Некад и сад, ми и они

Холандија, неких 1800 км удаљености. Није тешко прећи, али је тешко достићи.

Пише: Мирна Савић Бањац

Након година вијећања, препирки, теза и разматрања, дошли смо до заједничког и простог закључка да основна разлика између нас и њих лежи у чињеници да је наша култура колективистичка, а њихова индивидуалистичка.

Задовољна дефиницијом, враћам се у свој град гдје ме чека живот који сам хтјела да живим, људска топлина која исијава већ много прије од мјеста гдје се налази табла за улаз у Бања Луку и гдје ништа не представља препреку, јер оно нешто „наше“ све може да ријеши.

Знамо се, своји смо. Препричавају се, данас истина све рјеђе, ситуације у којим моје другарице Холанђанке имају лош период, емотивно и материјално, али не могу у родитељски дом, јер је родитељима агенда попуњена до половине наредног мјесеца. Кажем, препричавају се рјеђе, јер је за неколико година живота у мом граду све мање ствари почело да ме чуди. Они су имали суздржаност,а ми ширину, без задршке и размишљања. Они су имали уравнотеженост, а ми заједништво и у добру и у злу.

Двије хиљаде километара и неколико година касније они, прорачунати какви јесу, плаћају дошколовавање запосленим у Административној служби града да би њихов чиновнички кадар, на што хуманији и приступачнији начин социјално угроженим могао помоћи да се ријеше дуговања и спријече њихову сигурну пропаст. Велики број њих су странци. Можда и из мог града. То не представља никакав проблем: за преквалификацију ће имати предност управо они који су можда и сами поријеклом из неке друге земље, који за предстојећи посао имају најквалитетније референце и искуство.

Административна служба безосјећајне и хладне државе Холандије позива своје штићенике, скупа с њима прави план како се вратити на прави пут, гарантује за њих код потражиоца – од Водовода преко власника стана, да ће рачуни бити плаћени. Безосјећајни Холанђани спашавају своје грађане. Спашавајући њих, спашавају град, државу и сви у новонасталој тешкој финансијској ситуацији мирно живе. Нема страха. Ако се финансијка криза и настави, мајка Административна служба ће да притекне у помоћ. Нема везе што је новац који им социјална служба исплаћује отишао на коцку или на алкохол. Све је то за људе. Дајте да нађемо рјешење. План и није било тешко направити. Кључ свега је да се исти реализује, већ овог момента.

Неколико дана трају припреме прије сваког мог одласка у Административну службу града. Загрижени сам противник предрасуда било које врсте, па са усхићењем истичем господина из собе 16 који са осмијехом обавља свој посао копирања. Цијеним када ме људи дочекају на радном мјесту за које су плаћени, ураде оно што им је у опису посла и не упућују ми заједљиве коментаре. Они други су свима добро познати, па њих не описујем. Понесем новац, данас ништа није џаба. Ни након реконструкције Административне службе нисам примјетила да у канцеларијама насмијани примају људе да им помогну. Можда су још на обуци код психолога, с обзиром да људима у тешким ситуацијама треба знати прићи на одговарајући, врло суптилан начин.

Моје другарице из Холандије данас прелазе 1800 км да ме виде. С нестрпљењем ишчекују да доживе мој град. Исти онај због чије сам чаролије оставила хладну и прорачунату маћеху Холандију. Данима размишљам како да им оживим слику која је очигледно била толико јасна у мени да и након неколико година доводи људе из далека.

Мој град – зграда на згради. Асфалт, бетон, без реда и смисла. Оне топлине и атмосфере ни у траговима. Људи исцрпљени, сузржани, опрезни. Пронаћи ћу мјеста на које ћу одвести моје другарице. Снагу, енергију, жељу, емоцију не могу да пронађем. Нема је у мени, немам одакле да је преузмем. Љута сам на себе и на људе око себе, јер се први пут очи у очи сусрећем са истином да нам је одузета моћ, све оно чим смо се поносили и по чему смо били препознатљиви. Холанђани немају топлину породице, родбине и пријатеља.

Људе старе, умиру, одлазе и мијењају се. Зато је институција државе преузела улогу најближих. Увијек је ту. Службе и установе су родитељи. Раде за добробит свих. Раде због профита, заједљиви су коментари. Да, наравно. Профит који је немогуће остварити без да сви слојеви друштва буду обезбијеђени и збринути. Родитељи дјецу лако пуштају од себе, јер знају да се брига о њима наставља без обзира на ситуацију или међуљудске односе.

Држава је мајка. Моји најближи сада су стари. Стари кроз проблеме, немоћ, разочарења. Нема заједништва у мом граду, јер је наступила борба за опстанак. Нема подршке од оних који су за то плаћени. Одбијам да одем из мог града. Пронаћи ћу људе и енергију. Они су ту, само се нисмо окупили. И ја са нестрпљењем очекујем моје другарице, да видим град њиховим очима и своју слику Бања Луке коју сам им оставила прије неколико година. Сјетићу се како је било и како би требало да буде. А онда је све лакше.