симболе,поруке и ријечи које немају име и лице. Проблеми мигрираног становништва тамо изазвани економским помејерањима, а у нашој земљи ратовима. Нестанак породице као уређене честице друштва. Претварање људи у збир ритуалних поступака који чине њихово вријеме. Свеприсутност психичке помјерености која се манифестује у безбројним патолошким односима .

У Арапској ноћи се окупила скупина људи на послу којим су жељели да другој групи људи пренесу причу о усамљености , изолацији, бијегу, умирању, сексу и случајности (за коју се увијек поставља питање да ли постоји уопште). Ова скупина зна да театар има задаћу да говори о тананости људске психе, шаренилу маште и збиље, неразговетности стварности и сна…о односима међу људима…о лудилу …и свему што је похрањено на овај бијели велики-мали свијет , у космичим размјерама крупан као зрно прашине.

Београдски редитељ је вјештом надградњом уз добру подјелу доказао властити квалитет којим је овај пут помјерио границу игре у позоришту ван оквира стандардног. Навео је глумце да играју сваки за себе а да функционишу као тим, да разговарају и комуницирају окренути једни од других, да говоре текст на начине који су раздвајали њихове мисли од њихових говорних радњи, да сјајно симболички и са минималним,стилизованим поступцима показују много тога. Одлично.

Сценограф је храбро закорачио у експериметалну форму и створио позоришни простор за игру који својом симболиком савршено одговара ментално-металним кавезима садашњице.

Филозофски приступ костиму тј његово одсуство је казало ,на начин доступан нашем перцептивном апарату, о разголићености модерног човјека притиснутог врелином отуђености. Веома добро.

Театар је мјесто гдје се добија право да они који су духом богати додирну једни другима постојање

Глумце који су судионици ове представе никада нисам имао прилике гледати. Као да су из Јерменије или Казахстана а људи годинама живе и раде удаљени тек мало више од стотињак километра. Оно што су приказали је потврда да у овој малој разједињеној земљи има знања и умјешности на сценским даскама и да медијска експонираност није предуслов квалитета.

Мудро и добро селектовану екипу глумаца из више средина задовољство је гледати у вјештим и надахнутим тренуцима на сцени, у бравурама глумачке игре смјештене у простор у којем се не може направити нити пун корак.Глумци комуницирају са празним простором као са партенером уз више него занимљиву игра из другог плана (свих петоро глумаца су сво вријеме активни на сцени). Представа садржи много врхунског глумачког постигнућа (као што је нпр начин како сцене секса игра Синиша Удовчић или алкохоличарску загубљеност Аднан Омервић или сан Анђела Илић или… ) а редитељско одмјерено вођење помогло им је да прикажу како се без игре на публику , уз остављање мисаног простора гледаоцу да домашта оно што се не види и употпуни слику догађаја, добија од театра оно што он и треба дати , духовни простор комуникације међу онима којима је она насушна потреба.

У нади да ће и моји суграђани имати прилику да виде ову представу ускоро , поздрављам читаоца који имао времена прочитати ову писанију до ове реченице. Живјели ,драги моји позориштанци.

Ролан Шимелпфениг : Арапска ноћ ; режија Филип Гринвалд ; сценографија Владимир Павловић ; костимографија Сабина Трнка ; сценски покрет Харис Бурина ; избор музике Филип Гринвалд ; дизајн свјетла Е. Баручија ;
Играју : ХАНС ЛОМАЈЕР – Едхем Хусић ; ФАТИМА МАНСУФИ – Џенана Џанић ; ФРАНЦИСКА ДЕКЕ – Андјела Илић ; КАЛИЛ – Синиша Удовчић ; ПЕТЕР КАРПАТИ – Аднан Омеровић



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор