Мрачна позадина обећавајућег раста Индије

У центру Делхија- једног од највећих, најпрљавијих и најбучнијих свjетских градова, налази се острво мира. На њему државни министри живе у огромним вилама у државном поседу; судије, генерали и старе бирократе шетају своје псе преко лепо заливаних травњака док слуге рибају њихове државне аутомобиле, политичари из врха саветују се по окупљањима, а супруге незамисливо богатих […]

петак, август 10, 2012 / 17:33

У центру Делхија- једног од највећих, најпрљавијих и најбучнијих свjетских градова, налази се острво мира.

На њему државни министри живе у огромним вилама у државном поседу; судије, генерали и старе бирократе шетају своје псе преко лепо заливаних травњака док слуге рибају њихове државне аутомобиле, политичари из врха саветују се по окупљањима, а супруге незамисливо богатих индустријалаца организују свечане ручкове припремљене од стране врхунских кувара. Живите овде и посетите Индију.

Прошле недеље, Индија је ово острво посетила у облику великих рестрикција струје.

Такви губици су дневна појава за остатак становништва- или бар за две трећине од 1,2 милијарде становника Индије који уопште имају икакав вид снабдевања струјом. Али ти губици нису за индијску елиту. На крају крајева, власт гарантује моћ. Бирократе које су задужене за мрежу електричне енергије у Делхију пре ће искључити струју болницама него што ће куће моћних политичара завити у мрак. Али, овог пута, светла се јесу искључила. И тако су становници налуксузнијег дела града- толико убеђени у поузданост свог снабдевања струјом да немају чак ни генераторе- морали да седе на заударајућим монсунским температурама од 35°C, баш као и сви други.

Северноиндијски губици, могуће и највећи у историји човечанства, погодили су приближно 700 милиона људи. Била је то светска вест. Открила је небезбедно стање индијске инфраструктуре и дала драматичан пример неуспеха јавних институција у одржавању корака са економским развитком. А такође је открила и до које је заправо мере задовољавајући закључак да Индија не само да „сија“, већ ће постепено да буде још сјајнија- толико дубоко укорењен на Западу.

Све је релативно, па се слоган „Индија сија“, скован за маркетиншку кампању у време наглог процвата пре скоро десет година, лако може оправдати када се садашња ситуација у земљи упореди са старим временима гладовања, политичке нестабилности, нереда и болести. Богатство Индије, иако све више неједнако распоређено, битно се увећало за време последњих 20 година. Природна средина јесте много патила, али сразмерно са тим опадао је број сиромашних Индијаца. Читав један нови свет хотела врхунске класе, ланци кафетерија које служе капућино, ушминкане домаће авиокомпаније и сјајни нови аеродроми, ИТ компаније, квалитетне приватне клинике, уметничке галерије и огроман број возила градског превоза- све то је бачено на врх старе Индије и делом маскира врућину, гужве, прљавштину и сиромаштво, као и бројна културна богатства, по чијој је необичној разноврсности Индија дуго позната.

Али све је теже ускладити оптимизам који окружује Индију са стварношћу. У недавно објављеној књизи о истраживању делова света у развоју, аналитичар и инвестициони банкар Ручир Шарма каже да Индија има, и то у најбољем случају, 50% шансе да постане оно што он зове „нација у пробоју“. Преокрет њене лепе судбине је исто тако могућ, сматра он. Друге земље су такође пролазиле кроз период назадовања наког наглог процвата. Али ова мисао изгледа није баш падала на памет Западним политичарима. Тек неколицина њих стала је да испита неизбежан, неумољив успех Индије. Узмимо, на пример, индијску „средњу класу“. Ако се водимо Западном дефиницијом припадника средње класе, који има посао са сталном платом, ауто, с времена на време оде на одмор у иностранство и има стан или чак кућу, онда би се у ову групу могло сврстати највише пар процената Индијаца. Насупрот Западној, локална дефиниција човека средње класе, коју ми је дао младић у јефтином ресторану, је она особа која може себи да приушти шољицу кафе у 11 увече. Оних који пију капућино бескрајно је мало, иако постају све бројнији сваке године.

Или замислите како би могла да изгледа потпуно развијена Индија. Ово је замишљено као неодређена мешавина Раџастанских кула, студентских градова упакованих са елитним ИТ стручњацима и сликовитим традиционалним селима. Заправо, нова Индија створена економским растом и урбанизацијом састоји се највећим делом од хиљада квадратних миља стамбених блокова лошег квалитета градње, који се протежу у близини сваког већег града.

И да, 5,6% БДП годишње стопе раста, чак и поред тога што је то пад са скоро 10% у претходним годинама, још увек звучи импресивно. Али многи економисти процењују да је Индији потребна стопа привредног раста од 7% годишње само да не би изгубила тло под ногама.

Индија и Индијци су чувени по својој флексибилности и необично ведром духу. Велики део удара изазваног рестрикцијама електричне енергије био је ублажен мерама предострожности- генераторима, акумулаторима итд.- које су многи произвођачи и домаћинства већ предузели против свакодневних, краћих рестрикција.

Али, иако неке земље могу да живе са неколико успорених периода, Индија то не може. Стагнирање за њу није опција. Стотине милиона младих пристизаће на тржиште рада у следећим годинама, мораће да пронађу домове и здравствену заштиту, као и послове. А већина њих је само делимично образована у установама ниског нивоа.

Њихова бољка биће озбиљан мањак вештина. Више од трећине новорођенчади биће неухрањено. Страшна неравнотежа међу половима , узрокована убијањем девојчица пре или након рођења, значиће озбиљан мањак партнера за младе мушкарце.

Возећи се кроз, за државу која напредује, јако сиромашан Бихар, у касно летње вече пре неких годину дана, и видевши у сваком граду кроз који сам прошао призор од гомиле младих људи (од којих су многи били очигледно пијани), како се у мраку окупљају по улицама, схватио сам како лако демографска дивиденда Индије може да се покаже потпуно супротном. У најгорем случају, последица комбинације десетине милиона људи са нереално високим амбицијама, погоршања изгледа за напредак и доследно осредњег животног стандарда, биће висок ниво друштвених немира.

Коначно, постоји претпоставка да ће Индија постати попустљив и користан савезник Запада, јер је то демократија. Ово је потцењивање одлучности земље да следи своје интересе, наслеђа деценија међународне позиције „несврстаних“ и константне сумње Америке и Европе.

Тренутно су мишићи водећих политичара Индије толико атрофирали од дуготрајне парализе да су неспособни да реагују и на најагресивнији стимуланс. Избори 2014. можда ово промене. Сви знају да овако не може да се настави. Ако унапређење министра надлежног за електричну енергију у доба надирања рестрикција наводи на очај, онда се треба надати љутитој реакцији медија и средње класе.

Индија обично мора да сачека кризу да би дошла до истинских реформи. Оно што је омогућило успон из последњих деценија биле су реформе из 90-их. Такође је вероватно и да ће, после неколико тешких година, овај слон наставити свој спор и тежак марш према напретку и стабилности. Али стаза до њих је много далеко од углачане и праволинијске каквом би Запад желео да је сматра.

Превод: Јелена Јовановић



Оставите одговор