НАТО: С тобом или без тебе (У2 или Б52?)

Посјета америчког потпредсједника Бајдена региону и формално је означила почетак за сада површне и политикантске, али ипак дебате поводом (не)уласка Републике Српске и Босне и Херцеговине у НАТО савез. О различитим аспектима (не)приступања Алијанси, могу се написати читаве књиге. Ово би, за почетак, био један допринос дебати око дилеме "НАТО – да или не". Пише: […]

субота, јул 18, 2009 / 09:18

Посјета америчког потпредсједника Бајдена региону и формално је означила почетак за сада површне и политикантске, али ипак дебате поводом (не)уласка Републике Српске и Босне и Херцеговине у НАТО савез. О различитим аспектима (не)приступања Алијанси, могу се написати читаве књиге. Ово би, за почетак, био један допринос дебати око дилеме "НАТО – да или не".

Пише: Милко Грмуша

Владајући СНСД недвосмислено подржава улазак Српске и БиХ у НАТО, и то без одржавања референдума о том питању, док опозициона СДС и радикали траже одржавање референдума на којем би се грађани Српске изјаснили о овој дилеми, а остали углавном избјегавају да се изјасне.

У Федерацији БиХ релевантне муслиманске и хрватске странке листом су за што скорији улазак у НАТО, чији су савезници још од деведесетих година прошлог вијека.

Процјене су да је већина грађана Српске против уласка у НАТО савез. У испитивање разлога таквог става није се озбиљније улазило, мада се може претпоставити да је у питању емотивни отклон од једне асоцијације, која је у блиској прошлости нанијела много зла српском народу.

Не може се оспорити ни чињеница да су Срби традиционално везани за Русију, коју посматрају као опонента сјеверноатлантској алијанси и њеним агресијама на српски народ, и од које након Путиновог васкрснућа исте, очекују да надокнади и исправи Јељцинове грешке учињене за ситне паре.

У формалном смислу, не постоји било какав акт Народне скупштине Републике Српске, који експлицитно наглашава њену намјеру да постане дио НАТО алијансе. У Уставу БиХ, у чланку III (Надлежности и односи између установа БиХ и ентитета) стоји да је вањска политика у надлежности институција Босне и Херцеговине, те би, уз свемоћ Високог представника, сваки акт НСРС био тумачен на само један начин.

Опет, према уставима БиХ и РС, одбрана (а овдје је ријеч о приступању једној војној алијанси) јесте у надлежности ентитета. Без обзира што је РС остала без војске, Устав БиХ није верификовао ту чињеницу, и формално-правно Српска још увијек има право на своју војску.

Једно је сигурно и без кадилука ОХР, наклоњеног НАТО савезу: без пристанка српских политичара, БиХ неће моћи постати члан. На који начин ће Срби из РС исказати ту своју политичку вољу? Референдумом, одлуком Народне скупштине или пак српских представника у институцијама БиХ остаје да се види.

О овом веома важном питању, уколико гледамо кроз темељна начела демократије и историјско искуство, једино могу одлучити грађани Српске на референдуму, и то након озбиљне јавне дебате, гдје би били презентовани сви аргументи "за" и "против" уласка РС и БиХ у Сјеверноатлантски савез.

Што се аргумената тиче, странке у окршају ову тему користе најприје за своје парцијале интересе, него што имају изграђену визију националног и државног програма.

Као и иначе, чак и на овако важном питању, странке из РС прилазе са калкулацијом колико гласова на изборима могу да ушићаре, (не)презентовањем одређеног става око конкретне теме.

Мора се признати да наши политичари дијелом и емотивно посматрају овај проблем, чиме на неки начин показују да су још увијек попут "читавог нормалног свијета".

Међутим, оба приступа су дубоко погрешна. Овој државној и националној дилеми не смије се прилазити емотивно нити политикантски. Морају се озбиљно анализирати све чињенице, начинити најбољи и најгори могући сценарији, обавити бројни разговори са званичницима других земаља, потом све то презентовати јавности. Тек онда, послије исцрпне јавне дебате, на референдуму донијети одлуку чије ефекте ће, каква год да буде, осјећати будуће генерације.

Прије свега, потребно је установити каква је дугорочна позиција Србије поводом приступања НАТО савезу? Они који мисле да Србија никада неће пристати да се послије 1999. године упусти у било какве аранжмане са овом војном алијансом, грдно се варају.

Србија већ увелико "реформише" (или без наводника, ако вам се више свиђа) своју армију, према захтјевима и принципима НАТО савеза, који је послао и своје инструкторе у Србију. То се и кобно одразило по њену преговарачку позицију, у предвечерје самопроглашења независности из Приштине. Већ само та чињеница, без да се мало помније анализирају потези режима Бориса Тадића, довољан је сигнал у којем правцу се креће матица.

Друга битна карика у ланцу одлучивања је Русија. Уколико њој не одговара да приступимо НАТО алијанси онда, трговачки речено, мора презентовати своју јасну понуду. Наравно, да бисте нешто добили, онда прво морате да затражите, а велико је питање да ли је ико из политичке елите Српске овакво питање поставио Русима, и да ли планира да га постави. Наравно да је овај одговор веома важан за доношење коначне одлуке, па у овом чланку даљи говор настављамо са јавности доступих података, односно песимистичних прогноза.

Уколико Србија директно или индиректно иде ка НАТО савезу, и уколико Русија не препознаје свој интерес у Српској и БиХ, онда се поставља питање каква је наша позиција у таквом развоју догађаја?

Замислимо слиједећу ситуацију: Српска се одлучила за (логичну) војну неутралност, и исто тражи од БиХ; међутим, муслимани и Хрвати одбијају такву позицију, као и демилитаризацију земље (што је дио нашег укупног плана). Друга два народа на сва звона објављују да Срби блокирају одлуку за коју се залаже преко двије трећине становника БиХ, и снажно лобирају за укидање ентитетског гласања у Представничком дому Парламентарне скупштине.

Западне земље, предвођене од стране САД, покушавају да наметну нови уставни аранжман за БиХ, који би ишао и преко лимита ентитетског гласања (нпр. укида се име ентитета РС, долази до стварања јединствене полиције, прекрајају се границе између ентитета у којима се још формирају и трочлана предсједништва итд.).

Ми се таквом правном (и не само правном) насиљу одупиремо, али изостаје конкретна подршка Србије и Русије. Тада се деси и неки ексцес (небитно да ли сам од себе или испровоциран), те се међуетничка чарка претвори у шири сукоб.

Обзиром да БиХ, као ни ентитети, нема безбједоносне капацитете да заустави талас насиља, НАТО снаге из Хрватске и Јадранског мора (могуће чак и преко Црне Горе) улазе у БиХ, окупирају Српску, а потом се одржава и нова мировна конференција, чији резултат би била уставна композиција БиХ са неколико мултинационалних (читај: већински муслиманских) регија, по узору на уставне моделе СДА, СБиХ и СДП.

Ово је најгори (ваљда најгори?) сценарио, али са својом трагичном логиком у историјском искуству РС.

Нажалост, доброг рјешења за РС поводом овог питања – нема. Постоје само лоша, и мање лоша рјешења и одговори. Не треба се заваравати да овом проблему ваља приступити на наш традиционалан начин – пустити да вријеме прође и не учинити ништа.

У том случају, консеквенце ће бити озбиљне и дугорочне.

Резултат анкете на Фронтал.РС:

Одговор на анкетно питање "Требамо ли ући у НАТО?", постављено 08.07.2009. године у 08:00 часова, одговорило је 420 гласача, и резултати су сљедећи:

Нипошто! 46.79%
Само одлуком на референдуму 27.06%
Немамо другог избора 6.88%
Наравно! 19.27%

Током трајања анкете проценти су варирали, али челна позиција оних који сматрају да РС ни по коју цијену не би смјела ући у НАТО, никада у току гласања угрожена.

Ако се томе дода значајно вођство оних који сматрају да је за такав потез неопходно расписивање референдума, намеће се закључак да јавно мнење својим претежним дијелом није баш наклоњено сјеверноатланској алијанси, односно прикључењем истој.

Око петине гласача, сматра да је улазак у НАТО сасвим природан потез, док њих 6,88 одсто мисли да по овом питању немамо другог избора.



Оставите одговор