Наука каже: Нема ништа од смака свијета 2012

Научници су сагласни у оцјени да је нестанак свијета 21. децембра 2012. године, који су, наводно, предвидјеле древне Маје – обична бесмислица.

Наводно, Маје су за тај датум својим календаром предвидјеле смак свијета, крај планета Земље, брисање човјечанства… Али нико тачно не зна шта би се, уствари, требало догодити.

На основу те приче, створене су разне теорије – од судара Земље са тзв. "планетом X", убојите соларне бакље која ће спалити Земљу, до промјене Земљиних магнетских полова.

Још има оних који вјерују у то, наводно, предсказање Маја. Тако професор из Санта Барбаре Џералдо Алдана тврди да је "рок трајања" планете Земље ипак "60-ак дана дужи од прогнозиране 2012".

Али, научници упозоравају да Маје, упркос другачијим тврдњама, нису предвидјеле апокалипсу глобалних размјера.

Маје су живјеле на подручју данашњег јужног Мексика, Гватемале, Белизеа, Салвадора и дијела Хондураса од 250. до 900. године послије нове ере. Научници су до данас дешифровали неколико њихових календара, али онај који је дигао цијелу планету "на ноге" јесте календар са бројањем највећег временског периода.

Поменути календар Маје су користиле за бројање прошлих и будућих догађаја. Уобичајени календари биљежили су кратка временска раздобља, тачније – највише 52 године. Наиме, тај временски период узимао се тада као просјечно животно доба човјека. Прерачунато, то значи 18 980 дана.

Маје су створиле и дугорочни каленадар уз помоћ кога су биле у могућности да документују догађаје из даље прошлости.

Једина разлика између два календара је та што је дужи нумерички предвидљив док је краћи заснован на архаичним мјерама времена.

Циклус дужег календара траје 5 126 година, а бројање почиње 3114. године прије Христа. Ако се узме у обзир почетак и дужина његовог трајања – једноставном математиком добијемо број 2012. Али, то је пука случајност.

Ипак, бујне маште апокалиптичних теоретичара нашле су ту "плодно тло".

Велики проблем јавља се кад се антички календари покушавају синхронизовати са модерним, у овом случају Грегоријанским календаром. Како би научници сазнали када се одређени догађај збио у историји Маја (рат, глад, религијска прослава и сл.), календар мора бити "преведен" у наше године, мјесеце и дане.

Грегоријански календар своје бројање започео је прије 2010. година па је зато било потребно пронаћи значајне догађаје који су заједнички за оба календара, како би се они могли ускладити.

Научници су то постигли користећи методу названу "ГМТ константа", названа по научницима Џозефу Годману, Хуану Мартинезз-Хернандезу и Ерику С. Томпсону, који су заслужни за њен израчунавање.

Ту на сцену наступа професор из Санта Барбаре Џерардо Алдана. Према његовим тврдњама ГМТ константа је погрешна, јер су њени творци погрешно идентификовали астролошки феномен кључан за њено исправно функционисање.

Он тврди да су замијењени Венера, чије су кретање Маје редовно биљежиле, и метеор.

Наиме, један од владара Маја Балај Кан К’авиил кренуо је у битку на дан појављивања Венере, али Алдана сматра како је то уствари био – метеор. Ако је то случај, цијела синхронизација два календар "пада у воду".

У случају да се заиста установи да је историјски догађај чије се вријеме дешавања повезивало са кружењем Венере, а заправо је био повезан с насумичним астрономским феноменом као што је метеор – долази до проблема у рачуници и побијања цијеле ГМТ константе.

Иако је Алдана изнио неколико значајних претпоставки због којих би ГМТ константа могла бити непоуздана, и узме ли се у обзир да он није једини који сумња у њену исправност, научник и сам признаје да су њу прихватили многи људи у научним круговима и да још није побијена.

Али, истичу научници, била "ГМТ константа" тачна или не, она нема апсолутно никакве везе са катаклизмичким предвиђањима Земљине блиске будућности, већ само са усклађивањем древног календара Маја с оним садашњим – модерним.

То не значи, упозоравају научници, да крај свијета једном неће доћи. Наравно, не тако скоро.

То ће се десити за отприлике четири билиона година кад Сунчево језгро конзумира своју залиху водоника и Сунце почне да се ствара испупчење од сагоријевања тежих елемената те на крају експлодира, што ће уништити Земљу и све планете унутрашњег дијела Сунчева система.

Тај сценарио је, за сада, једини реалан крај планете Земље.