Неодољиви шарм Фиренце

Сјећам се како сам гледајући холивудске филмове маштала о Тоскани. О беспрегедном зеленилу, виноградима, сунцу и некој италијанској романси.

Пише Јелена Деспот

Све фотографије које се могу пронаћи приликом укуцавања ријечи Тоскана у гугл претраживач и даље су обећавале дивне призоре и добар провод. Нисам се надала да ће ме један пут и једно љето одвести до Фиренце. Града музеја и средишта ове италијанске покрајине.

Улазећи у овај град била сам помало разочарана. Нигдје зеленила, нигдје винограда. Будаласто сам очекивала да ће их бити у неком граду. То се обично деси када се много замаштате. Град је наликовао на градове на приморју, уске улице, камене кућу и навучене жалузине у боји. Помало уморна од тринаестодневног путовања, а Фиренца је уједно била и последња станица, помислила сам: „пих, па и није нешто“. Очекивала сам да ћу одмах угледати све грађевине, да ће све бити на дохват руке, као што је то случај када нпр. уђете у Рим.

Одлучили смо да паркинг потражимо на обали ријеке Арно и уједно од тог мјеста започнемо обилазак. Ријека ме није импресионирала. За град такве величине и таквог статуса код туриста морала би бити много сређенија и питомија. Трава је била непокошена, дрвеће огромно, разно шибље, а нас је подсјетило на домовину. Уједно то је и једина замјерка коју сам приписала овом граду. Иако ово љето није имало много топлих дан, нас је у Фиренци дочекао најтоплији који доживјех овог љета. Ситуацију је нагло погоршавало одсуство хладовине и камен који је био свуда око нас. Срећа па су уличице биле уске, тако су грађевине и зграде правиле дубоки хлад.

У неком хотелу смо замолили за мапу града и упутили се ка првој туристичкој дестинацији. Одлучили смо да нећемо чекати у редовима за улаз у музеје јер смо били изузетно ограничени са временом, а редови су наравно били километарски. Тако смо се запутили ка катедрали Санта Кроће (ит. Santa Croce).

Нажалост у ову катедралу нисмо ушли, јер је температура била толико висока да нам се није исплатио чекати у километарском реду. Иначе у њој су сахрањени Данте, Галилео и Микеланђело. Испред ове огромне базилике саграђене од бијелог камена, се налази споменик Дантеу. Ту смо направили неколико фотографија и одлучил да се мало одморимо на степеницама које су се налазиле испред улаза у катедралу. Имала је заиста необичну архитектуру и изгледала је као да је спојена од дјелића камена. Фотографија ће вјероватно боље и ближе објаснити на шта се то односи. У преводу би име ове базилике значило Свети крст.

Након тога уским каменим уличицама, застајући успут да погледамо сувенире, упутили смо се према Палати Векио (ит. Palazza Vechio). То је уједно и градска вијећница. Сама по себи ми није била много импресивна. Осим што је била изузетно велика, донекле ме подјсећала на затвор. Без много прозора и интереснтних шара какве су се могле видјети на осталим грађевинама. Једино што је разбијало монотонију ове грађевине био је сат на њеној предњој страни.

Испред палате се налази и копија Микеланђеловог Давида. Ускликасмо Давида и кренусмо даље.

Лутајући одлучисмо се да потражимо Фирентинску катедралу. Било ју је немогуће заобићи будућу да се њена величанствена купола види куда год да погледате. Саграђена је у ренесансном стилу и кажу да је највећа купола на свијету. Мени је ова катедрала када смо се приближили изгледала као да је нацртана. Уколико почнете размишљати како је то неко успио и када је направио у глави вам се може завртјети, заиста изгледа импресивно и несвакидашње. А ако се узме у обрзир какве су алатке тада биле доступне градитељима ваше дивљење постаје још и веће.

Битно је истаћи да се готово све најзанимљивије грађевине у Фиренци налазе у непосредној близини тако да вам неће требати нити градски превоз а ни много времена да их све обиђете. Базилика Сан Лоренцо (ит. San Lorenzo) је једна од највећих цркви у Фиренцки и била је то парохија породице Медићи. Једна од најпознатијих и најбогатијих породица у Фиренци која је кроз историју владала Тосканом. Црква Сан Лоренцо са вањске стране и није нешто нарочито импресивна. Подсјећала је на палату Векио. Саграђена од фасадне цигле и без много живописних детаља. Унутра је наравно изгледала много другачије. Огромна и импресивна. Са мраморним подовима и изузетним украсима.

Након ходања центром града и истраживања уличица запутили смо се према мјесту које ме је највише занимало. Понте Векио, чувени мост у Фиренци на којем се налази безброј најлуксузнијих продавница накита и сатова. Како му и само име у преводу каже Стари мост, он је један од најстаријих мостова на свијету и један од заштитних знакова Фиренце. На мосту редовно стражари полиција, вјероватно због свог луксуза и драгуља који се на овом мјесту продају. Био је симпатичан, шармантан, рустикалан и несвакишњи. Направили смо безброј фотографија и одлучили да ћемо се овдје вратити и када падне мрак како бисмо га видјели у пуном сјају.

Каква би то посјета Италији била када бисмо прескочили уживање у пици. У сваком италијанском граду у којем смо боравили смо је пробали, па је тако морало бити и у Фиренци. Иако је било јако вруће, одлучили смо да потражимо неки адекватан ресторан и да пробамо. Тако смо одлучили да одморимо на тргу Loggia del Mercato Nuovo или другачије названо Loggia del Porcellino. У преводу би значило трг свиње јер се ту налази статуа дивљег вепра за коју се вјерује ако је протрљате да ћете имати новца током цијеле године. Наравно и ту је чекао ред туриста. Није много упадљива па смо је једва пронашли. Након што смо протрљали свињу и загарантовали себи годину богатства, запустисмо ка пицерији да нешто од тог новца и потрошимо. Пице су биле укусне и велике. Двоје људи је могло добро да се наједе од једне пице, а и цијене су биле приступачне. Уписали смо и пицу у Фиренци на листу оних добрих.

Након обилног ручка одлучисмо се за кратку паузу на обали ријеке Арно. У повратку смо схватили да се на сваких двадесетак метара налази продавница са кожним јакнама, торбама, вјероватно опет једна од препознатљивости овог града и детаљ који раније нисмо знали. Ријека ме опет разочарала како њене обале нису били уређене, али је била једина зелена површина на коју смо наишли. Након што смо се мало одморили, схватили смо да имамо још јако пуно времена до поласка из Фиренце, па смо одлучили да одемо на познати видиковац или пиацале Микеланђело (ит. Piazzale Michelangelo). У почетку сам негодовала гледавши у брдо јер ми је већ било доста ходања и врућине, али када смо почели да се пењемо схватили смо да није много напорно нити далеко.

На самом видиковцу је било пуно туриста, чекали су да падне ноћ и да уживају у погледу на освјетљену Фиренцу. И ми смо уживали, поглед је био прекрасан. Доминирала је Фирентиска катедрала са својом куполом. Ријека је нестварно свјетлуцала и то је био коначно дашак романтике који су обећавали они холивудски филмови. Било би га и више да поред нас неки Шпанци нису разговарали. На овом путу сам схватила да је једини народ који гласније прича од нас био управо овај. Њихова дрека је дословно пробијала уши гдје год бисте их срели.

Направили смо готово стотину фотографија на овом мјесту, иако су углавном све биле исте и запутили се ка ријеци Арно и мосту Векио. Силно сам жељела видјети како Фиренца изгледа ноћу.

На мосту је и даље све врвило од туриста, само су сада све радње биле затворене иако није било нарочито касно. Претпостављам да је то из безбједоносних разлога. Био је занимљив тај парадокс између најсавјеременијих сатова и драгуља и једног од најстаријих мостова на свијету.

Када смо стигли до палате Векио испред Галерије Уфићи се одржавао концерт класичне музике на отвореном. Мирис љета и умилна музика која се разлијегала тргом гарантовала је још мало романтике. Било је заиста прекрасно. Цијели град је био освијетљен жућкастим свјетлима и ниједна зграда није била нападно бљештава, већ освијетљена таман онолико колико је и било потребно.

Још смо мало прошетали градом, удисали дух Италије и уживали у топлоти љетне вечери. Спремали смо се за повратак кући, а ова последња шетња и концерту су били сјајан начин да се поздравимо са Фиренцом. Чврсто смо одлучили да ћемо се овдје сигурно поново вратити.