Не вјеруј Латинима, ни кад дарове носе

Деветог јануара на празник Светог првoмученика и архиђакона Стефана, Република Српска је напунила свој 22. рођендан, закорачивши тако у трећу деценију свог постојања. Пише Синиша Синадиновић Настала у вртлогу грађанског рата у бившој СФРЈ тј. СР БиХ, на територији од 25 000 км2 на којој живи 1 440 000 становника, Република Српска и данас после […]

среда, јануар 15, 2014 / 09:13

Деветог јануара на празник Светог првoмученика и архиђакона Стефана, Република Српска је напунила свој 22. рођендан, закорачивши тако у трећу деценију свог постојања.

Пише Синиша Синадиновић

Настала у вртлогу грађанског рата у бившој СФРЈ тј. СР БиХ, на територији од 25 000 км2 на којој живи 1 440 000 становника, Република Српска и данас после више од две деценије постоји, живи и тавори. Она је продукт истинске жеље српског народа са леве обале реке Дрине да створи своју државу, која би му помогла да се сачува од покушаја биолошког истребљења. Поред вишевековног положаја између чекића и наковња тј. Беча и Истамбула, српски народ је на крају 20. века успео да створи своју државу-ентитет коју је скупо платио својом али и туђом крвљу.

Ко што се деца рађају у крви и плачу, тако се рађају и државе. Но, за разлику од детета, државе се рађају и у својој али и у туђој крви, која је неретко и невина. Што више, невиније туђе крви то већа несрећа!? Јер с правом су од давнина мудри људи подсећали да се држава не прави на невиној крви, јер таква држава није светиња већ проклетиња.

Као и све грађанске ратове, (а они су најопаснији и најокрутнији) и рат у некадашњој СР БиХ праћен је многим парадоксима. Управо ти парадокси и контрадикторности су све већи и несхватљивији у оним срединама које прате сукоби људи тј. народа истог етничког и језичног корена. Но степен тих парадокса додатно је појачан верском нетолеранцијом и мржњом. Ако би се грађански и верски рат у БиХ под крај прошлог века могао да дефинише логичном формулом онда би она гласила – Непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ. Та (не)логична формула зачараног триангла, прожета верском мржњом кроз векове се због своје учесталости и бруталности спустила до саме сржи све три етничке заједнице. Због своје верске, етничке и језичке различитости три заједнице у БиХ су кроз векове у честим међусобним сукобима и ратовима немало пролили једни другима реке крви (Сава, Дрина, Босна, Врбас, Сана, Уна, Неретва).

Е управо, о том БиХ духу парадоксалности који влада у зачараном трианглу српско-бошњачко-хрватских односа, са нагласком на српско-хрватска (не)разумевања требало би нешто више рећи.

Током трајања грађанског рата од 1991. до 1995. године на простору Хрватске и БиХ српско-хрватско политички односи су имали врло чудну и на тренутке неразумну везу. Током читаве 1991. године док су се водили оружани сукоби између Срба Крајишника у Хрватској и јединица МУП-а Хрватске и Збора народне гарде, председници Хрватске и Србије, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић су се више пута срели и према сведочењу њихових најближих сарадника небројено пута чули телефоном. О овом односу међусобног уважавања па чак и дивљења двојице председника зараћених страна постоји читава архива у Хашком трибуналу. На том фону Милошевићевих и Туђманових добрих односа, разумевање и уважавање је било и код водећих Срба и Хрвата у БиХ, тачније лидера СДС-а Радован Караџића и лидера ХДЗ-а БиХ Мате Бобана.

Након потписивања Венсовог плана 3. јануара 1992. године, односно споразума о прекиду ратних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, примирје су контролисале међународне снага УН-а (УНПРОФОР), готово пуне три године (сем три напада ХВ – Миљевачки плато, Масленица и Медачки џеп) ратних сукоба између зараћених страна до 1995. године готово да и није било. Тај својеврсни привидни мир нарушиће 1995. године хрватске војно полицијске операције „Бљесак“ (1. мај) и „Олуја“ (4. август).

Наиме, након прихваћања и потписивања Венсовог плана и постизања привидног мира у Хрватској, ватра рата је пребачена у БиХ где се у наставку водила жестока и окрутна борба „свако са сваким“, с тим да једно Срби нису отворено ратовали међусобно (мада је таква опасност у последњи час избегнута током афере „Септембар-93“)

Биланс српско-хрватских ратних сукоба у БиХ (1992-1995) био је да су Срби протерани из Мостара (30 000) и других општина Западне Херцеговине а да су Хрвати након пробијања Коридора 1992. године напустили Посавину. Ове сукобе су поред прогона цивилног становништва пратили и многобројни логори. Но након тог суровог премештања становништва једне и друге стране, завладало је својеврсно примирје између Републике Српске тј. ВРС с једне стране и Херцег Босне тј. ХВО са друге стране, који ће трајати све до војних операција које су непосредно биле у функцији извођења „Олује“.

Треба рећи и то да су формално зараћене стране у неколико наврата помагале једни другима након великих офанзива које су против њих покретале снаге АБиХ. Тако је било на Влашићу када су Хрвати из Средње Босне нашли уточиште на српској територији, или када је хрватска страна помогла Србима из Високог који су нашли на њиховој територији након офанзиве јединица АБиХ.

Али и поред тих својеврсних (не)разумевања у војно политичким српско-хрватским односима, треба рећи да су Хрвати током тог времена привидног примирја са Србима играли дволичну перфидну латинску игру, која се заснивала на формули – са Србима у кохабитацији до погодног тренутка, а онда муњевитом брзином у датој прилици нож у леђа. Наиме на основу полувековног исткустава закрвљеног етничког БиХ-а триангла, (1941-1945; 1991-1995) евидентно је да су хрватски политички представници, који су увек били под контролом Римокатоличке цркве, показали да подједнако готово патолошки мрзе и Србе Хришћанине и Бошњаке Муслимане. Но ако би се требало сумирати учинак те хрватске патолошке мржње према својим суседима, јасно је закључити да је тај степен већи према Србима. Да је то тако сведоче Јасеновац, „Бљесак“, „Олуја“, „Маестрал“, „Јужни потез“ јер само у два периода од по четири године у размаку од 50 година, са простора под којим су Хрвати били надмоћнији убијено је протерано близу 1 000 000 Срба. Треба и то рећи и нагласити да овај геноцид не би био спроведен да није било политичке, војне и финансијске подршке Запада предвођеног Немачком и Ватиканом. Али, треба и то знати, да је у овом хрватском пројекту тзв. србоцида, активно учествовала и већина Муслиманско-бошњачке елите, и поред тога да су знали да их у овој ђаволској работи, Хрвати чак више мрзе и презиру од Срба.

Ако би анализирали тренутно постојеће српско-хрватске политичке односе у БиХ, може се видети да је на сцени поново присутна српска-хрватска политичка кохабитација али овог пута предвођена лидерима СНСД- Милорадом Додиком и председником ХДЗ БиХ Драганом Човићем. Једном приликом у разговору са једном контраверзним Бошњаком који се већ низ година отворено залаже за формирање политичке бошњачко-српске кохабитације, рекао ми је „зар ви Срби не можете да сватите једну ствар, да је потписивањем Дејтонског споразума БиХ подељена између Бошњака и Срба’“ израживши при том још веће чуђење зашто је толика потреба и жеља Срба да се дистанцирају од Сарајева и приближе Мостару и Загребу и поред чињенице да су Хрвати у два наврата готово милион Срба или протерали или убили. Нагласивши и то да у тако кратком периоду то нису успели чак ни Турци.

Намеће се суштинско питање зашто је постојећем председнику – суверену РС Милораду Додику потребно толико јавно дистанцирање од Сарајева? Шта се крије испод тог небројено пута изреченог става да је за њега Сарајево што и Техеран, било би корисно равнотеже ради да каже шта је онда за њега Загреб. Сигурно да аутору ових редова не пада на памет да сугерише председнику РС да курс државне политике усмери према Бошњацима тј. Сарајеву. Јер је та мисија готово па немогућа јер се на основу његовог сазнања већина Срба у РС слаже да је бирати између два зла тј. Загреба и Сарајева, Загреб мање зло? Но, на још једно по ко зна који пут постављено питање – како је то могући избор након Јасеновца, „Бљеска“ и „Олује“, апсурдност овог одговора је још већа, када се зна да је готово 90% Срба протераних из Хрватске за опцију да је Загреб мање зло.

Зашто је то тако??? Сигурно да на ово проклето тешко и неодгонетно питање одговор треба затражити од конзилијума етнопсихолога, антрополога, политиколога, теолога, психијатара….???Једном приликом сам био у прилици да разговарам са једним шумаром и ловочуваром у једном селу Старе Херцеговине (које се налази на десној обали реке Дрине), и том приликом ми је испричао један феномен у животињском свету. Наиме, када се којим случајем деси да вук накоље овцу тј. да је не усмрти, и вук се да у бекство неким чудом та овца почне да трчи за својим крвником. Касније сам сазнао да је овај феномен присутан и у људској психологији познат као Стокхолмски синдром.

Да ли је могуће лечити Србе, од последица турског, комунистичког, усташког и Стокхолмског синдрома који попут малигног карцинома разарају његову суштину? Сигурно да свакој болести личној али и колективној има лека? Јер ако лека има од смрти, како учи хришћанство (а данас се 90% Срба изјашњава да су хришћани), онда сигурно има лека и од ове опаке болести. На питање који је то лек, за почетак можда треба прихватити дијагнозу коју је изрекао песник Матија Бећковић – „Данашњи Срби су остатак закланог народа“, као и то да ће „ Јосип Броз у Србима умирати онолико година колико је живео“, ако је ова констатација тачна аналогно томе онда ће Турци у Србима умирати бар још 250 година.

До тада, остатку „закланог народа“ остаје да се држи поуке, ловћенског тајновидца и цетињског пустињака – Петра Другог Петровића Његоша – „Жена лаже све плачући, Латин лаже смејући се, нико тако ко Турчин не лаже!“



0 КОМЕНТАРА

  1. Ајд не сери.
    Дистриктом влада хрватско српска заједничка дружина која шири добре хрватско српске односе,пријатељство и љубав.
    Погача је преломљена у присуству 90% дезертера.

    http://youtu.be/AmMGP289_9E

  2. Честитке на чланку!!!!
    Дуго квалитетнији чланак нисам прочитао.
    Буквално на истој матрици којом се руководио Војо Шешељ(једини српски политичар који је те 93 био против српског сврставања на усташку страну) кад је 1993 уочи муслиманско-хрватског рата позивао руководство бос.Срба да се дозову памети и ако већ мора да се сврстају на нечију страну мање зло су муслимани.
    А које је веће зло за нас показаће 1995 година са Мркоњић Градом као шлагвортом усташа за српске услуге према њима из 1993(Жепче, Травник,…..)

  3. Синиша,

    стил ти је добар, бираш добре теме, добро кренеш али ти је завршница некако килава. Мора то ефектније.

  4. Dobar tekst,
    Ja bih samo dodao cinjenicu da je u toku prljavog sukoba bilo saradnje izmedju Muslimana i Srba iz Mostara.
    Sta je manje ili vece zlo,tesko je reci…
    Mislim da je osnovni problem sa Muslimanima danas u tome sto oni jednostavno i nemaju neki poseban cilj,niti imaju moc da definisu vlastiti interes,koji kao po pravilu zavrsava u kosu tudjih interesa,sto dodatno komplikuje situaciju.

    Drugim rijecima oni su u situaciji u kojoj ne mogu bas birati mnogo,nego su se predali potpuno dominaciji atlantske alijanse,koja im je(uslovno receno)spasila kakvu takvu tvorevinu sto lici na drzavu.
    Svakome je jasno da su slicne vjestacke tvorevine koje su stvorene zalaganjem mocnika a ne nekakvim dogovorom,na duze staze osudjene da budu konstantni izvor problema i zariste sukoba po potrebi tih istih faktora koji stvaraju slicne tvorevine.

    Stoga danas imamo situaciju u kojoj su svi u dobroj mjeri paralisani a da latini “cekaju“svoje davnasnje snove o etnicko cistoj drzavi do Drine,to je svima jasno.
    Ali kako rekoh,odnosi Srba i Muslimana se komplikuju izmedju ostalog i stoga sto ih“njihov“spasioc(htjeli ne htjeli),veze u pakt sa raznoraznim bliskoistocnim partnerima,sto je opet svojevrsni paradoks jer Islam u BH se nikada u proslosti nije vezao sa slicnim frakcijama,nego je uvijek bi vezan za ucenje Henefija,koji je mozda najotvoreniji tip islamskog ucenja najzastupljeniji u Egiptu i djelomicno u Turskoj.

    Tu i tamo pokoji pripadnik derviskog reda,kojemu su pristupili obozavaoci okultnog i filozofskog pravca ali gotovo nikada novotarije koje su “izumljene“ u modernije doba(19- vijek) i vezuju se uglavnom na razne nacine za kolonijalnu politiku velikih sila(sada pod kontrolom obavjestajnih sluzbi).
    Ali u toj prici je i novac koji kako znamo ‘vrti dje burgija nece’,tako da je slika time kompletirana.

    Sto se tice Muslimana koji se definisu kao ateisti…tu je tek zbrka pojmova,htijenja i zelja.
    Rastureni izmedju zelje da budu prihvaceni kao nekakvi nosioci ili nasljednici srednjovjekovne hriscanske drzave a opet…ne mogu pobjeci od tog “vjerskog“ i nametnutog(popis je tu kao osnovni tutor ideje;“ja sam,vjera mi je“) i tako to ide,vrti se ukrug…

    Najzalosnija stvar u cijeloj prici je nekakav cudni pristup objasnjavanja bliske istorije od strane Muslimana u kojoj konstantno namecu pitanje;“sto se dijelimo“,zaboravljajuci pritom da su Srbi insistirali na istom pitanju ,neposredno pred krvavi sukob i nesrecu koja nas je sve skupa zadesila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *