Најмлађи генерал Војске Републике Српске – Винко Пандуревић (I дио )

У време када пишем о најмлађем генералу ВРС испред мене се налази његово сведочење у "Хашком трибуналу" Пише Никола Савић To je интервју дат Момиру Крсмановићу и објављен у његовом делу „Триптих о голготи Срба – страдање Срба у источној Босни и Херцеговини 1992-1995“, „Сузе су исте вере“ – својеврсно мемоарско дело генерала Пандуревића, а […]

понедељак, април 29, 2013 / 05:55

У време када пишем о најмлађем генералу ВРС испред мене се налази његово сведочење у "Хашком трибуналу"

Пише Никола Савић

To je интервју дат Момиру Крсмановићу и објављен у његовом делу „Триптих о голготи Срба – страдање Срба у источној Босни и Херцеговини 1992-1995“, „Сузе су исте вере“ – својеврсно мемоарско дело генерала Пандуревића, а издато на име Миодрага Попова, као и многи други извори у писаном и видео, данас би се рекло у мултимедијалном, облику.

Данас генерал Винко Пандуревић бије своју битку у хашкој суданији, затворен и изолован, у наметнутој и неравноправној битци. Није сам, са њим су и други наши генерали и официри који труну у хашком казамату уместо да су са својим ближњим на слободи.

Његова, као и њихова, битка за истину и правду јесте усамљена. Без озбиљне државне помоћи и са источне и са западне стране реке Дрине. Као да су били у свом некаквом приватном рату, а не као људи од војничке части и позива који су бранили свој народ и бранили и стварали државу Републику Српску. Управо је генерал Винко Пандуревић стао у одбрану свог народа, његове части, истине и слободе.

Животни пут Винка Пандуревића је трновит и пун рана, како на телу тако и на души. Како се на сваком почетку рата прво убије истина и зацари лаж, тако у миру треба да тријумфује истина. Ово је прича о истини.

Генерал Винко Пандуревић је рођен 25. јуна 1959. године у селу Јасик, општина Соколац, тадашња Социјалистичка Република Босна и Херцеговина, данас Република Српска.

Његов отац Јован (преминуо) и мајка Анђа су одгојили петоро деце: кћерку Ковиљку (рођена 1950. године) и синове Мирка (рођен 1956. године), њега Винка, Ненада (рођен 1965. године) и Петра (рођен 1969. године).

Отац Јован је био сељак. Рођен на селу и цео свој животни век је провео на селу. Бавио се пољопривредом и гајењем стоке, на врло екстензиван и примитиван начин. Живели су веома сиромашно. Његава деца су исто рођена на селу, ту су одрасла и заједно су са њим радили од њихове десете године, и то углавном теже физичке послове.

Село Јасик је било веома мало, са свега четири куће и десет до петнаест становника. Следеће село је имало три-четири куће и један засеок који је био близу села Јасика у којем је било пет-шест кућа у којем су живели муслимани. Сва ова три села звала су се Вјетреник, али су били засеоци свако за себе посебно. Са својим комшијама су имали свакодневне контакте у духу „комшија је важнији од рођеног брата“. Међусобно су се посећивали и дружили, ишли једни другима на прославе и верске празнике. Обрађивали су поља, косили траву, орали њиву практично на истом месту. Њива његовог оца се граничила са њивом суседног човека, муслимана. Ишао је заједно у школу са муслиманском децом, заједно су чували стоку, играли фудбал итд. Једино по чему су се разликовали јесте та религијска разлика.

О томе још сведочи сам Винко: „Као деца смо знали, од мојих можда шест-седам година, да су Срби називали суседне комшије „Турцима“, а да су они нас називали „Власима“. Али то није назив у етничком смислу него је био назив у верском смислу, јер смо за ислам који је дошао на простор Босне знали да је дошао преко турске империје и због тога је такав назив био у употреби. Ми смо живели у комунистичком систему, који је на одређени начин те религијске осећаје и уопште веровања држао под одређеном контролом, можда би се могло рећи и пресијом. Био је посебно развијен концепт братства и јединства, то је био основни постулат на коме је почивало југословенско друштво. Настојало се са нације, као етничке категорије, прећи на нацију у смислу држављанства, тако да се у бившој Југославији, односно СФРЈ, одвијао својеврстан процес „melting pot“ – претапања етничких група и нација у једну нацију, југословенску. Концепт братства и јединства и социјалистичког самоуправног система није издржао историјске провере и пробе. Тај концепт братства и јединства на крају је замењен оружаним насиљем, које је настало на целом простору СФРЈ. У том контексту, могло би се рећи, да је та иста СФРЈ, стицајем историјских околности, настала насилним путем и да се је на сличан начин и распала“.

Винко Пандуревић је у току свог основног образовања похађао више подручних школа. С обзиром да је село Јасик врло мало и да није било основне школе него је основна школа била у суседном селу, морао је ићи пешке три километра у једном правцу где је и завршио први разред. По националном саставу ђаци су већином били Срби, било је два-три ђака Муслимана. Следеће три године основне школе завршио је у још удаљенијем, једном муслиманском, селу где је ишао пешке шест километара у једном правцу. Било је свега четири-пет ђака Срба а остало су сви били муслимани као и учитељи који су били муслимани. Пети, шести и седми разред основне школе је завршио сада у једној подручној школи до које је морао пешачити девет километара у једном правцу. Осми разред је завршио у новој подручној школи до које је морао пешачити једно десет километара у једном правцу. Гимназију је завршио у Соколцу, до које је такође ишао пешке тринаест километара у једном правцу. У трећем разреду гимназије конкурисао је за Војну академију и био је примљен, једини са општине Соколац. У гимназији је тада добијао и стипендију. То је за њега била једина прилика и начин да стекне високо образовање јер је школовање било бесплатно.

О томе Винко у „Сузе су исте вере“ казује: „Као ђак трећег разреда гимназије маштао сам о Војној академији. У мом крају војска је била на гласу, а највећа част у породици и весеље на селу када се младић жени или у војску пође. Ако ниси за војску ниси ни за живот, ни за девојку, ни било које доказивање мушкости. Прва мера остварености мушкости човека било је питање: да ли си служио војску? Ако ниси био у армији, тешко ће се која удати за тебе, чак ни посао лако нећеш наћи, не можеш у друштву бити мушкарац, јер пушку држао ниси… Није ме само зато толико привлачила униформа, већ и могућност да наставим школовање и одем са села. Зато сам се пријавио у Академију, и убрзо стигао позив да се јавим на лекарски преглед. Требало је први пут отићи у један тако велики град. Београд је за нас био светионик.

Не долази у ову Академију, никако! Зажалићеш дан када си на то и помислио! Покајаћеш се , врло брзо, и зато бежи док ти није касно – биле су прве речи које сам чуо од старијих питомаца.

Није ме било брига за њихове уздахе, већ само да будем примљен. Са нестрпљењем сам чекао резултате и дан када ћу и ја, после гимназије, обући свечану униформу. У мени је прорадио ерски инат динарског човека – зашто не могу да будем официр, ако то могу други?

Имао сам искрену жељу да постанем питомац, први студент Војне академије из мог места. Студент, Академија, официр, Београд. То су биле узвишене речи у мојој старој, традиционалној, поносној и пркосној средини. У Јасику, где сам рођен, пред српским официрем свако је скидао капу. Зато је мој одлазак у Војну академију био догађај за село. То је, више за њих него за мене, била изузетна ствар и говорили су: „Богами, онај мали Јованов оде у војну школу. Тако је унук старог солунца наставио традицију предака.“ „

Винко Пандуревић: Најмлађи генерал ВРС – 2. дио



0 КОМЕНТАРА

  1. Ovo je jedan od časnijih oficira u proteklom ratu. Ratovao sam s njim i u Višegradu i u krajini, Drvaru itd. Mogao si se pouzdati u njega i njegovu vojsku, ako nešto uveče dogovoriš sa njim prije akcije.
    Što se tiče njega i Radovana i SDS koliko se sječam on je bio jedan od onih oficira koji su dali podršku Radovanu kad je smjenjivao Mladića i Radovan ga je postavio Peri Čoliću za zamjenika a Savčića za načelnika bezbijednosti.
    Babi Biljani su mnogi dali podršku u onom periodu kad je pobijedila Sloga i kad je bilo očito da će doći na vlast Dodik i ostali. Šta je posebno učinio Pandurević na tom polju nije mi poznato. Znam da je toj ekipi dao podršku i Legenda ali i Vukotić među prvima a sad je on kao borac protiv režima i niko ga ne kritikuje već kritikuju Pandurevića. Ponavljam, ne znam da li sam sreo boljeg i časnijeg oficira tokom prošlog rata. Posebno zato što on hrabro i stoički podnosi progone Haga i kaznu koja mu je određena. Nisam osjetio ni jednom kukavičluk i slabost kod njega kao kod Momčila Krajišnika koji je molio sud i govorio da on nije onaj Momo koji je naređivao neke stvari i da se promijenio i da vjeruje u časni haški sud itd…
    Porediti hrabrost Generala Pandurevića i hrabrost Mome Krajišnika je smiješno.

  2. komunist, 29.04.2013. 16:09:23

    Поштујем твоје мишљење, пошто често помињеш све те људе, онда постоји могућност да се ти и ја познајемо из ратних времена!

    Него мени је невјероватно како ми не видимо да су нас опет преварили, опет смо се борили за слинаве енглезе, за европске уније, за америчке крваве злочиначке интересе!

    Докле ће се Срби повијати и служити својом крвљу туђим интересима!? Зашто смо дозволили да нас опет преваре, по трећи пут у 20. вијеку, хтјели смо да се боримо за нашу српску ствар, а онда су нас разни додици, тадићи, дачићи, ђинђолине, сад Вучић,…окренули и предали на тацни западу!?

    Да ли је то био смисао наше борбе? Да се предамо овако бједно? Сваки ратни успјех српска трагикомична политика претвори у пораз? Побједници из рова постају робови за преговарачким столом?

    Докле ће нас разне булументе вући за нос и водити неком клинчевом бесциљном стазом до неког имагинарног циљаа, који се обично преломи преко наших леђа!?

  3. Može pričati ko god hoće, šta god hoće, Vinko je veliki čovjek koji je branio svoju otadžbinu, kolike god zločine da je počinio, on je to uradio za svoj narod, za svoju državu. I predao se baš zbog toga da ne bi trunuo čitav život u zatvoru (kad bi ga našli)!
    Odležao je dvije trećine svoje kazne, što je dovoljno da ga puste, naravno ako je disciplina na nivou. Danas će mu biti održana konačna presuda, i nadam se da će biti pušten!

  4. Винко је највећи господин и џентлмен међу официрима,драго ми је да ћемо се ускоро видјети пошто је дефинитивно остала пресуда од 13 година.

    За оне који не знају, завршио је војну академију, а магистрирао ЕКОЛОГИЈУ, имао сам прилику да са њим, легендом и пумом играм баскета без фаула, да се често сједе и до суза исмијем будалаштињама, нарочито оног магарца Пуме, али и ова двојица су права спадала.

    Три коња од по 100 кг мишића,могу их тако звати јер сам од ове двојице јунаца старији, а Винко је од мене старији један дан.

    Какви су то људи, ево примјер, по читав дан кад нису у обавези гледали да неког нешто израде и да се у својој ратној муци насмију разгонећи тугу за својим Вуковима који су сваког мјесеца бар по један гинули, о ранама да не причамо, само их легенда и пума имају десетак.

    Винка су у Зворнику на почетку мрзили кад је дошао за команданта због тога што је пријашњи командант наш пријатељ и велики господин Петковић рањен,а био је зворничанин.

    Винко је од Зворничке направио најбољу бригаду у ВРС, од тридесетак диверзаната (којим је први командир био мајор Вукотић до рањавања) са Миланом Јоловићем-легендом и Славишом Пепићем-пумом и покојним Црним је направио најбољу војну формацију у Српској, чувене ВУКОВЕ СА ДРИНЕ.

    Имао сам срећу да упознам те српске витезове,да се дружимо у слободним данима и вечерима, нажалост многи су погинули, као чувени Црни, Ниџо-Мирокија и остали, вјечна им слава и хвала.

Оставите одговор