Независна Црна Гора треба своју независну цркву

Вијест да је прије пет година Црна Гора постала независна вртила се на већини наших медија у сасвим неутралном тону, а нико није разматрао шта су њене последице.

Пише: Марко Шикуљак

У једном бокељском мјесту са мањим бројем бирача и католичким самостаном са четири калуђерице, Милова странка и блиске опције никада нису добиле ни један глас, колико год је избора било до тада. Часне сетре су се бавиле постом и молитвом, и никада нису излазиле на изборе. Тог 21. маја када је Црна Гора одлучивала да ли са Србијом или не, из тог мјеста за опцију независности стигла 4 гласа, а поклопило се да су католичке калуђерице први и једини пут гласале у свом животу.

Ову причу увијек треба имати на уму када се говори о црногорској независности: Некоме је врашки било стало да до ње дође, на било који начин и по било којој цијени. Поменути случај је најбенигнији, јер је било много неправилности, куповине гласова, уцјена и изборног инжињеринга, документованих у „бијелој књизи" коју је издала опозиција.

У самој изборној ноћи, два сата по затварању бирачких мјеста, ЦЕМИ је објавио прелиминарне резултате на узорку мањем од 10 одсто (!!!) по коме опција за независност има 65 одсто гласова. У току ноћи је овај постотак падао, до неопходних 55%, а на улицама се увелико славило.

А посљедице су…

Разбијање српског народа у што више земаља је настављено. Створена је земља у коме готово већински народ нема никаквих права (33% Срба, док их у државној управи има само 3 одсто), земља која признаје Косово, иако је њена територија на мапи Велике Албаније, земља у којој се врши невјероватан историјски и лингвистички инжињеринг, а у којој се некажњено пребијају људи који не мисле како званична политика налаже.

Главни аргумент владајуће гарнитура да ће независност донијети економски просперитет није испуњен, и сем што је једно вријеме била перионица новца руских мафијаша. Локални мафијаши су сада још сигурнији и осионији, а народ све сиромашнији.

Само је огромна количина србофобије коју званична Подгорица испољава спријечила долазак делегације ДС и СПС на конгрес ДПС, док ни то није спријечило долазак Ненада Чанка, Зорана Остојића из ЛДП, те Игора Радојичића из СНСД.

Изјава да Београд наставља великосрпску политику зауставила је ДС и СПС да се нађу у овом бираном друштву. Треба споменути да је за вријеме референдумске кампање Војислав Коштуница активно учествовао у кампањи за заједничку државу, а да је Борис Тадић сматрао да је то унутрашња ствар Црне Горе. Ако дозволите поређење: Жена се разводи од вас, а ви кажете, то је њена ствар.

Ја тебе сердаре, ти мени поглавниче

"Када говоримо о три века Црне Горе, схватио сам да нико не може споменути Црну Гору и 19. век, а да не спомене владику Рада. Не може се споменути Црна Гора и 20. век, а да се не спомене краљ Никола. Не може се споменути Црна Гора и 21. век, а да се не спомене Мило Ђукановић", поново је вербално бриљирао лидер сепаратистичке опције у Србији, Ненад Чанак, говорећи на конгресу ДПС.

На истом су добијене смјернице даљег рада на стварању нове Црне Горе, коју преотали Срби пореде са апартхејдом.

Обраћајући се делегатима, Ђукановић је поручио да ће ДПС заговарати црногорски језик, једну цркву и превазилажење подјела. Православна црква у Црној Гори мора бити самостална, поновио је он.

Невладина организација парарелигиозног карактера, под именом ЦПЦ, одрадила је свој посао до добијања независности, и почела је бити терет, јер стално тражи новац за зидање цркава и дворова. Пошто се од ње не може направити ништа прилично цркви, даља тактика ће бити да се од постојеће православне цркве направи црногорска.

Са или без Амфилохија, који је у годинама, тежиће се већој аутономији Митрополије, па ће се наћи неко вољан да је од српске преименује у црногорску. Митрополија је правни субјект на који се воде манастири и црквена имовина, тако да ту неће бити других проблема.

Казан за утапање нација

Са језиком постоји сукоб умјереније и струје коју у Црној Гори опозиција крсти „национал социјалистичком“ (Кривокапићева СДП). Једни су да се као и црква, српски језик само преименује, док друга заговара обогаћивање са што је више нових слова.

Иако многе српске партије најављују побједу на последњем попису, резултати се могу и другачије тумачити. Упадљиво је смањење оних који свој језик зову српским, што говори да ове језичке промјене дају некаквог резултата. Постотак Срба је могуће дорадити кривотворењем, по коме их неће бити више него их је било до сада.

Уз мало стрпљења на следећем попису он може дати много повољније резултате за владајућу опцију, јер су доминантно српски крајеви подложни депопулацији због тешког живота, док ће млађи због посла лакше прихватати црногорски идентитет. Стаза за то је већ утабана, јер опозиција има власт у само 4 општине.

За цркву ће се тражити одговрајући владика, који ће тражити спајање црногорско-проморске са будимљанско никшићком, вјеровантно због лакшег управљања, па ће је временом неко у СПЦ признати као архиепископију са већом аутономијом због историјских околности, и тако даље. Најважније је да са данашњом Србијом нема назнаке евентуалних проблема.

А шта би могла Србија?

И поред тога, онај ко се данас изјаснио као Србин у Црној Гори, заслужује свако признање, док оних неколико стотина декларисаних Срба на Цетињу (мјесту које је антисрпскије од Имотског) заслужује неку врсту новчаног националног додатка. Док у Хрватској (а и на Комету ће бити слично) постоје барем подобни Срби који служе за показивање мултиетничности, у Црној Гори за таквима до сада није исказана потреба.

Међутим, уколико Српска и Србија не покрену активније питање статуса црногорских Срба, изврше притисак на међународне институције, не буду радили на економском опстанку Срба, кроз запошљавање у тамошњим испоставама својих предузећа, помагању отварања српске телевизије, активнијем информисању о стању у Црној Гори, овај последњи трзај са пописним резултатом ће лако бити амортизован.