Нана нанина

Синоћ је у великој сали мултиплекса Палас, уприличена премијера филма Мотел Нана. Како Фронтал.РС прати и подржава овакве пројекте у Српској, ред је да се нешто и напише. Пише: Дани(ј)ел Симић Е, сад. Тешко да ја могу бити објективан рецензент у овом случају, из простог разлога што сам баш задовољан и радостан. И због продуцента […]

петак, март 11, 2011 / 20:51

Синоћ је у великој сали мултиплекса Палас, уприличена премијера филма Мотел Нана. Како Фронтал.РС прати и подржава овакве пројекте у Српској, ред је да се нешто и напише.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Е, сад. Тешко да ја могу бити објективан рецензент у овом случају, из простог разлога што сам баш задовољан и радостан. И због продуцента Зорана Галића, и због главне женске улоге Николине Ђорђевић. Некако то превише лично доживљавам, па је човјек мало под оптерећењем док сецира неко дјело на његове поетичке саставке.

Искрено речено, одмах по почетку пројекције (која се код нас, усљед реклама, баш протегне) „Мотел Нана“ ме подсјетио на премијеру којој сам присуствовао дан раније у Дјечјем позоришту РС, тј. представу „Биберче“. Редитељ из Србије, екавски предложак, корисно продукцијско искуство, те још један број у низу да се представи публици и попуни репертоар за ову сезону.

Вјероватно не бих био то што јесам, у смислу да би ми било много боље и лагодније у животу, да ми се да људима причати што желе да чују. Ипак ћу ја онда рећи шта мислим, без да бјежим у прдежна испарења обилажења око суштине и у осмијех који другарици поручује да у нечему „не изгледа дебело“.

Наравно, све ово ће имати смисла само онима који су филм гледали.

Не да ми се ситно самљети

Мотел Нана је филм који, на свом самом прапочетку, има проблем са жанром. Да главног лика Ивана, Јасмина пред крај филма прикоље и поједе, онда би то био сухи умјетнички супстрат, који би оправдавао дугачке кадрове и заморну спору радњу. Овако он није дефинитивно филм за дјецу. Није ни романтична комедија. Ни посљератна драма. Он је оно што често имам обичај да кажем, кад српски филм поредим са сродном кинематографијом.

Дакле, ако је шпански филм корида, онда је наш филм циркус.

Како то обично бива на малом тржишту, у производ се трпа све и свашта. Праве се часописи или телевизије колажног типа, јер нема тржишта за специјализовану понуду, тако и у филм гурамо мотел којем на улазу стоји шест звјездица, ниску или клемпаву дјецу у врсти, смијешног подворника-свињара, неколико декаграма поратне драме и катарзе, веселе дјечје приче, призоре дивље или задивљале природе, љубавни троугао, те разне друге геометријске ликове и тијела.

Отприлике као што у земљама гдје се поштују ауторска права и интелектуална својина, сваки рачунарски програм на крају тежи да постане оперативни систем. Да би куповином нечега што је иницијално служило за нарезивање дискова, сада могли и да конвертујете музику, правите омот насловне стране, гледате видео клипове и уређујете их…

Та недефинисаност жанра, не иде у смислу неукалупљивости квалитетног умјетничког израза, већ у правцу недоречености. Ово као да је филм кратког метра, који је онда дољепљиван и доснимаван у дуги. Има заиста прегршт ваљаних слика, за које се прижељкује да касније постану иконичне, попут оног „’Ајде“ из Маратонаца који трче почасни круг.

Мрављи језик

Филм се свакако да погледати, и поред наративне линије која је из нејасних мотива спора, те се може рећи и помало досадна. Прича има своју дубину, која је посебно изражена и доживљена у београдској мотивационој епизоди. Сценарио је без сумње промишљан, те амелијапуленовски представљен професор историје, може заиста представљати оно што је ум главног града Виртуалних Српских Држава (Београд), кад је у питању разумјевање Републике Српске и непосредног простора око ње. Са свим конотацијама које доводе до лика Јове Дивјака на Т-мајици, те извињења и немуштих правдања након тога.

Основни проблем је, кажем, што филм није одлучио да ли ће бити Лајање на звезде, или материјал за фестивале, на којима је жири већ презаситио инстант-оријентални донирани плачипизам из Сарајева.

Ако се то стави на страну, остају заиста симпатични детаљи. Изванредна глума Николине Ђорђевић, која са неопростивим закашњењем почиње да игра главне улоге у цјеловечерњим играним филмовима. Уз то иде и глума Зијаха Соколовића као Хазима, власника мотела и несуђеног младожење, те увијек моћан мотив смотаног велеградског идеалисте, у сусрету са стварним свијетом у којем дјеца сањају да ће бити конобари у Швици, полицајци, пјевачице, те попови. Све мотивисано проспектима за преживљавање.

Тумачење лика Сенада, дјечака који би да научи језик који причају мрави, заиста је нешто што вриједи видјети. Када Сенад каже: Хоће ли ми се то остварити када нарастем? Учитељ Иван му одговори: Ако одрастеш – неће. И то су те поруке на које је циљало ово остварење.

Док је била та историја

Никола Пејаковић је својим наступом извлачио картеч смијеха и глерере грохота у дворани, што је претјерано јасан путоказ свакој могућој продукцији. Бања Лука и остатак државе који она води, просто је у ропцу који вапије за цјеловечерњом комедијом домаће производње. Ко буде направио такав филм, тај ће да профитира на више начина него што тренутно може и замислити.

Мотел Нана је за највећи број конзумената нешто што ће задовољити порив одласка у биоскоп, док ће само цјепидлаке попут мене полемисати око сврсисходности женске дојке и једне крајње настрано-умјетичке слике са њом, и фигурама Спартанаца у главној улози. Што је све јако добро, али без функције са остатком тијела.

У монтажном инжењерингу, доста тога је калемљено тако да се добијају бастарди у чијем ДНК се ни не назире да имају код, који је то урадио са намјером елтистичке умјетности контролисане из централног регистра стварања.

Љуби, будало!

Ово је свакако користан филм из више аспеката, од којих је и тај да бањолучка публика може да схвати смисао менаџера локације за снимање, односно да се нађу мјеста која је тешко познати као већ виђена. Лијепо је пратити причу која се труди да одгонетне нешто о нама и другима око нас, те још једном потврђује да у Српској постоји толико продукцијског потенцијала, а са апсолутно незапамћеним нивоом умјетничке слободе.

Отприлике као што су у Америци за вријеме Хладног рата снимана високоумјетничка дјела попут Рамба, Рокија, Командоса, Топ Гана, Лова на Црвени октобар и слично; док је са друге стране Андреј Тарковски за државне паре производио оно што су заморно-револуционарна остварења у историји покретне слике.

Лијепо је знати да имамо снаге да и ми то радимо, односно да неоптерећено причамо приче које нијесу универзалне истине или политички став државе. Али, уз све то, треба имати на уму и ко је побиједио у Хладном рату…

Да се моје разглабање о поетичком сегменту дјела не повеже са тим, о проблему системске непамети писаћу неком другом приликом.

П.С.
(Пиши, будало!)



Оставите одговор