dysko

Наде ипак има, треба је само наћи!

Пратећи изборну кампању већине политичких странака стичем дојам да смо се вратили у давне деведесете године прошлог вијека, када су сви у промоцији својих политичких пројеката покушавали да нађу рјешење за бољу будућност у беспоштедној критици свега што се у оној великој Југославији дешавало након завршетка Другог свјетског рата. Нећу понављати шта се све обећало […]

Пратећи изборну кампању већине политичких странака стичем дојам да смо се вратили у давне деведесете године прошлог вијека, када су сви у промоцији својих политичких пројеката покушавали да нађу рјешење за бољу будућност у беспоштедној критици свега што се у оној великој Југославији дешавало након завршетка Другог свјетског рата.

Нећу понављати шта се све обећало а шта се у стварности дешавало,то је јасно сваком оном ко жели да буде поштен према себи и својој породици.Предлажем да као мјеру узме како је добро или лоше живио до демократских промјена а како живи данас након што пуних двадесет година „УЖИВАМО“ плодове прегалачког рада наших „БОРАЦА“ за националне и ине интересе.

Данас смо ту гдје смо а економски аналитичари и статистика кажу да смо у економском смислу на око 70% оног што смо имали деведесетих година прошлог вијека.Зашто ово спомињем,из простог разлога што економска пропаст куца на велика врата, сви поново причају о великим националним програмима против којих у принципу немам ништа уз једну малу опаску да нажалост нити један национални програм у свом садржају не говори готово ништа о најважнијем националном проблему све три народа у БиХ а он се зове економија.

Мислим да би нам искуство предходних двадесет година требало помоћи да поново не повјерујемо у исте приче које углавном причају други ликови али је матрица иста. Своја размишљања о овом крупном националном али прије свега друштвеном питању хоћу да подијелим са вама.Уз све реалне проблеме које ово друштво има укључујући и свјетску економску кризу ипак није све тако црно,увијек има излаз.

Да будем конкретан, ако не постоји рјешење да на 50000 квадратних километара на којима живи мање од 4000000 становника није могуће организовати државу у којој људи живе добро онда ми заиста имамо проблем.Узећу себи за право да констатујем да је могуће. Након ове констатације намеће се нормално питање. Како.Лако и истовремено и није тако компликовано да не кажем да је једноставно.Босна и Херцеговина је данас скупо,нерационално,нефункционално друштво које на јавну потрошњу троши више од 50% БДП што је неподношљиво и за много богатије земље у Европи гдје је јавна потрошња око 30% БДП или мање.БДП производ БиХ у прошлој години био је око двадесетпет милијарди КМ. Смањењем јавне потрошње за само 10% уштедило би се 2,5 милијарди КМ што за три године износи 7,5 милијарди КМ колико кошта комплетна траса Коридора 5-Ц кроз БиХ.

Нема кредита,концесија.Да не спомињем шта би за БиХ привреду значило отварање оваквог посла.Књиге кажу да отварање послова ниско и високоградње покреће око 32 индустријске гране.Нећу елаборирати шта то значи са становишта пораста економског потенцијала друштва.Чињеница је да ће се десити отпуштање радника у администрацији и јавним службама гдје их ионако има превише / у ЕУ на једног у администрацији преко 1000 становника а код нас 1:55 /али ће сигурно порасти укупна запосленост а поготово ће се промјенити структура запослених у корист оних који стварају нову вриједност.

Студије које су правили познати европски институти о енергетским потенцијалима у Европи говоре да тренутно БиХ и Косово располажу са највећим енергетским потенцијалом ако искључимо нуклеарну енергију.БиХ има угаљ и воду а Косово само угаљ.Покретањем инвестиционе активности на изградњи енергетских потенцијала како из необновљивих/фосилна горива/ а поготово обновљивих / вода,вјетар,био горива /можемо сигурно бити лидер у производњи енергије не само на Балкану него и у југоисточној Европи.

Проблем је како за исти сто довести представнике три електропривреде да се договоре да заједнички покрену инвестиционе активности јер је ово пројекат у који треба укључити сву памет коју тренутно имамо, стране консултанте а поготово партнере на бази заједничког улагања.Овај модел не подразумијева приватизацију.Главни проблем у читавој овој причи није да ли је она могућа и проводива него се национално-политичке олигархије не могу договорити гдје су оне ту.Да будем прецизан ради се о синдрому ИМТ-а/ имал мене ту /.

Воду као најважнију потребу људи,мислим на питку воду не треба посебно потенцирати.Располажемо са количинама питке воде за неколико пута више становника него што нас има и ништа не чинимо да такав потенцијал ставимо у функцију економског развоја.На кра ју ћу споменути још један економски потенцијал који стоји неискориштен а ради се о производњи хране,прије свега здраве хране која је данас у земљама Европске уније нешто што не можете произвести онолико колико можете продати.Имамо чисту земљу коју двије деценије нисмо загађивали разноразним хербицидима и осталим загађивачима,имамо радне снаге која не ради и бјежи са села у град да би преживјела.

Овим пројектом рјешавамо неколико озбиљних проблема ове државе и друштва.Смањујемо спољнотрговински дефицит у дијелу увоза хране и истовремено повећавамо извоз,запошљавамо незапослене, повећавамо БДП.Сад се нормално намеће питање да ли је ово могуће.Усудићу се да тврдим да јесте. Потребно је испунити један заиста тежак услов,а он се зове политичка воља као прва и најважнија предпоставка за успјех.

Економије нема без државе а државе нема без политичке воље.Политичку вољу у сваком друштву обезбјеђују грађани на изборима а проводе изабрани представници народа и грађана и зашто би то код нас било друкчије.Зато народи и грађани БиХ, Срби, Хрвати, Бошњаци, остали изаберите оне који ће остварити оно што је данас питање опстанка свих нас а то је економија и држава јер напросто једно без другог не иде,све друго је чиста алхемија.Из ништа не може настати нешто.

Најважније национално питање свих народа у БиХ је како живјети боље. Дакле,наде има само је треба препознати а онда је сва памет у оловки.