Неповратна бајка

Тоде Николетић – Јелени Трикић, мајци херојки.

Између нас само је трен,
А већ тама црну омчу плете,
Мили мој, не буди усамљен,
Доћи ћу ти кад ласте узлете.

Ускоро ће моја звезда заћи
И нестаће у облака пени,
А нећу те плачљивко дотаћи,
Одох сунцу, сине нерођени.

Живот ће ти тужну бајку плести
О доброти једне виле, бебо,
Само у сну ми ћемо се срести,
Делиће нас увек плаво небо.

Буди добар, несташан и снажан,
Сав на мене као огледало,
Живот није сам по себи важан,
Ако ти је до некога стало.

Опрости ми што морам отићи,
Кочија ме до сазвежђа чека,
Фалиће ми руке и прстићи
Као теби, сине, мога млека.

Кад порастеш и будеш ко стена
И са оцем донесеш ми цвеће,
Једна звезда сасвим удаљена,
Пратиће те кроз живот до среће.

А до тада нерођени, пузи,
И запамти да си имо мајку,
Па кад чежњу осетиш у сузи,
Схвати да је отишла бајку.