Нада Граховац: Питају се и дјеца

То у већини случајева значи да су се организовале конференције, издавана су саопштења, a понегдје је организована и нека хуманитарна акција.

O дјеци и њиховим правима, степену њиховог поштивања у нашем друштву, разговарали смо са Омбудсманом за дјецу Републике Српске, госпођом Надом Граховац

Питао: Жељко Свитлица

Доношење Закона о омбудсману за дјецу и успостављање Институције за заштиту права дјетета израз је процјене о потреби да дјецу као најосјељивију и најважнију категорију додатно заштитимо и кроз овај механизам. Република Српска је тиме послала јасну поруку да је спремна стварати услове који ће омогућити сваком дјетету у сваком дијелу Републике Српске остваривање права гарантованих УН Конвенцијом о правима дјетета.

При томе је врло важно да је законодавац, доношењем закона препознао стандарде и принципе који важе за све омбудсман институције које се баве заштитом права дјетета.

Законом је уређено да

-прати усклађеност закона и других прописа у Републици Српској са одредбама Устава, УН Конвенције о правима дјетета и других међународних докумената који се односе на заштиту права и интереса дјетета,

-прати примјену свих прописа који се односе на заштиту права и интереса дјетета,

-прати повреде права и интереса дјетета,

-залаже се за заштиту и промоцију права и интереса дјетета,

-предлаже предузимање мјера за заштиту и промоцију права дјетета,као и за спречавање штетних поступања која угрожавају права и интересе дјетета,

-сарађује са дјецом и упознаје дјецу са начином остваривања и заштите њихових права,

-подноси иницијативу за доношење закона и за измјене и допуне закона и других прописа и општих аката када је то од значаја за остваривање и заштиту права дјетета.

Босна и Херцеговина је преузела УН Конвенцију о правима дјетета нотификацијом о сукцесији 23.11.1993.године.

Прихватајући Конвенцију држава прихвата и обавезу и одговорност да између осталог предузме све одговарајуће законодавне, административне и остале мјере за остваривање права признатих Конвенцијом, да предузме мјере до крајњих граница њима доступних средстава ради остваривања економских, културних и социјалних права, да оствари међународну сарадњу тамо гдје је то потребно за остваривање права дјетета, да са основним принципима и правима Конвенције на одговарајући начин упозна и дјецу и одрасле…

На жалост, Конвенција још увијек нема своју пуну примјену. Дјеца као субјекти права, као лица која имају право на своја људска права још увијек нису правилно препозната, њихово право на изражавање властитог мишљења и учествовање у сваком поступку који се њих тиче наилази на потпуно неразумијевање, најбољи интерес дјетета на који се врло често надлежни позивају не прате докази и образложења из којих произилази да је то најбољи интерес за то дијете и у том поступку. То су основни принципи Конвенције на којима су заснована сва права, који и када су нормативно уређени у пракси немају адекватну примјену, присутан је чак и потпуно различит приступ о истој правној ствари.

Данас,17 година од прихватања Конвенције у БиХ је, на жалост присутан врло различит приступ и о томе да ли је Конвенција дио правног система и како се примјењује.

Наша искуства за годину дана рада говоре да се у тој области мора много тога урадити.

Одмах по успостављању институције поднијели смо иницијативу за измјене Породичног закона који није препознао дјецу као субјекте права а ни права која су дјеци Конвенцијом гарантована. Највећи број жалби на самом почетку односио се на поступање центара за социјални рад, који врло често проблем виде у недоречености управо Породичног закона, а последице такве ситуације сносе дјеца. Закони се дакле морају ускладити са међународним стандардима, у складу са обавезама које смо преузели прихватајући међународне уговоре.

Поред Породичног закона покренули смо иницијативу за измјене Кривичног закона, у вези са заштитом дјеце од сексуалног злостављања и искориштавања, доношење закона о оглашавању-јер ни једним законом није регулисано ко када и под којим условима користи дјецу у рекламне сврхе и какве поруке шаље дјеци својим рекламама, измјене закона о јавном реду и миру-у вези са заштитом дјеце од употребе алкохола, допуну закона о трговини у дијелу да је трговцима забрањено продавати алкохол дјеци и да се ту морају јасно дефинисати санкције, доношење закона о регистру починилаца кривичних дјела на штету дјеце, како би се дјеца додатно заштитила од оних који су по том основу већ осуђени.

Сваки предмет који примимо, у Институцији провјеравамо да ли је и како одређено питање нормативно уређено, да ли је усклађено са захтјевима Конвенције о правима дјетета и да ли надлежне институције поступају у складу са утврђеним процедурама.

Ово је врло важна надлежност институције јер некада и само једна жалба може указати да систем одређени проблем није ни препознао или га није на адекватан начин регулисао, или је остао недоречен и сл.

Сада нам иницијативе достављају и друге организације и институције и невладин сектор, што је добро и то ће бити наш приоритет и у наредном периоду.

Тешко је дати генералну оцјену јер је свако право једнако важно, а свако дјете има право на дужну пажњу и поштовање. Дјеца без родитељског старања, дјеца са сметњама у развоју, дјеца у сукобу са законом. Сви они су само дјеца и имају иста права као и сви њихови вршњаци – на образовање, на здравствену заштиту, на игру и слободно вријеме, на заштиту приватности, на одрастање у средини у којој ће се њихов глас чути и уважавати, а њихова права испуњавати.

Значајни помаци су направљени у многим областима, али они су додатно отворили простор за даље улагање у дјецу и њихов правилан развој.

Конвенција полази од тога да су сва права једнако важна и да није могуће правити рангирање по њиховом значају и важности. При том, се треба имати има у виду да немамо званичних истраживања у бројним областима дјечијег одрастања која би то показала, као и да је присутан проблем недостатка евиденција и базе података за дјецу.

Ипак, право дјетета на заштиту од занемаривања и свих облика насиља које је врло присутно упозорава да се у том сегменту морају јачати механизми који ће учинити одговорним и оне који чине насиље над дјецом и оне који не пруже потребну помоћ дјетета, с обзиром на све последице које сваки од облика насиља оставља на дјецу и њихово одрастање.

Највећи проблем је, што се поједини облици насиља над дјецом не виде као проблем, а о последицама које оно оставља на раст и развој дјетета да и не говоримо.

Право које се најмање разумије и од оних који би дјецу томе требали учити је право на партиципацију, односно право дјетета на изражавање властитог мишљења и право да учествује у свим поступцима који се њега тичу.

Добар примјер препознавања потреба дјеце је програм социјализације дјеце који се проводи већ 9 година и у ком је учествовало преко 11000 дјеце из Републике Српске.

Дјеца, учесници овог програма долазе из различитих општина, из различитих школа, из различитог породичног амбијента у којем је задовољење њихових развојних потреба из различитих разлога отежано, али у програму учествују и посебно талентована дјеца.

Учешћем у програму у току љетног распуста, они су не само на одмору, већ много више од тога.То је прилика за излазак из неповољног социјалног амбијента и учешће у различитим групним активностима креираним само за њих.

Министарство здравља и социјалне заштите, односно Јавни фонд дјечије заштите, без обзира што програм захтијева значајна финансијска средства и велику одговорност за бригу о дјеци, на велико задовољство прије свега дјеце, програм успијева сваком годином учинити и квалитетнијим.

То је врло често питање. У пракси најчешће имамо ситуацију да је онај други одговоран, да онај други није предузео потребне мјере. Не полази се од обавезе коју свака институција има у заштити дјетета и његових права, већ се разлози за проблем траже у неком другом.

И то се мора промјенити у смислу да закони јасно дефинишу обавезе и овлаштења институција али и одговорност за непредузимање потребних мјера у складу са својим надлежностима.

Пуно је учесника који имају обавезу бринути за дјецу и њихово одрастање, а сарадња међу њима није на потребном нивоу, а та сарадња мора бити и стална и стварна ако сви радимо на истом задатку- да обезбједимо најбољи интерес за свако дијете.

При томе, ако се ствари системски не дефинишу, један проблем отвара други, пуно учесника у разним поступцима а помаци врло мали.Такав је случај са проблемом плаћања алиментације, тату који се погрешно паркира, систем ће пронаћи и казну ће платити, али тај исти тата када не плаћа алиментацију онда га не могу пронаћи. Мора се наћи начин, системски да се ово питање ријеши на адекватан начин.

Ми морамо донијети стратешки документ којим ће се дугорочно дефинисати политике у различитим областима ради унапређења положаја дјеце у свим сегметима и који ће мобилисати све субјекте друштва, и владине институције и невладине организације да у задатим роковима остваримо утврђене циљеве.

То захтјева, да такав документ прати план и програм активности са јасно постављеним задацима и роковима у којима се они морају остварити и наравно, носиоци активности морају бити дефинисани.

То би за све институције требао бити основ за планирање активности у наредном периоду и сигурна сам да би прије дошли до побољшања ситуације у многим областима.

Овим питањима се мора посветити већа пажња. Права дјеце како их Конвенција уређује су само потребе дјеце за њиховим одрастањем, и зато те потребе за свако дијете морају бити обезбјеђене и у породици и у школи, у локалној заједници, на сваком мјесту и за свако дијете и од стране свих институција и служби.

То значи да права дјетета морају бити дио њиховог одрастања, дио њиховог образовног процеса, дио њиховог васпитања, да дјеца о томе учи на начин прилагођен њиховом узрасту, да то уче зато што желе и хоће за живот, а не оцјену.

Учити их о њиховим правима значи чинити их одговорнијим и способнијим да остваре своја права али и да поштују права других и другачијих.

На питање дјеци у једној школи знају ли шта је партиципација, рекли су да знају-5 марака код зубара. Систем их је научио да се то плаћа и да се тако зове, онда их морамо научити и шта заиста значи њихово право на партиципацију и како ће га остварити.

Ми смо примили неколико жалби којима се указује на тај проблем. Одговоре очекујемо од надлежне инспекције и ресорног министарства. Инспекција би, у оквиру својих овлаштења морала утврдити да ли су испуњени услови за организовање наставе, а зависно од њиховог налаза министарство би морало тражити привремена и алтернативна рјешења до коначног рјешењаоних проблема којима се налазом инспекције указује.

Дјеци са сметњама у развоју треба да одрастају у условима којима се обезбјеђује њихово достојанство, подстиче самосталност и олакшава активно учешће у заједници.

Ова дјеца имају право на потребну помоћ и подршку како би превладали своје тешкоће, зато постојећа законска рјешења и јесу ишла у правцу укљичаивања дјеце са сметњама у развоју у инлузивну наставу. Међутим тај систем тражи индивидуалан приступ, тај приступ тражи људе који су квалификовани за такву наставну активност-сваком дјетету, у складу са његовим могућностима прилагодити наставни план и програм, како би се максималним ангажовањем свих његових потенцијала за дијете постигло најбоље.

Ову област прати недовољан број стручних кадрова, дефектолога, логопеда и сл. Постојећи број мобилних тимова не може задовољити све потребе на терену.У овој области у задњих неколико година, системским рјешењима су се направили значајни помаци,али истовремено су нам отворили простор и обавезали на додатне активности.